Umetnost i javno dobro
Mere štednje u zemljama širom Evrope, uvedene zbog finansijske krize, i posledice koje imaju u oblasti umetnosti, posebno u delu umetničke scene koja ne pripada mejnstrimu, tema su novog, 20. broja TkH časopisa “Umetnost i javno dobro”.
Prema navodima urednika Bojane Cvejić i Marka Kostanića, nakon što se globalna finansijska kriza, usled spašavanja banaka javnim novcem i pada poreskih prihoda zbog kontrakcije privrednih aktivnosti pretvorila u fiskalnu krizu, tj. krizu javnog duga, vlade širom Evrope su krenule u tzv. mere štednje. Mere, kojima je proklamovani cilj dostizanje većeg stepena konkurentnosti i izbegavanje pada kreditnog rejtinga pojedinih država, prvenstveno se ogledaju u snižavanju cene rada, te privatizaciji državnih firmi, javnog sektora i javnih resursa.
Kako je levica poslednju krizu dočekala deformisana i uništena neoliberalnom kontrarevolucijom i raspadom zemalja realno postojećeg socijalizma, pregrupisanje redova i formiranje strategija otpora merama štednje moglo je biti, bez obzira na eventualne masovnosti protesta, artikulisano jedino iz defanzivne perspektive. Kroz različite forme protesta širom Evrope, od pitanja obrazovnog sistema do borbi oko prostornih politika, kao zajednički deklarativni imenilac iznedrila se sintagma “javno dobro”. Nakon što je poslužila u agitacijske i mobilizacijske svrhe, predstoji hegemonijska borba za njeno definisanje i što produktivniju instrumentalizaciju u budućim borbama.
Na području umetnosti, prvi na udaru mera štednje našao se eksperimentalni deo polja izvedbe izvan mejnstrima, gde su izvedbeni umetnici, kulturni radnici, selektori i producenti u Evropi zatečeni politički nespremnim da deluju.
Definisati javno dobro, kako je navedeno u uvodniku, podjednako je problematično kao i konceptualno odrediti nezavisnu, non-mainstream, eksperimentalnu umetnosti i kulturu.
“Da li je stav o umetnosti kao specifičnoj proizvodnji znanja potrošen ili uopste slab argument? Da li će pokretanje javne rasprave o umetnosti i javnom dobru otvoriti pitanje javne kao političke sfere kojoj umetnost i kultura sve manje pripadaju? Ako samo nemaština može da iznedri pobunu, onda bi opasnost od gubitka obilja mogućnosti koje je država blagostanja na Zapadu ranije nudila zaista mogla da dovede do artikulisanja političkih problema, ne samo u smislu retrospektivne odbrane autonomije umetnosti, već i što se tiče drugih zahteva u kontekstu javnog dobra, u smislu obrazovanja, zdravstva, ili čak i same politike”, naveli su Bojana Cvejić i Marko Kostanić.
Novi broj TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti objavljen je kao dvojezično izdanje, a autori tekstova su i Sezgin Boynik, Boris Čučković, Igor Dobričić, Siniša Ilić, Mario Kikaš, Bruno Latour, Sigrid Merx, Marta Popivoda, Boris Postnikov, Nina Power, Ana Vujanović i Vesna Vuković.
Pdf izdanje moguće je preuzeti sa sajta Teorije koja hoda, odnosno OVDE (na srpskom) i OVDE (na engleskom)
Časopis je realizovan kao deo aktivnosti projekta BCC, a moguće ga je kupiti i u knjižarama Beopolis i Aleksandar Bjelić u Beogradu, po ceni od 700 dinara (oko sedam evra).
Finansijsku podršku pružili su Evropska unija, Skupština grada Beograda i Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Srbije.
(SEEcult.org)
