(Ne)rasvetljene Iluminacije

Bijenale u Veneciji, najveće dosad po broju učesnika, koncepcijski je trebalo da temom “Iluminacije” rasvetli aktuelne tokove na svetskoj sceni, naglasi intuitivni pristup tumačenju savremene umetnosti i izoštri moći njene percepcije, ali je prilično uopštenim konceptom pružilo konglomerat radova koji, uz izuzetke, uglavnom ne provociraju bilo kakvo dublje intelektualno razumevanje - kakvo je umetnička direktorka Biče Kuriger (Bice Curiger) želela da izazove.

Najveći dosad broj paviljona - čak 89, uz 83 umetnika na centralnoj izložbi, doveo je do toga da se publika uglavnom besomučno trudi da pronađe i ne propusti nešto što neizostavno treba videti, s obzirom i na niz drugih značajnih izložbi u palatama i crkvama širom grada, koje su priređene paralelno sa Bijenalom.

Trka po Bijenalu bila je i za vreme vernisaža, uključujući i višesatno čekanje u redovima ispred paviljona od kojih se tradicionalno mnogo očekuje, poput britanskog ili američkog, a svela se na kraju na svojevrsnu ravnodušnost viđenim, uz gotovo opšte ocene o tankoj izložbi.

I sam koncept Kurigerove, inspirisan venecijanskim slikarom Tintoretom, ostao je pod znakom pitanja, pa i svetska likovna kritika još pokušava da izvuče neki konkretniji zaključak, a “Njujork tajms” je čak pozvao i čitaoce u pomoć svojoj kritičarki.

Najveće i najstarije bijenale, takozvana “Olimpijada umetnosti”, ipak je po mnogim parametrima i najznačajnija likovna smotra na svetu, bar za biografije umetnika koji učestvuju.

Na 54. Bijenalu ih je i dosta onih koji su odavno zaslužili da se pojave, uključujući i Kristofa Šlingensifa (Christoph Schlingensief), čija je posthumna retrospektiva u nemačkom paviljonu nagrađena Zlatnim lavom, kao i pokojnog Tomislava Gotovca aka Antonia Lauera u hrvatskom paviljonu, koji je predstavljen uz zagrebački kolektiv BADCo, te Dragoljuba Rašu Todosijevića u Paviljonu Srbije, koji je dobio novoustanovljenu Unicreditovu Venecijansku nagradu.

Nemački paviljon, zvanično najbolji na 54. Bijenalu, predstavio je izložbu koju je, po Šlingensifovoj smrti u avgustu 2010. godine, dovršila kustoskinja Suzana Genshajmer (Susanne Gaensheimer), u pokušaju da prikaže trodecenijski opus tog svestranog umetnika - filmskog i pozorišnog reditelja i performera. Ko zna kako bi nemački paviljon izgledao da je Šlingenzif poživeo i mogao da ostvari svoje namere, koje će biti objavljene u posebnoj publikaciji. Izložba je stoga izbor iz  njegovog opusa, uz instalaciju “Crkva straha vs. stranac u njoj” koja tematizuje umetnikovu bolest, ali i opšte pitanje života i smrti.

Iako je i kritikovana zbog izbora Šlingensifa, s obzirom da je bio na samrti, Genshajmerova je izjavila da je želela nekoga ko kritički predstavlja ono što se umetnički događa u Nemačkoj. Istakla je i da je Šlingenzif to činio tri decenije, najpre kao filmski autor, a potom u teatru i vizuelnoj umetnosti, ali i kao politički aktivista. On je poznat kao autor “Nemačke trilogije” o nacizmu i ksenofobiji u Nemačkoj sve do pada Berlinskog zida, ali i kontroverznijih produkcija, kao što je TV serijal "Foreigners out! Schlingensief's Container", parodije na popularni rialiti šou “Veliki brat” u kojoj se podnosioci zahteva za azil, okupljeni u jednom kontejneru u Beču, takmiče jedan protiv drugog kako bi izbegli proterivanje iz Austrije.

Na posthumnnoj, ali mnogo životnijoj izložbi, predstavljen je istaknuti hrvatski konceptualni umetnik Tomislav Gotovac koga je, uz BADco. izabrao kustoski kolektiv WHW.

Na izložbi “Potrebno je živeti samouvereno... gledajući”, posetioci hrvatskog paviljona u Arsenalu imaju priliku da vide i Gotovčeve “home made porn movies” (Obiteljski film 1 i Obiteljski film 2) iz 70-ih godina, koji se prikazuju u posebnom odeljku, uz upozorenje da je reč o seksualno eksplicitnim sadržajima.

WHW izborom Gotovca nije želeo da ga otkriva svetu, već da pokaže da je njegov rad i danas relevantan, te da ga kontekstualizuje van uobičajenog klišea o istočnoevropskom, disidentskom umetniku. U dijalogu sa Gotovčevim radovima je site-specific instalacija i intervencija “Odgovornost za viđeno: Priče iz negativnog prostora” BADco. koja omogućava posetiocima, između ostalog, i da vide sebe “izvana”, a postavlja pitanje posredovane odgovornosti, odnosa prema događajima kojima smo svedoci u slikama i različitim načinima gledanja.

Hrvatski paviljon bio je, inače, u užem izboru za Unicreditovu Venecijansku nagradu, vrednu 150.000 evra, koju je dobio Raša Todosijević za izložbu “Svetlost i tama simbola” u srpskom paviljonu, nekada jugoslovenskom. Todosijevićeva postavka izazvala je pažnju i svetskih medija, a i član žirija Džon Voters (John Waters), kultni američki filmski autor, rekao je za SEEcut.org da je izuzetna.

Iz bivše Jugoslavije pažnju je izazvala i crnogorska izložba “Obod i bistre vode”, pre svega zbog prisustva Marine Abramović, jedne od najvećih zvezda svetske umetničke scene. Učešće Abramovićeve na izložbi, čijem je otvaranju prisustvovao i predsednik Filip Vujanović, svodi se na video prezentaciju njenog budućeg centra za savremenu umetnost u bivšoj fabrici frižidera na Cetinju, koji je predstavljen i maketom.

Reč je o grandioznom projektu koji bi trebalo da bude realizovan u narednoj deceniji, a Abramovićeva ga je opisala kao najvažniji deo svog nasleđa, pored centra koji uspostavlja u Hadsonu.

Osim Marine Abramović, dobitnice Zlatnog lava 1997. za rad “Balkanski barok” (predstavljen na centralnoj izložbi, nakon što je Crna Gora odustala od njenog učešća i odlučila da tadašnju SR Jugoslaviju predstavlja Vojo Stanić), u crnogorskom paviljonu učestvuju video radovima i Ilija Šoškić i Natalija Vujošević.

Tradicionalno veliko interesovanje na 54. Bijenalu izazvao je britanski paviljon, koji je Majk Nelson (Mike Nelson) pretvorio u enormni višesobni hiperrealistički lavirint - ambijentalnu zagušljivu instalaciju u duhu starog istanbulskog karavan-saraja, svojevrsnu reprizu rada koji je predstavio na Bijenalu u Istanbulu 2003.

Povezujući trgovački duh Istanbula i Venecije i koristeći arhitektonske i objekte pronađene na buvljacima dva grada, Nelson je potpuno transformisao neoklasicistički paviljon, ponudivši opskurni i besperspektivni prikaz Orijenta, ali bez aktuelizovane konotacije - ukoliko se njegova zgrada u gotovo neprepoznatljivom britanskom paviljonu ne shvati kao svojevrsna aluzija i na dugoočekivanu evropsku integraciju Turske.

Američki paviljon, takođe tradicionalno jedan od najposećenijih na Bijenalu već godinama, predstavio je na izložbi “Glorija” projekat kubansko-američkog para Dženifer Alore (Jennifer Allora) i Giljerma Kalzadile (Guillermo Calzadilla) koji uključuje i performans na izvrnutom tenku ispred zgrade na Đardinima sa trakom za trčanje na gusenici, na kojoj povremeno džogira atletičar. Kada se mašina uključi, počinje i zaglušujuća buka, koja dodatno privlači pažnju posetilaca.

Iako bi se rad u američkom paviljonu mogao tumačiti i kao osvrt na konstantno američko zagrevanje za nove ratne pohode, umetnici kažu da nisu specifično kritički usmereni prema SAD. Ni tenk, uostalom, nije američki, već britanski.

Unutar paviljona, između ostalog, nalazi se bronzana replika Statue slobode koja leži u solarijumu, drvene replike sedišta u biznis klasi američkih avio kompanija, bankomat sa crkvenom muzikom....

Umetnički i bračni par Alore-Kalzadila, baziran u Portoriku, želeo je da tim projektom ispita koncept slobode u današnjem potrošačkom društvu, ali je zapravo pokušao i da “kupi” sve jače antiameričko raspoloženje blagom satirom na račun SAD.

Među paviljonima na Đardinima posebno se izdvojio francuski, u kojem se predstavio Kristijan Boltanski (Christian), slikar i skulptor koji je poznat po velikim instalacijama u specifično osvetljenim prostorima, tumačenim kao istraživanja sećanja, gubitka, smrti, pa i holokausta.

Boltanski, koji je učestvovao i ranije na Bijenalu u Veneciji (1993. i 1996), predstavio se instalacijom lavirintske forme - svojevrsnom štamparijom sa pokretnom trakom sa crno-belim fotografijama glava beba, koju je moguće zaustaviti i uticati tako na njihovu sudbinu.

Boltanski tim radom, čiji naziv “Chance” ima različita značenja na engleskom i francuskom - slučajnost, odnosno sreća, nastavlja svoj koncept zasnovan na davno iznetom stavu da smo svi “subjekti jednog dana” i da već drugog možemo da postanemo običan predmet. “Prođemo vrlo brzo od jedne do druge faze, što je veoma bizarno. To će se desiti svima nama, i to prilično brzo. Postajemo objekat koji možete da tretirate kao kamen”, svojevremeno je rekao Boltanski, koji radom u francuskom paviljonu ukazuje i da naši geni određuju ne samo našu pojavnost i inteligenciju, već i sve ostalo u životu, uključujući i naš kapacitet za sreću.

Na Đardinima se ističe i ruski paviljon, sa multimedijalnom izložbom “Prazne zone” grupe Kolektivna akcija, u čijem je središtu minimalistička ambijentalna instalacija Andreja Monastirskog sa čuvenim venecijanskim drvenim stubovima, krevetima iz gulaga i monotonim zvukom molitve, uz natpis: “Pitam se zašto sam lagao sebe da nikada nisam bio na ovom mestu i zašto sam ga potpuno ignorisao. A isto je kao svuda, samo je osećaj jači i neshvatanje je dublje”. Ostatak izložbe referiše na istorijske i topološke kontekste, a zasnovan je na materijalima ranijih radova Kolektivne akcije.

Posetioci Bijenala na Đardinima imaju priliku da vide i dve kontrastne nacionalne izložbe - u grčkom paviljonu predstavljena je izuzetna minimalistička ambijentalna instalacija umetnika Diohandija, dok je švajcarski paviljon krcat najrazličitijim spravama 20. i početka 21. veka, obloženih aluminijumskom folijom i selotejpom.

Diohandi je značajno intervenisao na osnovnu strukturu grčkog paviljona, pretvorivši ga u kocku obloženu drvenim pločama, u kojoj dominiraju voda i svetlost kao elementi horizontale, odnosno vertikale.

Švajcarski umetnik Tomas Hiršhorn (Thomas Hirschhorn) pokušao je da skrene pažnju na pitanje životnog okruženja i vremena instalacijom nalik na magacin iz nekog SF filma, pretrpan gomilom starih mobilnih telefona, televizora, monitora, plastičnih stolica, starih lutki, novina...

Povodom tog rada, direktor Solomon Gugenhajm fondacije Ričard Armstrong (Richard) izjavio je da zapravo utelovljuje ono o čemu 54. Bijenale i govori - o putu ka postindustrijalizmu, u koji ulazimo kao u simulirani svet, dok stvarne stvari dobijaju novo značenje, pa čak i vrednost talismana.

Novi i za trećinu veći italijanski paviljon, sada u Arsenalima, posebna je priča, a izazvao je kontroverzne reakcije haotičnom postavkom koju je osmislio likovni kritičar Vitorio Sgrabi (Vittorio). Za izložbu “Art is not cosa nostra”, pozvao je - umesto kustosa - pisce i druge intelektualce da predlože najinteresantnije umetnike iz protekle decenije, koje bi trebalo prikazati. Umetnost je, prema Sgrabiju, postala bolnica, a samo lekari (kustosi) i rođaci i prijatelji pacijenata (umetnika) imaju pristup. Ona je veliki “sanatorijum”, odsečen od sveta, koji ne posećuju zdravi ljudi, osim slučajno. S druge strane, uprkos postojanju filmske kritike, filmove gledaju svi, i nema potrebe da im ih neko posebno objašnjava. Tako bi, prema Sgrabiju,  trebalo da bude i u savremenoj umetnosti, koja ne bi morala da se oslanja na kustose, ili “nezavisne kustose”, kako sami sebe nazivaju.

Povodom jubileja, odnosno 150 godina ujedinjenja Italije, izložba predstavlja celokupnu italijansku scenu, kako u zemlji, tako i van nje. Zaista se na njoj može i videti sve - od kiča do izuzetnih radova.

Angažovanost se posebno očekivala od danskog paviljona, koji je ugostio grupu od 18 umetnika različitih generacija iz 12 zemalja na temu “Speech matters”, prema koncepciji kustoskinje Katerine Gregos. Reč je o pokušaju ispitavanja slobode govora, kako u društvima sa autoritarnim režimima, tako i u liberalnim demokratijama, ali se i ta izložba svodi na dobro poznate primere, ne nudeći praktično ništa novo ni u njihovom sagledavanju, pa je ostala zapravo prazna, kao i sam naziv, nalik na uobičajeni politički slogan u populističkoj debati.

Danski paviljon mnogi novinari i kritičari zapamtiće i kao utočište iz kojeg su mogli bar koliko-toliko da vide zvaničnu ceremoniju otvaranja i dodele nagrada 54. Bijenala, s obzirom da svima koji su akreditovani nisu bile podeljene posebne ulaznice, a obezbeđenje svih vrsta pomno je pratilo da neko ne promakne u ograđeni prostor za zvanice.

Internacionalni karakter izložbe u danskom paviljonu na neki je način skrenuo i pažnju na pitanje smisla nacionalnih paviljona na Bijenalu i njihove anarhičnosti u globalizovanom svetu umetnosti, koje je i Kurigerova pokušala da postavi temom “ILUMInacije”. Učesnici Bijenala dali su zanimljive odgovore na to pitanje, ali ne radovima, već u kraćim intervjuima za katalog.

I poljski paviljon bio je specifičan po tome što se u njemu prvi put predstavio umetnik koji nije Poljak. Izraelac Jael Bartana (Yael) predstavio se na izložbi “I Evropa će biti zapanjena” provokativnom filmskom trilogijom o zamišljenoj političkoj stranci čiji je cilj da vrati više od tri miliona Jevreja iz Izraela u Poljsku, gde ih je za vreme holokausta ubijeno 3,3 miliona. Lider tog pokreta na kraju biva ubijen, nakon što uspeva da izgradi kibuc u predgrađu Varšave, a sledi rasprava o njegovim idejama, uključujući i stav da je vraćanje Jevreja u Evropu glupo, jer nigde neće biti sigurni, osim u Izraelu.

Filmovi Bartane su pritom samo deo njegovog rada na Bijenalu, koji podrazumeva i formiranje stvarne političke partije (otvorene za sve) i publikaciju nazvanu “Kuvar za političku maštu” koju je umetnik zamislio kao eksperimentalnu formu kolektivne psihoterapije u vezi sa predrasudama, mitologijom i dekonstrukcijom mehanizama propagande.

Koristeći demode model nacionalnog paviljona, Bartana je lansirao ideju koja je najverovatnije politički nerealna, ali je njena vrednost u isticanju kapaciteta umetnosti da preradi postojeći i izmašta novi svet.

Dok Bartana nudi u poljskom paviljonu nov politički model, izraelski paviljon konstatuje beznadežnu i nerešivu političku situaciju - filmom sa tri mladića, naoružana noževima, koji igraju igru u kojoj svaki iscrtava liniju u pesku koja odmah nestaje, pa je ponovo iscrtavaju - kako koji dođe na red.

Kada je osnovano 1895. godine, Bijenale je bilo prevashodno izložba italijanskih umetnika sa manjim brojem stranaca, a prvi paviljon na Đardinima izgradila je 1907. godine Belgija. Sada ih je u venecijanskoj javnoj bašti 29, uključujući i srpski, nekada jugoslovenski. Ostali su raspoređeni u Arsenalu i po palatama i zgradama širom Venecije, a trebalo ih je zapravo biti 91 - da se Liban i Bahrein nisu pobukli u poslednjem trenutku. Ipak, i 89 nacionalnih paviljona predstavljaju dosad rekordan broj, mada je to još uvek tek polovina ukupnog broja zemalja u svetu.

Iako su, i prema rečima same Kurigerove, nacionalni paviljoni prevaziđeni, jer “živimo u svetu koji je izgleda nadnacionalan”, pojedini su izazvali posebnu pažnju, i to prevashodno iz aktuelnih političkih i opštih ljudskih, a ne iz umetničkih razloga.

Tako je egipatski paviljon, čije je učešće bilo neizvesno (potvrđeno, pa otkazano nakon nereda u Kairu i smene Hosnija Mubaraka), posvećen novomedijskom umetniku i muzičaru Ahmetu Basioniju (Ahmed Basiony), koji je poginuo u januaru ove godine od snajpera na kairskom trgu Tahrir. Njegov performans “30 dana trčanja u mestu” predstavljen je petokanalnom video instalacijom koja naizmenično prikazuje snimak tog rada i dokumentarne snimke koje je Basioni zabeležio za vreme nereda na Tahriru.

Da je nacionalno za pojedine učesnike Bijenala važnije od internacionalnog konteksta u kojem se predstavlja pokazao je Azerbejdžan, koji je cenzurisao dva rada umetnice Aidan Salakhove, koja živi i radi u Moskvi i Bakuu, smatrajući da neprikladno predstavljaju zemlju i islamsku veru. Reč je o radovima “Waiting Bride” i “Black Stone” koji su uklonjeni nakon što je predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev posetio izložbu “Relational, to Baku”. Kustoskinja Beral Madra navela je u saopštenju da je reč o pogrešnom tumačenju radova bilo od nadležnih vlasti ili njihovih savetnika, a ocenila je i da će cenzura naneti veću štetu zemlju nego što bi to eventualno učinile sporne skulpture.

Irački paviljon, izdvojen od ostalih u delu grada između Đardina i Arsenala, i izvana već na prvi pogled izgleda kao da predstavlja ratom razorenu zemlju. Izložba grupe umetnika u iračkom paviljonu (Ranjena voda), prva posle 34 godine u Veneciji, ukazuje na uništenu ekologiju i kulturu te zemlje u kojoj je nedostatak čiste vode, kako je navedeno u katalogu, često veći problem od sukoba na ulicama i borbe protiv terorizma.

Irački umetnici zastupljeni su i u panarapskom paviljonu u bivšem magacinu soli, na kojem je predstavljeno tridesetak ardova 21 umetnika iz osam zemalja, uključujući Palestinu, Liban, Maroko i Alžir. Iako teme rata, revolucije i smrti nisu strane arapskim umetnicima, njihovi radovi daleko su od aktuelnih ustanaka na Bliskom Istoku.

Za razliku od Azerbejdžana, Saudijska Arabija, koja prvi put učestvuje na Bijenalu u Veneciji, shvatila je značaj međunarodne prezentacije, pa je, uprkos teškom i obespravljenom položaju žena u toj islamskoj zemlji, poslala upravo dve žene da je predstave - sestre Alem (Raja i Shadia). Njihov rad “The Black Arch” pruža zanimljivo ambijentalno i estetsko iskustvo, inspirisano odnosom svetlosti i tame, kao i Meke, u koju su išle na hodočašće kao deca, i Venecije.

Centralna postavka 54. Bijenala predstavljena je najvećim delom u bivšem italijanskom paviljonu u Đardinima, a izazvala je i proteste aktivista za prava životinja zbog 2.000 prepariranih golubova koje je italijanski umetnik Mauricio Katelan (Maurizio Cattelan) postavio duž svodova.

Najstariji umetnik na centralnoj izložbi je Jakopo Tintoreto (1518-1594), inspiracija umetničke direktorke Bijenala, koji je zastupljen sa tri najcenjenija rada, uključujući “Tajnu večeru”, pozajmljenu iz Crkve sv. Đorđa. U toj crkvi je, inače, priređena izložba Aniša Kapura (Anish Kapoor), što je prvo gostovanje savremene umetnosti u njoj.

Pobednički rad 54. Bijenala umetnosti - “Sat” američkog umetnika Kristijana Markleja (Christian Marclay), teško da je iko video u celini uoči dodele nagrada, budući da je reč o 24-časovnom filmu.

Priliku da vidi Marklejev rad u integralnoj verziji imala je nedavno grupa od 50-ak posetilaca, a sledeći put to će biti u septembru.

“Sat” je 24-časovni film sastavljen od segmenata mnogih drugih filmova, u kojem su karakteri u interakciji sa vremenom, bilo da ga proveravaju ili se sat pojavljuje u istom kadru. Svaka sekvenca je pritom u koincidenciji sa realnim vremenom gledaoca.

Među umetnicima na centralnoj izložbi u Arsenalu izdvaja se švajcarsko-američki umetnik Urs Fišer (Fischer) sa voštanim statuama u prirodnoj veličini (uključujući repliku cuvenog rada “Rape of the Sabine Women” Đovanija Bolonje iz 1583. godine) koje su na vrhu upaljene. Fišerove statue su zapravo ogromne sveće koje će postepeno i izgoreti, podsećajući posetioce na prolaznost svakog trenutka izloženog umetničkog rada.

U okviru pratećeg programa 54. Bijenala, uz podršku Džordža Sorosa, priređen je i Romski paviljon, sa izložbom “Call the Witness” i diskusionim programom u kojem je učestvovao i slavni pisac Salman Rušdi.

Na izložbi u Romskom paviljonu učestvuje i Milutin Jovanović iz Srbije, čiji se dokumentarni film “Migracija” bavi životima raseljenog romskog stanovništa sa prostora ispod beogradskog mosta Gazela.

Među stalnim paviljonima u Đardinima nezvanično se pojavio i “Paviljon bez države”, odnosno “Piratski kamp”, prvi rezidencijalni program za umetnike-kampere, koji su izabrani na osnovu onlajn konkursa. “Piratski kamp” bio je najavljen na tajnoj lokaciji - usled zabrane kampovanja, a koncepcijski je skrenuo pažnju na temu “ekstra-teritorijalnosti”, kao uslova za učešće u tom projektu uopšte.

Bijenale u Veneciji otvoreno je do 27. novembra.

Prvih 18 dana, kako je saopšteno, Bijenale je privuklo vise od 51.000 posetilaca, odnosno 3.037 dnevno u proseku. Od ukupnog broja posetilaca, više od četvrtine je mladjih od 26 godina.

Fotografije sa 54. Bijenala nalaze se u Galeriji portala SEEcult.org.

Vesna Milosavljević / SEEcult.org