Praviti se lud ili otvoriti oči

Promocija romana „Rudnik“ Miodraga Majića, u izdanju „Vulkana“, održana 22. decembra u prepunoj Dvorani Kulturnog centra Beograda, protekla je kao interesantan razgovor ne samo o toj knjizi, već i o ulozi književnosti, Majićevom poslu sudije i stanju u društvu.

Urednica u „Vulkanu“ Marija Radić istakla je da „Rudnik“, koji je izašao pred 65. Sajam knjiga, već ima više od 20.000 čitalaca, pa je upravo odlučeno o novom tiražu od 5.000 primeraka, odnosno o 17. izdanju.

Posle takođe vrlo čitane zbirke „U ime naroda“ i dva romana zasnovana na stvarnosnoj ravni - trilera „Deca zla“ i psihološke drame „Ostrvo pelikana“, Majićev novi roman je distopijska fikcija, ocenila je Marija Radić na početku razgovora u kojem su, pored autora, učestvovali i Filip David i Minja Bogavac, dok je odlomke iz romana čitao dramski umetnik Branislav Trifunović.

Glavni junak Bogdan Banjac vodi čitaoca kroz sopstvena sećanja, ali to čini iz duševne bolnice, što njegovu priču dovodi u pitanje. On pokušava da rekonstruiše prošlost ne bi li sastavio celovitu sliku i konačno došao do istine. Osnovni motiv na toj slici je rudnik, o kojem se ispredaju raznolike priče, stvarne i nestvarne.

Miodrag Majić je zahvalio publici, u kojoj su neki i stojeći pratili razgovor, te istakao da mu je „puno srce kada vidi punu salu“, jer „kada pišete tada ste usamljenik, u tom procesu priželjkujete ovakvo veče, ali koliko god puta da se dogodi uspeh, ne možete biti sigurni da će se to ponoviti“.

„Rudnik“ mu je, kako je priznao, bio do sada najteže štivo za pisanje, zbog slobode koju mu je dalo „otvoreno polje asocijativnosti, gotovo nesputanih ideja“. Nukleus priče bilo je nešto što ga već dugo progoni, a „to su ta naša pokopavanja, u svakom smislu, pokopavanja podsvesti, pokopavanja fizički u tlo, skrivanja, prećutkivanja, nespremnosti da otvorimo te naše jame“.

„Kraj romana je ono u šta sam od početka verovao, a priča ima funkciju da vas vodi uz pomalo obmane, kako vas inače vode, i da na kraju možda shvatite da su i druge stvari koje se ne dogode onako kako su bile očekivane, vođene sličnom vrstom potencijalne obmane“, izjavio je Majić.

Filip David je istakao da vrlo ceni sudiju Majića kao „izuzetnu ličnost u ovom našem zarobljenom društvu i u njegovoj profesiji, u kojoj je jedan od malobrojnih koji vode rat za istinu, pravdu i za samu profesiju“, kao i da mu je teško da tu ličnost odvoji od pisca Majića.

„Moj pokojni prijatelj Mirko Kovač, jedan od najznačajnijih pisaca sa ovih prostora, govorio je da će jedino preko romana ostati slika našeg vremena. Mislim da je to verovatno bila i potreba sudije Majića da sve ono što zna, što vidi i što ne može da kaže na drugi način, kaže kroz nešto što je i stvarnost i fikcija, da tako ostavi dokument. A pokazalo se da ume da piše, da je izoštrio svoje pero. Ovim trećim romanom pokazuje da ostaje u književnosti“, rekao je David, koji je „Rudnik“ ocenio kao „neobičan roman jer se autor poigrava žanrovima, a svakim suvereno vlada“.

„Počne tako da mislite da je to roman o našoj ekološkoj i ekonomskoj situaciji, o mladom čoveku koji je zarobljen u mrežu korupcije, ali vremenom počnete da naslućujete da se iza brda valja nešto krupnije i mnogo važnije, da je to roman o zlu. Zlo je teško objasniti, a vrlo je prisutno. Prethodi mu nešto što se naziva laž, koja je u svim porama društva, koja obuhvata čitav naš život, obuhvata korupciju, licemerje, glupost, primitivizam, pa čak i ludilo. Pitanje nije šta je zlo, do tog odgovora ne možemo doći. Hana Arent je pisala o banalnosti zla misleći da je Holokaust poslednji gencoid. Međutim, zlo se ponavlja, nema godine da se negde zlo ne isporuči u ogromnoj količni na ovaj jadni svet. Sada imamo i ovo što se događa u Ukrajini. Pitanje je zašto se čini zlo“.

„Kako knjiga odmiče, Majić ulazi u mračnu stranu čitave priče o velikoj laži, koja je obuhvatila čitavu državu, pa kada se kaže pravda iza toga se krije krivda, kada se kaže mir misli se na rat, sve kao kod Orvela. Majić je čitavu stvar sveo na veliku i zastrašujuću metaforu, a to je taj rudnik Crni majdan, u koji na kraju ulazi glavni lik, i mi shvatamo da se na kraju te laži, licemerja i primitivizma nalaze logori. To je zapravo priča o puzajućem fašizmu koji je stalno prisutan i koga moramo biti svesni... Pored književne vrednosti, izuzetno je važno što nas Majić opominje da je puzajući fašizam prisutan i ovde i da moramo biti jako oprezni. To njegovu knjigu čini i angažovanom literaturom“, rekao je, između ostalog, Filip David.

Majić je izjavio da je u pisanje ušao u zrelim godinama, a „u dobu koje je više nego problematično, kada se oko nas događaju strahotne stvari, kada smo svedoci kako je dno postalo vrh, kada smo ophrvani prizorima mržnje, nesreće, obmane“.

„Bilo mi je neumesno da se lagodno izmestim u srednji vek ili daleku budućnost. Ne kažem da to sa stanovišta književnosti nije opravdano, ali verujem da smo mi kao društvo na prekretnici i da je previše komotno baviti se apstraktnim temama. Mada to obezbeđuje bolju poziciju, da vam se igraju predstave u državnim institucijama, da gostujete na državnim medijima... A ovo su kontroverzne stvari. Ne mislim da sam samo ja problematičan kao ličnost, mislim da su i moje teme kontroverzne“, rekao je Majić, navodeći da je po romanu „Deca zla“ snimljena serija koja se već dugo ne emituje, što tumači kao cenzuru.

Marija Radić je istakla da su svi njegovi junaci „pojedinci koji ne pristaju da ćute i ne pristaju na laž“, a Majić je izjavio da oni „nisu rođeni heroji nego su dovedeni u situaciju da iz sebe izvuku ili najbolje ili najgore, zavisno šta već imaju u sebi“.

„Banjac ne namerava da bude heroj. Obraća nam se iz psihijatrijske ustanove, definitivno je gubitnik, ali priča koju nam priča je zastrašujuća. Problem je što je on zvanično lud. Svaki čitalac je pozvan da se zapita kome će verovati. Bilo mi je važno da na toj ravni pokušam da čitaoca isprovociram, jer sam uveren da je većina nas u ovim okolnostima prinuđena da bude neka vrsta Banjca, da bar nekoliko puta dnevno moramo biti ludi ili se praviti ludi da bismo preživeli, praviti se da ne vidimo ono što vidimo u ovoj pa gotovo ludnici koja nas okružuje, da bismo mogli da platimo kredite, da zadržimo poslove ili mesto za dete u vrtiću. To je moj pokušaj da se u čitaocu probudi ili ludak ili neko ko svet gleda otvorenih očiju“, rekao je Majić.

Pozicija Banjca kao nepouzdanog pripovedača, kako je dodao, „omogućava čitaocu da ovo čita, pod znacima navoda, ili kao Rio Tinto i zabavan triler, i da sam sebe spasi muka, ili da na vreme vidi znakove pored puta da idemo u pravcu koji će mu biti mučan i da može da ostavi knjigu“, izjavio je Majić.

Minja Bogavac je istakla da je dobro što Majićeve knjige provociraju, dodajući da mu zavidi što „dolazi iz sveta prava i zna kako taj deo društva funkcioniše, razume taj milje, što njegove romane čini tako uverljivim“.

„Oni su različitih žanrova, ali mi se čini da su svi vođeni zajedničkom poetikom, ikongrafijom i rukopisom. A posebno je važno što on na tako hrabar i direktan način progovara, kroz metafore, o našem društvu“, rekla je Minja Bogavac.

Povodom neke vrste F dijagnoze glavnog lika, primetila je da je za čitaoca teško da shvati šta je u njegovoj priči istina, ali da to fantastično funkcioniše u vreme post-istine, relativizacije svega, tabloidne mašinerije i produkcije afera koje se ne razrešavaju, a sve s ciljem da se obesmisli svaka istina.

Prema njenom mišljenju, Majić je svoju potragu za pravdom, što u ovakvom sistemu nije mogao da zadovolji kao sudija, premestio na književnost i „počeo da priča priče u kojima je uvek jasna potraga za pravdom i potreba da se kao društvo suočimo s nekim važnim istinama, da ih priznamo sebi, jer samo tako možemo da nastavimo dalje“.

Majić je izjavio da voli svoj posao u oblasti prava, ali da ga on ograničava da kaže sve ono što vidi i što ga tišti.

„Imam taj problem da osuđujem ljude za mahom sitna zlodela, u poređenju sa zlodelima koja mi se čini da vidim, a koja ostaju ne nekažnjena nego promovisana kao dobro. Ja ljudima izričem kazne što su ukrali, prevarili, a gledam svet okolo, pozornicu koja je grozomorna. Otuda motiv da o tome progovorim makar na drugi način, da skinem ljagu sa sopstvene duše“, rekao je Majić.

Upitan da li književnost može da popravi svet, odgovorio je da ne može, ali može da natera na razmišljanje.

Povodom izuzetne posećenosti njegovih promocija po Srbiji, Majić je ocenio da ljudi ne dolaze samo zbog njegove pisane reči. "U ovakvim vremenima ljudi dolaze i da se međusobno pozdrave, da jedni drugima kažu – još smo živi i još se nismo predali. Tako da književnost ima i taj faktor, koji nije manje značajan od njene estetske i druge vrednosti“, zaključio je Majić.

(SEEcult.org)