Jarboli 1996 - rad u toku
Serija fotografija Srđana Veljovića, koja prati nastupe i rad grupe Jarboli proteklih godina, predstavljena je na izložbi u Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu, a prati je i dokumentarni film o spotovima Jarbola koji će biti prikaza 12. decembra u Velikoj sali.
Izložba "Jarboli 1996 - rad u toku", prema navodima autora, čini vidljivim promene aktera fotografija, kao i načina fotografisanja. Upoređujući te procese i njihovu međuzavisnost, otvara se mogućnost za sveobuhvatnije sagledavanje vremena u kojem su se odvijali, pri čemu je kontinuitet - ključna reč.
Jarboli su beskompromisnim i jasnim pristupom stvarnosti opisali i opisuju istu sa velikom preciznošću. Bavljenje bazičnim intimnim i društvenim temama, sa didaktičkim elementima, nije put koji vodi do široke popularnosti. I ta, donekle marginalna, ali nedvojbeno autonomna pozicija je omogućila prostor slobode odakle je ispletana priča o svima nama i svakom od nas i to je dragoceno postignuće Jarbola.
Dugogodišnji rad s Jarbolima omogućio je Veljoviću i intervenciju u samom mediju fotografije i propitivanje pojma dokumentarnosti kao takvog. Koja su to svojstva koja pospešuju da neku sliku smatramo dokumentarnom, tj. da informacije koje iz nje možemo isčitati u dobroj meri odgovaraju situaciji koja je predstavljena.
Predložen pristup, dugačke ekspozicije, koje čini sliku ekspresivnom i procesualnom, kao metod koji se ne preporučuje u ovom žanru, čini se na najbolji način ispunjava ulogu i prenosi svu energiju i svojstva performansa Jarbola.
Dragan Ambrozić o Jarbolima:
OD DŽOA DO JARBOLA
Od svih sastava iz glasne, a ipak izgubljene generacije rock muzičara iz devedesetih, ispostavlja se da je uticaj sastava Jarboli na post-2000 domaće underground pojave bio najsnažniji. Deo tajne se sigurno skriva u njihovoj nonšalanciji u ponašanju, veri u moć reči, sviranju da bi se nešto reklo, i posebno u kariranim košuljama.
Beogradska grupa Jarboli predstavlja neobičnu pojavu među grupama uopšte. Skoro je nemoguće o njima pisati samo sa stanovišta muzičke kritike, pošto se njihove spisateljske/literarne ambicije često ravnopravno utrkuju sa muzičkim. Verovatno bi za njih vredelo smisliti pandan stripovskom izrazu "grafički roman" – npr. nešto kao "tonski roman" – i onda sa zadovoljstvom pratiti razvoj jarbolske naracije u zvučnom okruženju, što uopšte ne znači da se uz njih ne može glasno pevati.
Jedinstven lirski poduhvat ovih pop akrobata sastoji se u praktikovanju ironičnog odmaka prelomljenog kroz toplinu, koju nemilice troše na sve junake svojih pesama – dok se ne zajunačite i vi sami, odnosno ne prepoznate da ste delimično opevani u ovoj ili onoj jarbolskoj pričici. Teško da postoji autorska snaga koja sa toliko simpatije za malog čoveka stoji na njegovoj strani dok beleži najispraznije momente ovdašnjeg postojanja, i to do te mere da bi Jarbole bilo najtačnije klasifikovati kao "humanistički pop", kad bi to imalo nekog smisla.
Krajnje je važno propratiti kako njihove pesme imaju karakteristike najlepše tinejdžerske literature, slede nečije odrastanje u gradu, vremenom dobijaju nove muzičke ruke i noge, onako kako sami Jarboli odrastaju. Dosadašnji pesnici svesno "siromaške" estetike, dodali su na "jeftin" instrumentarij rok benda jednako "jeftine" elektronske instrumente. Ali, bez zavaravanja molim, sve je ovde namerno postavljeno kao "jeftino" i "siromašno", što je deo svesne odluke da se forma pokloni pred sadržajem. Samosvojan "arty" pristup Jarbola podrazumeva da je dozvoljeno koristiti se konceptom rock banda kao bilo kojim drugim umetničkim sredstvom, minirati ga i vratiti opet na binu, služiti se njime kao svojom paletom sa kojom se igraš kako te nose emocije i dobar osećaj za humor.
Jedna od stvari kojima rok muzika treba da se ponosi je "story-telling" škola, od Dylana naovamo, sa autorima koji su u tri minuta znali da nam ispričaju ceo film nečijeg života. Jarboli su već godinama naš najvažniji predstavnik ovog pristupa, koji podrazumeva talenat za uklapanje zvuka/reči/slike, a njihova najbolja ostvarenja stoje uz rame svemu najboljem iz ove struje stare jugoslovenske rok muzike. Ako je ikog briga.
Kad sam prvi put imao priliku da ih gledam na sceni, bilo je to u Dadovu 1993, kao član žirija tada bitnog gradskog takmičenja pod imenom Rok liga Palilulske olimpijade kulture. Zanos sa kojim su četiri potpuno različito odevena mladića pod imenom Džo i Jarboli otpevali i odglumili svaki svoju pesmu, bio je nezaboravan. A onda je neko od njihovih roditelja došao da pita žiri kako su prošla njihova deca? „Mislim da za njih neće biti problema“, rekoh, i stvarno, jednom sam bio u pravu.
*Izložba "Jarboli 1996 - rad u toku" otvorena je od 6. do 16. decembra.
(SEEcult.org)
