Podizanje jarčeve trtice
Umetnik Andrej Bunuševac predstavlja se od 14. oktobra u Elektropioniru izložbom “Podizanje jarčeve trtice” na kojoj predstavlja radove na univerzalne teme borbe, transformacije i neuništivosti, otkrivajući svet u kojem se stapaju mitsko, brutalno i savremeno, kroz intrigantne narative i estetski snažne kompozicije.
“Dok sam hodao trotoarom čuo sam krik, odozgo, sa nekog balkona, strašan vrisak napaćene životinje. Istog momenta pogodio me je u glavu veliki i težak kamen, osetio sam prasak nesvesti kako se širi mojim skaradnim umom. Pogan udarca kinetičke sile odvela me je u nesvesnost u kojoj videh borbu. Jedan čovek je drugoga od strane leđa udario velikom nakvrgavljenom bornom močugom od srebra, posred glave. Tintara tog zvera, umesto da je prsla kao lubenica, pokazala se kao da je pravljena od mekane gume. Pod stravičnim udarcem močuge ta pseudo glava neljuda savila se kao banana, ulubila se i velikom silom odbacila močugu unazad. Ratnik koji vitlaše srebrnim oružjem udario je ponovo u glavnatu bananu koja po ko zna koji put uzvrati svojom elastičnošću, odbacivši palicu unazad toliko jako da se vitez umalo nije guzicom prosuo po zemlji. Čovek koji je trpeo udarce, slomljen duhom, savi se napred kičmom stavši i na ruke, postavši četvoronožac, kriknuo je pretvorvši se u crnog betonskog jarca snažne čelične armature. Spustivši plećke i visoko podigavši trticu, prkosio je ratovima! Vojnik udaraše jarca palicom i otpadaše delići i krhotine betona, ali bazna konstrukcija nošena čeličnom armaturom bila je neoštećena, korenjem zarivena u zemlju, potpuno neuništiva i nepobediva. Takoreći, trenutno nesalomiva. Vitez oklopnik, bacivši srebrno oružje iz ruku, postade akademski građanin obučen u somotske pantalone, buržujsku košulju i džemper od kašmira. Skupih cipela, upišanog odela Bila Gejtsa, na članku leve ruke usrane domovine stajaše mu najnoviji Apple Watch. Kao taj prastari novo-čovek prišao je otpozadi jarećoj zadnjici zagledavši se u te pozne dane i stara vremena podizanja jarčeve trtice. Gore u trtičnim visinama stajao je kvadratni otvor, u njemu beše potpuna tama, iz tame gledala su dela, dela čovečija, dela žigosana znakom, znakom pada i uspona, znakom večnosti, Bunuševačkim krstom”, naveo je umetnik povodom izložbe.
Žirafica, 120 x 100 cm, akrilik na lanenom platnu, 2022.
Andrej Bunuševac (1974, Beograd) završio je master studije slikarstva 2013. godine na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, u klasi profesora Dragana Jovanovića. Studirao je i vajarstvo na FLU 1994 -1996, i ikonopis 2003-2006. na Akademiji umetnosti i konzervacije Srpke pravoslavne crkve, gde je i apsolvirao.
Bunuševac od 1997. godine aktivno izlaže na grupnim i samostalnim izložbama, uglavnom slike i crteže. Dobitnik je nagrade Zlatna paleta Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) za najbolji rad u domenu slikarstva za 2022. godinu.
Tamo gde se štakor okuplja 1, akrilik i ugljen na papiru, 2020.
Takođe, dobitnik je prve nagrade za najboljeg glumca na Festivalu kratkog filma „Lo-Fi/video/Rex“ 1997. godine.
Samostalne izložbe imao je u Galeriji ULUS (retrospektiva Novi dani, 2024), Remontu (Zovu nas ljudi, 2018), Galeriji Jugoexport (In absence, sa Rankom Travanjcem i Irenom Bijelić Gorenjak, 2016), Uličnoj galeriji (NE TA KO, 2016), Galeriji otklon (Vrt uživanja 2.0, 20212), Domu kulture Studentski grad (Poslednji dani, 2010), Klubu Šipražje (Izložba bez imena, 2008), Kulturnom centru Birkagården u Stokholmu (Dualizam kao tema, 1999), Diskoteci FLU (zidni murali velikog formata, 1997)…
Izložba u Elektropioniru biće otvorena do 1. novembra.
*Naslovni rad: Čovek koji je izgubio oči (detalj)
(SEEcult.org)