Mihalkov o slobodi, istini, novcu, ratu, starim i novim vrednostima...

Ruski reditelj Nikita Mihalkov, čiji je teatar gostovao 26. i 27. oktobra u Narodnom pozorištu u Beogradu predstavom “12”, zasnovanom na njegovom nagrađivanom filmu istog naziva, govorio je u susretu sa novinarima o umetnosti, slobodi, istini, pogubnosti materijalizma i trke za novcem, kao i o potrebi očuvanja civilizacije, a kao najveću dužnost danas naveo je uništenje nacizma, i u tome vidi posebno ulogu slovenskog sveta.

“Za nas ne postoji drugi izlaz. Dužni smo da uništimo nacizam. U suprotnom, on će uništiti nas. Pitanje je biti ili ne biti. Mislim na čitav slovenski svet. Kao da se ostvaruje davnašnji san Zapada – gledaju kako Sloveni ubijaju jedni druge. Ali, mi ne ratujemo sa nekim ko se oseća pravoslavnim, nego sa onima koji spaljuju pravoslavne crkve. Mi se borimo protiv Antihrista. Naša budućnost zavisi od nas samih. Naravno, svaki rat se završava pregovorima. Važno je shvatiti kolike će žrtve biti dok ne dođe do pregovora”, rekao je Mihalkov, napominjući da ti pregovori moraju bezuslovno da obezbede sigurnost Rusije, ali i ocenjujući da je problem to što i u Rusiji postoji struja koja bi želela da sve bude kao pre.

Međutim, više nikada neće biti kao ranije, uveren je Mihalkov, kome je uoči predstave “12”, u kojoj i igra, patrijar srpski Porfirije svečano uručio Orden Svetog Save.

Navodeći da je to za njega velika čast i da se pita da li zaslužuje takav orden, Mihalkov je istakao da Sveti Sava “nije samo srpski svetitelj, poštuje ga čitav pravoslavni svet”.

Upitan šta podrazumeva kada govori o očuvanju pravoslavnog sveta, Mihalkov je rekao da misli na vrednosti i principe na kojima je taj svet zasnovan.

“Danas vidimo da katolički svet razrušava sopstvene principe na kojima je vekovima postojao. Odricanje od principa je ako papa dozvoli istopolne brakove. Vidimo i da se munjevito menja svest ljudi. U svest ulaze raznorazne ideologije – nemati decu i slično, a pre svega ideja o smanjenju čovečanstva na tzv. zlatnu milijardu. To je za pravoslavni svet apsolutno neprihvatljivo. Zato je razaran Beograd, rušene su zgrade i mostovi. Zato su bombardovali Donbas deset godina. Mi smo izvan tog sveta. Nismo im po volji. Zato mi sami moramo da zaštitimo pravoslavni svet”, rekao je on.

Prema njegovim rečima, danas je laž poprimila neslućene razmere.

“Tako je lako jednu stvar predstaviti kao nešto drugo. Civilizovani svet konstruiše svoju istinu, onu koja njemu odgovara, a drugačiju istinu proglašava za neistinu. Taj intenzivan proces se upravo sada dešava i prodire u svest ljudi. Pojavom AI pitanje je ko ima vlast nad kim. Čak je i Rouz (Džordži Rouz, direktor Senkčuari AI) svoju decu molio da čitaju i štampane knjige, da pišu i olovkom, svestan i mogućnosti i opasnosti nove tehnologije koju je stvorio. Sve to je dovelo do katastrofalnog pada nivoa obrazovanja. Ne moramo znati ni ko je Tolstoj, samo ukucamo na Guglu. Deca i mladi ne moraju da se zamaraju, da pamte. Odu na internet i odmah imaju rezultat”, rekao je Mihalkov i upozorio da to dovodi do pada inteligencije i pada čovečanstva.

“Društvo postaje nezaštićeno od negativnih tendencija. Oni kojima je to jasno bore se protiv toga. Ali teško je odreći se komfora. Smatram da će preživeti samo ona društva koja umeju da rade i da trpe”, dodao je on.

Mihalkov je rekao da sloboda za njega - kojom se, između ostalog, bavi i u predstavi “12” - znači pre svega pravo izbora.

“Viši stepen slobode je kada nemamo potrebu da biramo, kada se sloboda podrazumeva sama po sebi”, dodao je on, napominjući i da je pitanje uopšte šta smatramo slobodom.

“Kada Pjera Bezuhova zarobe Francuzi (u romanu Rat i mir), on kaže: ‘Samo moje telo je zarobljeno, a moja duša je ostala slobodna’”, rekao je Mihalkov, čijoj je predstavi prisustvovao prve večeri i Emir Kusturica, na čijem je festivalu Kustendorf film "12" Mihalkova imao svojevremeno srpsku premijeru.

Upitan zašto umetnost ne može da ostane van politike, Mihalkov je rekao da je najteže biti prorok u svom selu.

“Puškin je govorio da pohvale i kritike prima ravnodušno i da se ne treba sporiti sa glupacima. A u umetnosti uopšte mnogi su bili takve sudbine. Setimo se, mada ne želim da se poredim, šta su u svojim zemljama doživeli Bergman ili Kurosava ili neki umetnici u Italiji”, rekao je Mihalkov i dodao da je “vreme sestra istine” i da će ono “sve postaviti na svoje mesto, ma koliko da se neko danas hvali ili kudi”.

Prema njegovim rečima, najvažniji kriterijum je koliko sami verujemo u to što radimo, da li radimo da bismo se dopali drugima ili zato što verujemo da je to ono pravo.  

Upitan ima li mesta za slobodu u svetu u kojem je na snazi zakon profita i šta pojedinac tu može da učini, Mihalkov je rekao da su ljudi zaboravili da se ništa nije izmenilo još od stvaranja sveta, u smislu da ma koliko novca neko ima, ako se razboli, ako se zbog nečega ne oseća dobro – neće biti zadovoljan ni srećan.

“Osnovni problemi života, smrti, gladi – i dalje su tu. Samo onaj ko to shvati može biti slobodan. Čovek može biti srećan samo ako je zadovoljan onim što ima. Majka mi je govorila: ’Ne upoređuj se sa onima kojima je bolje nego tebi, upoređuj se sa onima kojima je lošije, njih je mnogo više’. Taj savet mi je osvetljavao put. Naravno, problem novca je sveprisutan, ali novac ne čini ljude srećnima”, rekao je on, napominjući da, kada to kaže, ne propagiram askezu.

Povodom predstave “12”, koja govori koliko su ljudi spremni da svoje vreme posvete životu drugog čoveka, da mu ponekad ugode i više nego sebi, Mihalkov je rekao da smatra da je najstariji greh – zavist.

“I Spasitelja su razapeli iz zavisti. Zavist je majka svih grehova. Osećam unutrašnju slobodu upravo zato što ne osećam zavist u sebi. A na sebi sam osetio šta znači zavist. Osloboditi sebe od zavisti, to je osnova za sticanje slobode”, dodao je Mihalkov.

Na pitanje šta mu je prioritet kada bira projekat koji će raditi – etika ili estetika, Mihalkov je rekao da su za njega ta dva principa jedno te isto.

“Etika i estetika zavise jedna od druge. Najvažnije je koliko verujemo u ono što radimo. Sve ostalo je samo rezultat toga”, dodao je.

Upitan kakva budućnost čeka film i pozorište i kakva politička budućnost nam predstoji, Mihalkov je rekao da teatar ima magiju na jedan, a film na drugi način, ali u svakom slučaju magija mora da postoji.

“Kada se pojavio film mislilo se da će pozorišta nestati, kada je došla televizija da će nestati bioskopi. Ali to se nije desilo. Drugo je pitanje u kom pravcu ide filmska umetnost. Američki film se mnogo promenio. U vreme Džeka Nikolsona, Roberta de Nira, Meril Strip, film je bio traganje za smislom. Prodorom tehnologije, film je izgubio crtu ljudskosti. Velike umetnike zamenili su likovi monstruma. To je slika onoga što se dešava u društvu. Uostalom film je taj koji je Ameriku učunio američkom, stvorio tu sliku. Film ima moć da oblikuje sliku društva i da menja društvo u celom svetu. Sada je vizuelna slika počela da zamenjuje potragu za smislom. To mi doživljavamo i u realnom životu. Važno je da budemo svesni toga”, poručio je Mihalkov.

Prema njegovim rečima, Rusija se danas suprotstavlja koaliciji od 50 zemalja, a ostatak sveta gleda i čeka kako će se to završiti i razmišlja na koju će se stranu opredeliti.

“Mi smo se više puta našli u takvoj situaciji. I vi ste u sličnoj situaciji. Nije to pitanje ovog trenutka, to su godine i vekovi. Pozvani smo da otvorimo vrata jedne opsednute tvrđave. Svako od nas ima izbor. Sve zavisi od toga da li želimo da ostanemo dosledni i verni sebi. To je teško i mnogi nas ne razumeju. Mi smo im tuđinci. Ali ako smo mi jedna civilizacija, ne pojedinačne zemlje nego slovenska civilizacija, dužni smo da je čuvamo i branimo. Možda zvuči apstraktno, ali svako mora da uradi ono što može. Ja to radim na filmu i u pozorištu”, rekao je Mihalkov.

Mihalkov je dodao i da u ruskom jeziku reč Rus nije imenica nego pridev, pa nije pitanje ko je, nego kakav je, a odgovor je - takav da oseća rusku dušu, kulturu i istoriju.

“Ruska umetnost uvek je bila svojevrsna katarza. Jedan monah je rekao: ’Svaka istina bez ljubavi je ustvari laž’. Zajednička osnova naše kulture i vere je ljubav. To nas ujedinjuje. Ta ljubav podrazumeva i opraštanje”, kazao je Mihalkov.

Povodom rata u Ukrajini, Mihalkov je rekao da je akcija Rusije pre gotovo dve godine bila nemonovna.

“Za ono što se dešava u Ukrajini, za mnoge smo mi krivi. Nakon što je (predsednik Boris) Jeljcin počinio zločin i rasturio tako veliku zemlji, mi smo sebe osećali kao stariju braću i mislili da ćemo ostati u dobrim odnosima. A anglosaksonski svet je svakog dana radio na tome da bude suprotno. Radili su sa decom i tako su izrasle generacije koje ne mogu da shvate da su Ukrajinci i Rusi isti narod. Njih su slagali. Još 1991. godine u Ukrajini su aktivni vojnici pozivani da potpišu da su spremni ako treba da ratuju protiv Rusije. Da mi 2022. godine nismo učinili taj opasan korak, kroz dve nedelje bi rat bio na našim vratima. Lično sam video te dokumente. Ono što se dogodilo je bio čin do kojeg je moralo doći. Na takav korak se može odlučiti samo hrabar čovek, koji shvata situiciju i spreman je da prihvati rizik”, rekao je Mihalkov.

Pominjući da je Hruščov 1956. rehabilitovao sve osuđene “banderovce”, Mihalkov je kazao da je to pokret koji nikada nije nestao.

“To je jedna surova grupacija u okviru ukrajinskog društva. Njihove ideje su se nametale, gajile od detinjstva, pa imate sliku devojčice koja pozdravlja nacističkim pozdravom, a i ne zna ko je bio Hitler. Ljudi se pitaju kako će se to završiti. Ja sam siguran da drugi izlaz ne postoji. Vidite šta se događa u drugim zemljama. Ljudi počinju da shvataju da su prevareni, ali se i dalje plaše da izađu iz svog komfora”, dodao je on.

Prema njegovim rečima, Zapadna Evropa je pod američkim nuklearnim kišobranom lepo živela 80 godina, ali sve se menja.

“Sve je jasnije da se običan kukavičluk naziva tolerancijom, a odsustvo želje da branite svoje ideale naziva se multikulturalizam. To lepo zvuči, ali šta znači kada policija u Švedskoj savetuje ženama da se uveče ne kreću ulicom same”, kazao je Mihalkov.

Upitan ima li  poruku za Ruse koji su u poslednje vreme došli u Srbiju, Mihalkov je rekao da zavisi zašto su došli - da li radi sklapanja braka, možda zbog posla, a neki da bi izbegli ono kroz šta sada prolazi njihova zemlja.

“Iz Rusije su 1922. odlazili ‘filozofski brodovi’. Tako su ih zvali jer su na njima bili prognani veliki umovi, naučnici i umetnici koji nisu hteli sovjetsku vlast. Mnogi su došli ovde i stvorili veliku rusku emigrantsku kulturu. A ovi danas otišli su sami, niko ih nije terao. Neki od njih žive tako što ispunjavaju pravilo, za njih neophodno, a to je kritikovati svoju zemlju. Naravno, imaju pravo na kritiku, ali onda ne mogu da se žale na to kako teško žive tamo gde su otišli. Mnogi su pogrešili misleći da će negde van Rusije biti voljeni kao u svojoj zemlji. Mnogi bi želeli da se vrate. U svojoj zemlji su živeli lepo i bili voljeni. Mogu da im kažem, ako su otišli a bili su potrebni svojoj zemlji, moraju da se potrude da ponovo postanu potrebni. To je jedino ispravno. Život je takav”, rekao je Mihalkov.

Mihalkov je kazao i da mu je drago što je u Beogradu, iako je “pod sankcijama”.

“Uvek sam oduševljen gostoprimstvom ovde. Uverio sam se i po reakcijama na predstavu da mi govorimo o zajedničkim problemima”, dodao je Mihalkov.
 
Iako je tema “12" davno bila i njegova ispitna predstava, Mihalkov je rekao da je ona bila sasvim drugačija od današnje, jer je rađema prema američkom filmu "12 gnevnih ljudi" i dešavala se u američkom sudu. Ta stara predstava, kako je dodao, bila je samo impuls za film i sadašnju predstavu, za koju je napisao i tekst sa braćom Presnjakov.

Za film “12” iz 2007. godine Mihalkov je dobio specijalnog Zlatnog lava na 64. Filmskom festivalu u Veneciji, a žiri je ocenio to ostvarenje kao potvrdu njegovog majstorstva "u istraživanju i otkrivanju, sa velikom humanošću i emocijama, složenosti postojanja”. Takođe, nominovan je za Oskara za najbolji film na stranom jeziku, a 2008. osvojio je i nagradu publike na Festivalu u Karlovim Varima.

Mihalkov u predstavi, premijerno izvedenoj 2021. godine u Boljšom teatru, preispituje neke od važnih životnih tema kao što su sloboda, saosećanje i sposobnost da se pomogne potpunom strancu koji je u nevolji.
Uz naglasak da je zakon iznad svega, komad postavlja i pitanje šta bi trebalo učiniti kada je milost iznad zakona.

U središtu radnje je priča o dvanaestorici porotnika iz različitih slojeva društva koji vode raspravu o tome da li je Umar, 18-godišnji čečenski mladić, kriv. On je osumnjičen za ubistvo svog usvojitelja, ruskog oficira. Svi dokazi protiv njega govore u prilog tome da je kriv i svi porotnici, osim jednog, odlučni su da ga osude. Taj porotnik smatra da tu, ipak, nešto nije u redu, iako se tako na prvi pogled uopšte ne čini, i poziva kolege da ponovo razmisle o svojim odlukama...

Kompozitor je Eduard Artemjev, scenograf Juri Kuper, koreografiju su uradili Laša Marikhuba i Jevgenij Rajev, dizajner svetla je Andrej Abramov, za kompjutersku grafiku bio je zadužen Ilja Rjabov, dok je kostime kreirala kompanija “Bosco di Ciliegi”.

Mihalkov tumači ulogu glavnog porotnika, dok njegovog kolegu koji pokušava da preokrene proces igra Nikolaj Burljajev, takođe veliki ruski glumac i reditelj.

U ulogama porotnika nastupaju i Vladimir Dolinski, Georgij Peradze, Igor Sergejev, Sergej Radčenko, Aleksandar Vedmenski, Jevgenij Dubovskoj, Anton Rom, Pavel Iljin, Vladimir Kočetkov i Sergej Stepančenko, Sudski izvršitelj je Aleksandar Kižajev, a Optuženi – Ramiz Kjalbijev.

U sceni završnog plesa učestvuje Dečiji plesni ansambl “Amtsabz”.

Predstava traje gotovo tri i po sata, a urađena je u produkciji Teatra “Nikita Mihalkov Radionica ‘12‘”, osnovanog 2019. godine, koji okuplja najbolje glumce iz različitih regiona Rusije koji su diplomirali na Akademiji kinematografske i pozorišne umetnosti Mihalkova, poznatog po filmovima “Sibirski berberin”, “Nedovršeni komad za mehanički klavir”, “Surova romansa”, “Crne oči”, “Urga”, “Nekoliko dana iz života Oblomova” i “Varljivo sunce”.

Mihalkov je dobitnik niza značajnih priznanja, među kojima je nagrada Ruske akademije, “Zlatna školjka” Filmskog festivala u San Sebastijanu, Oskar u za najbolji film na stranom jeziku, dva Zlatna lava u Veneciji, Kristalni globus za doprinos razvoju svetske kinematografije, Gran pri Filmskog festivala u Kanu, nacionalna filmska nagrada “Zlatni orao” za doprinos svetskoj kinematografiji i Orden Ruske Federacije prvog stepena.

Osim u svojim filmovima, igrao je i u ostvarenjima koja potpisuju reditelji Mihail Kalatozov, Aleksej Balabanov i Andrej Končalovski.

Mihalkov iza sebe ima i uspešnu pozorišnu karijeru tokom koje je najčešće režirao dela slavnih ruskih klasika Antona Pavloviča Čehova i Ivana Bunjina.

*Foto: NP

(SEEcult.org)