• Search form

16.01.2023 | 16:17

Kritika na delu: Leila Topić, 59. Oktobarski salon, 1/4

Kritika na delu: Leila Topić, 59. Oktobarski salon, 1/4

59. Oktobarski salon (Beogradsko bijenale), Kulturni centar Beograda i drugi prostori, Beograd, 20. oktobar – 4. decembar 2022.

Kritičarka na delu 1/4: Leila Topić, istoričarka umetnosti, viša kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Zagrebu

Istoričarka umetnosti Leila Topić, viša kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, ističe u prvoj epizodi serijala Kritika na delu o 59. Oktobarskom salonu da je glavni cilj te međunarodne izložbe savremene umetnosti u Beogradu da ostvari što širi zahvat u polje društvenosti. Leila Topić ocenjuje da bi bilo pogrešno transformisati Oktobarski salon u “Beogradsko bijenale”, a smatra i da nije toliko bitno njegovo međunarodno pozicioniranje koliko je važno da omogući kvalitetnu produkciju radova domaćih umetnika i utiče na razvoj lokalne scene.

“Glavni cilj ovog Oktobarskog salona je zagrabiti što šire u polje društvenosti, odnosno pokazati da su pitanja kojima se bave kulturni radnici i radnice aktuelna i neobično važna za društvo u celini”, navela je Leila Topić, koja je na izložbi 59. OS isčitala nekoliko važnih tema, poput dekonstrukcije pojedinih stereotipa, dekolonizacije znanja, pitanja nasleđa Narodnooslobodilačke borbe (NOB) Jugoslavije i nasleđa Antifašističkog fronta žena. To je, kako je dodala, svo ono arhivsko nasleđe koje je bitno istraživačima i istoričarima, a koje je poslednjih desetak godina neobično važno i likovnim umetnicima - istraživačima koji preuzimaju poznatu arhivsku groznicu i okreću je sebi u korist.

Prema njenom mišljenju, to je važno iz nekoliko razloga.

“Živeći u regiji i imajući iskustvo tog života u postjugoslovenskom društvu, stekla sam utisak da ne pripovedamo u našim društvima samo o reviziji povesti, dakle o nekim novim artikulacijama stvarnosti koja se događala, nego govorimo zapravo o brisanju povesti. I upravo zbog toga (nagrađeni) rad Milice Rakić ‘Crvena, da te nema trebalo bi te izmisliti’ neobično je važan zbog toga što se kritički osvrće i na današnju situaciju kada smo gotovo sve feministkinje, a ništa feministički zapravo ne stvaramo i ne reagujemo feministički, gde usvajamo zapravo jednu neoliberalnu inačicu feminiza, a pritom zaboravljamo šta su naše prethodnice borkinje napravile za nas”, navela je Leila Topić.

Leila Topić pronalazi u radu Milice Rakić i neobičnu duhovitost.

“Dakle, tu imamo od beketovskih jezičkih igara do ironije u maniru Kamile Palje pa sve do nekih važnih rečenica koje ona govori o statusu i ulozi žene unutar NOB-a i šta se sve događalo potom, kako je ta ideja ravnopravnosti zapravo bila na neki način oteta, ili kako bi se na engleskom reklo hacked”, dodala je Leila Topić.

Kao posebno važno, pomenula je i saradničke odnose kustosa i umetnika.

U tom kontekstu izdvojila je “neobično drag, jedan mali, gotovo neprimetni rad, gde kustoskinja (izložbe umetnice u fokusu Milice Tomić) Jelena Vesić radi sa ostavštinom Olge Jevrić. Na neki način to mi je ostavilo jak utisak, jer je reč o tome kako današnja likovna kritičarka i kustoskinja tumači ono što Olga Jevrić nije mogla realizovati ne samo zbog uslova produkcije, već zbog svoje feminističko ženske pozicije, tako da se taj rad može isčitavati iz nekoliko pozicija. To mi je bilo vrlo zanimljivo”, istakla je Leila Topić, posebno pominjući i fotografski rad Milice Tomić “Ukradeno pismo” o iznošenju krišom zvanične fotografije konferencije Nesvrstanih. “Zanimljivo je da se velika većina umetnika i umetnica iz regije poslednjih godina bavi idejom Nesvrstanih, što govori u prilog mojoj tezi da umetnici imaju moć oblikovati našu neposrednu budućnost – dakle, da jesu vizionari i vizionarke u nekim segmentima”, dodala je Leila Topić.

Posebno skrećući pažnju i na rad francuskog umetnika mlađe generacije Klemena Kožitorea “Les Indes Galantes”, istakla je da je lepo pokazao ono što Kler Bišop naziva “dijalektička savremenost” preuzevši operu Žan-Filipa Remoa iz 18. veka - jednog od najpoznatijih kompozitora barokne muzike na dvoru Luja XV.

“Kompozitor iz 18. veka prikazivao je egzotiku neevropskih kontinenata, a ovaj mladi umetnik je to potpuno preokrenuo i napravio obrt paradigme - umesto galantnih svečanosti kakve očekujemo u baroknoj operi, on je napravio koreografiju koaj je direktno nastala pod uticajem koreografije sa ulica Los Anđelesa, gde su se supkulturni umetnici plesom borili protiv nepravde koja se događala na ulicama grada. To je nešto izuzetno zanimljivo i ja sam ostala očarana - bar 15 minuta sam gledala video rad koji traje šest minuta”, navela je Leila Topić.

Posebno je pomenula i rad “Svitac i dalje pada dok zmija i dalje raste” mladog albanskog umetnika Drijanta Zenelija, koji već ima međunarodnu reputaciju, koji ju je razveselio pričom o nepobedivom sjaju svitaca.To ju je, kako je dodala, navelo i da razmisli i proširi referentne okvire na sjajan Pazolinijev tekst o svicima koji umiru zadnji, a jednog dana se možda i vrate… “Na neki način, to samo vraća veru u te moći umetnosti da čine naš svet boljim”, istakla je.

Leila Topić je kao posebno važnu istakla i poziciju OS, o kojoj je bilo reči i na okruglom stolu "Kuda ide Oktobarski salon?", u organizaciji AICA Srbija, SEEculta i KCB-a.

“Čini mi se da treba dopustiti da se zapitamo kuda ide Salon i da se to pitanje ne sme shvatati tragično, nego treba učitati oslobađajući potencijal u tom pitanju. Čini mi se da je dobro da se pozicija Salona na neki način unutar političkog konteksta marginalizuje. Zašto? Zato što smatram iz vlastitog iskustva da ta pozicija margine, rubnosti, donosi stanovite slobode koje se onda mogu graditi i stvarati privremena partnerstva i raditi važne stvari. Kada govorimo o polju društvenosti, nijedno polje društvenosti nije homogeno, dakle uvek su tu brojne suprotne pozicije, različiti partikularni interesi, ali i borbe za opšte dobro. Čini mi se da Oktobarski salon upravo u tom stanju fluksa može napraviti neke znatne pomake u svojim sledećim izdanjima”, ocenila je Leila Topić.


Povodom pitanja o transformaciji Oktobarskog salona u “Beogradsko bijenale”, izrazila je čvrsto uverenje da bi to bila “potpuno pogreša ideja”.

“Naime, 20. oktobar ima važno ne samo simboličko, već i istorijsko značenje – govorimo o Danu oslobođenja Beograda, u toj bici je poginulo više od 3.000 vojnika NOB-a i Crvene armije. Smotra koja ima tako važno ime, koja baštini neverovatno važno ime, jednostavno ne može biti osuđena na propast i zaborav”, naglasila je ona.

U svetlu poređenja uloge i pozicije OS danas i nekad, Leila Topić je kao dragocen navela rad Katarine Petrović “Negativni Oktobarski salon -  Bojkot prekovremenog rada”, u kojem na “duhovit i autoironijski način upoređuje entuzijazam koji je 60-ih opratio otvaranje prvih izdanja OS i ono što se sa OS događa danas”.

“Mislim da je to jako dobar stav, da tu ima i elemenata humora – znamo da su dvorske lude uvek imale pravo govoriti istinu vlasti, i da je na neki način dobro opustiti se i sa smeškom se prepustiti tim situacijama, kao što je Beket pisao - raditi iz nemoći”, rekla je Leila Topić. Citirajući Če Gevarin stav da se iz poraza do poraza dolazi do konačne pobede, Leila Topić ocenila je da je to put i Oktobarskog salona.

“Ono što sam videla ovde, a videla sam neverovatno dragocene stvari - umetničke radove koji u sebi sadrže važan transformativi potencijal umetnosti da pretvori društvo u bolji svet, te hodajući od mesta do mesta gde se odvijaju izožbe, imala sam na umu stav zašto je važno činiti dobro, odnosno razmišljati o angažovanim radovima u lošem svetu. pa upravo zato. Čini mi se da je važno neimati neutralnu poziciju gleda zla u svetu, a istovremeno zadržati umetničku autonomiju. Setimo se Adorna, on je zagovarao tu autonomiju umetnosti jer je to jedina pozicija iz koje umetnost zaista može biti kritička - da je autonomna. Ne govorim da umetnost ne zavisi od različitih konteksta, ali mora imati autonomiju i biti procenjivana alatima i sredstvima svog vlastitog polja”.

Mislim da je bitno da su se okupili i kritičari i kritičarke iz AICA Srbije, da su se okupilu kustosi i umetnici mlađih generracija, i sami umetnici koji nisu direktno uključeni u rad Salona i da se pripovedalo o tome šta se može napraviti za Salon i kako zapravo čitavu sceu napraviti boljom”, naglasila je ona.

Povodom pitanja međunarodnog dometa Oktobarskog salona, koje se takođe postavlja, Leila Topić ocenila je da je to apsolutno nebitno.

“Iz iskustva znam da ako imate dovoljna finansijska sredstva, možete platiti kritičare iz Frieze, Art foruma, e-fluxa, dakle iz kojeg god časopisa koji postoji i koji vam je važan, i napisaće kvalitetnu recenziju. Međutim, ono što mi se čini važnim jeste da se takvim udruživanjem, razgovorima i kritikama, na neki način konfrontacijama sa vlašću unutar ideje o Salonu, grade kapaciteti vlastite institucije. Dakle, govorimo o samokonstituišućim procesima. Mi sami zbijamo redove kako bismo napravilibolju situaciju ako ne za nas, barem za sledeće generacije. Mislim da je to dragoceno”, istakla je Leila Topić.

“Na zapitanost o dosezima OS ponavljam da je važnije hrabriti i osnaživati lokalnu zajednicu - da se steknu uslovi produkcije umetničkih radova da to zaista bude producentski centar, da umetnici izvana kažu – jao, mi bismo hteli biti deo Oktobarskog salona. Mislim da je to ta priča – da se malo izokrenu stvari. Dakle, na neki način treba pozivati novinare i likovne kritičare da i oni kažu - mi želimo tamo doći jer smo čuli da je to nešto što snaži umetnike, tu postoji gradska vlast koja locira dovoljno finansijskih sredstava, da su umetnici sretni, da su kulturni radnici pravovremeno, pristojno i dostojno plaćeni, mi želimo videti to. To je to. To je predvodnička uloga takvog Salona. U tom smislu mislim da je pitanje o dometima međunarodnim suvišno i izlišno”, navela je Leila Topić.

“Naravno da svi želimo da ono što radimo ima što veću publiku, ali verujem, kao što je (Dejvid) Bouvi rekao: ‘Never play for a gallery’. Mislim da nije važno da radimo za neku imaginarnu publiku koja se nalazi u srednjoj Evropi, nego da gradimo našu scenu i da povratno ta naša scena onda gradi nas”, poručila je Leila Topić.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Zaklada kultura nova u okviru regionalnog projekta "Svet oko nas – očuvanje prostora kritike"

(SEEcult.org)

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.