Zafranović: Čudne stvari se dešavaju
Istaknuti jugoslovenski i hrvatski reditelj Lordan Zafranović, specijalni gost 66. Martovskog festivala u Beogradu, predstavio je 29. marta novi dokumentarni film “Duh vremena” (Zeitgeist, 2018) o svakodnevnom životu u Sarajevu, Istanbulu, Beogradu i Ankari nakon pada Otomanskog carstva. To je čak stoti film u karijeri Zafranovića koji je u razgovoru s publikom, nakon projekcije u punoj sali Doma omladine, evocirao sećanje na uslove rada u vreme Jugoslavije i uporedio ih sa današnjim, izrazivši razočaranje zbog nemogućnosti da u Srbiji dobije finansijsku podršku za nova dela.
“Ne bih želeo da budem pesimista, ali čudne stvari se dešavaju. U istoriji (jugoslovenske) kinematografije imali smo razne faze. Imali smo tvrdu ideologiju, ali i izraze za nuždu. Ako si bio u Beogradu na tapetu, mogao si da radiš u Ljubljani, kao što je činio Živojin Pavlović. I ja sam imao problem u Zagrebu, pa sam radio u Beogradu. Danas to više nije slučaj”, rekao je Zafranović, autor čuvene ratne trilogije “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije” i “Večernja zvona”.
Prema njegovim rečima, predložio je snažan scenario filma “Bizarno” prema drami Željka Hubača, ali nije prošao na konkursu Filmskog centra, i to dva puta. Takođe, predložio je i film “Deca Kozare” prema scenariju koji je napisao dramaturg Arsen Diklić, ali je takođe već dva puta odbijen, pa pokušava i treći put.
“Razočaran sam bio u Beograd. Dao sam tom gradu mnogo. I danas volim da dođem u ovaj dinamičan, ludi grad. Imam tu prijatelje. Nažalost, jedan je mrtav. Veselim se doći i dalje. Ovde postoji snažna stvaralačka situacija, mada je malo rasuta. Još se nisu stabilizovale stvari, ali razočarao me je odnos prema meni i mom stvaralaštvu”, rekao je Zafranović i dodao da mu je jasno da se u Hrvatskoj ljute na njegove filmove, ali mu nije jasno "zašto se ljute na njega u Beogradu i Srbiji".
“Zašto mi ne daju mogućnost da se napravi film ‘Deca Kozare’ koji bi bio potreban i koji je i danas aktuelan, u vreme kada se podižu žice za neke nove izbeglice?”, rekao je on.
Zafranovićev novi film “Duh vremena” zasnovan je na izložbi “Gradovi u pokretu” autorke Nataše Mišković, koja je scenaristkinja i producentkinja tog polučasovnog dokumentarca proitesklog iz njenog višegodišnjeg istraživačkog rada na arhivskoj foto-građi o životu u Beogradu, Sarajevu, Istanbulu i Ankari 20-ih i 30-ih godina XX veka.
Nataša Mišković rekla je da je srećna i ponosna zbog saradnje sa Zafranovićem koji je zaslužan za to što je njeno naučno istraživanje pretvoreno u film. Izložba “Gradovi u pokretu – postosmansko nasleđe” održana je 2018. godine u Istorijskom muzeju Srbije, a obilazeći tu postavku Zafranović je i došao na ideju da snimi film, smatrajući da je šteta da se ogroman višegodišnji trud koji je uložen u naučno istraživanje ne učini vidljivim i kroz film kao dokument, ali i kao način da se kroz arhivske fotografije prenesu emocije kako ne bi više bile samo informacija.
U trenutku kada se raspadalo Otomansko carstvo i Turska postala republika, malo to ga se, prema rečima Zafranovića, promenilo u životu u četiri grada, a verovatno i u Skoplju i Sofiji. “Shvatio sam da se nije mnogo promenilo što se tiče nacija na periferiji te carevine – da su ostali u sličnim odnosima, sukobima i traženju identiteta ko smo mi zapravo”, rekao je Zafranović koji je, kao i Nataša Mišković, posebno zahvalio na realizaciji tog projekta Mehmedu Akšamiji iz Sarajeva, prijatelju još sa studija u Pragu, koji je digitalizovao fotografije i za postavku i za filmske kadrove.
Reč je, inače, o prvim fotografijama na Balkanu i u Turskoj rađenim za novine.
“Izvršili smo rekonstrukciju muzeološkog tipa”, rekao je Akšamija, takođe gost 66. Martovskog festivala, koji je dodao da je to jedinstven projekat po kompleksnosti i da je verovatno prvi put u filmskoj produkciji i u naučnoj analizi vizuelnih informacija koja imaju dokumentarni karakter da se tako postupilo tehnološki.
“Bio je to fundus od oko 5.000 artefakata. Uži izbor je obrađen, a nije bilo lako ni dobiti svu građu. Nataša se izborila”, rekao je Akšamija, dodajući da je u Sarajevu bilo najlakše, jer je sam dao sve fotografije (njegov otac bio jedan od prvih fotografa u Jugoslaviji).
Nataša Mišković, profesorka Univerziteta u Bazelu, posebno je zahvalila rodnoj Švajcarskoj, koja je finansirala produkciju “Duha vremena”, a saradnju sa Zafranovićem opisala je kao “veliki doživljaj”. “Izvanredno je bilo raditi sa nekim tako stručnim. Mada sam ja naučnica, mnogo sam naučila od Zafranovića”, rekla je ona.
Publika Martovskog festivala imala je priliku da pogleda i izbor Zafranovićevih kratkih filmova - dokumentarni “Ljudi u prolazu” (1967) - replika filma “Portreti u prolazu”, igrane “Poslepodne (puška)” (1967) i “Valcer (moj prvi ples)” (1970), te “Lica terakota” (dokumentarni, 2003) o arheološkom čudu XX veka – otkriću glinene vojske kineskog cara Ćina Ši Huanga.
Upitan posle projekcije sa kakvim emocijama gleda stare filmove, Zafranović je rekao da se autor vremenom odvoji od svojih filmova, iako se u vreme nastanka bori za njih, tuče, upropašćuje porodicu… Filmovi potom završe u arhivi, ali kada izađu ponovo na veliko platno, odjednom nastane novi život. “To je čudesno”, dodao je Zafranović, ističući više puta doprinos svojih saradnika u različitim projektima, sa kojima je pokušao da kroz filmski kvadrat prenese autorsku energiju gledaocima.
Zafranović je govorio i o ograničavajućim faktorima u kinematografiji, posebno u kontekstu autorske slobode, za koju se uvek treba boriti.
“Ponikao sam iz amaterskog kruga, a i temelji beogradske škole su potekli iz amaterizma. Evo, Dušan Makavejev je bio perjanica Kino kluba Beograd, a i mi smo imali Kino klub u Splitu. Bili smo oslobođeni ideologije. Radili smo filmove za par prijatelja i za sebe same. I kada sam prešao u profesionalne vode, ta sloboda je ostala kao mogućnost. Naravno, dobijali smo kontraudarce, ali smo se nekako održali na nogama. I danas je to tako. Osvajanje slobode je dugotrajna cesta na kojem jesi ili nisi”, rekao je Zafranović.
Napominjući da nikada nije radio po porudžbini, Zafranović je rekao da su njegovi filmovi bili proces, pokušaj da se napravi nova filmska forma, a s druge strane da se neke istorijske situacije izvuku van, bez obzira koliko to u pojedinim sredinama može da izazove bes i smetnju.
Kao primer, naveo je filmove zbog kojih je i emigrirao – “Testament” i “Krv i pepeo Jasenovca”, za koji je osvojio Gran pri na Martovskom festivalu.
Zafranović je filmsku režiju diplomirao na Filmskoj akademiji (FAMU) u Pragu 1971. godine. Magistar je režije. Od 1971. godine živi i stvara u Zagrebu, a 1991. odlazi u Pariz gde živi do kraja 1994. U Beču provodi 1992, a od 1995. stalno je nastanjen u Pragu.
Zafranović je i scenarista većine svojih filmova za koje je dobio veliki broj odlikovanja i nagrada.
Film “Duh vremena”, inače, biće prikazan u aprilu u Ljubljani, a u maju u Zagrebu, gde će gostovati i izložba “Gradovi u pokretu”, najavila je Nataša Mišković, dodajući da je taj projekat upravo ovih dana predstavljen i u Gracu.
Autori filma su na podlogu sastavljenu od fotografija objavljenih u turskoj i jugoslovenskoj dnevnoj štampi 20-ih i 30-ih godina 20. veka dodali glas pevača Boža Vreća kako bi dočarali radost i tugu, bogatstvo i siromaštvo, osmansku prošlost i modernizaciju Jugoistočne Evrope nakon Velikog rata.
Martovski festival – 66. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma održava se do 31. marta u Domu omladine Beograda, a predstavlja filmove raspoređene u nekoliko nacionalnih takmičarskih kategorija: dokumentarni film do i preko 50 minuta, eksperimentalni film i video art, animirani film i kratki igrani film, za koji postoji i međunarodna selekcija.
Festivalski sajt je martovski.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org
(SEEcult.org)
