Kritika na delu: Goran Milovanović - 59. Oktobarski salon, 3/4

59. Oktobarski salon (Beogradsko bijenale), Kulturni centar Beograda i drugi prostori, Beograd, 20. oktobar – 4. decembar 2022.

Kritičar na delu 3/4: Goran Milovanović, direktor Galerije "Božidar Jakac" u Kostanjevici na Krki, Slovenija

Direktor Galerije "Božidar Jakac" u Kostanjevici na Krki Goran Milovanović u trećoj epizodi serijala Kritika na delu o 59. Oktobarskom salonu čestitao je kolektivu Kulturnog centra Beograda na toj izložbi, jer je rađena u teškoj infrastrukturnoj i organizacionoj situaciji, što smatra i važnom polaznom tačkom u promišljanju pravca budućnosti Oktobarskog salona i prvim zadatkom koji bi gradske vlasti trebalo hitno da reše.

“Čini mi se da je ceo Oktobarski salon izašao iz te premise da se popuni ta godina koja fali zbog korone i da se iskoristi da se promisli kako dalje. Čestitao bih ekipi, jer je radila u teškoj situaciji infrastrukturnoj i organizacionoj, što je i jedna od polazišnih tačaka u vezi sa tim gde sad stojimo i kuda bi trebalo da krenemo”, rekao je Milovanović.

Milovanović je kao posebno zanimljivo na 59. OS naveo uvođenje umetnika/ce u fokusu, a smatra da bi tu praksu trebalo zadržati ne samo zbog stavljanja jednog autora u širi problemski sklop, koji nije retrospektivna izložba ili pregled, već je problemski sklop pitanja koji se razrešava širim opusom samog autora i koji bi mogao da posluži kao “piramidalni vrh za koncept samog Salona - za neku temu koja bi se razvijala sa drugim autorima”.

Prema mišljenju Milovanovića, upravo to “ipak malo fali” 59. Oktobarskom salonu, jer je “preširoko je postavljena tema”, u koju može zapravo da se svrsta sve.

“Ja bih taj neki nivo vrha autora u fokusu, sa drugim autorima koji bi dolazili sličnim temama, polako širio na ta neka pitanja koja društvo u celini preispituje, i to ne samo ovde, nego (to čini) evropska kultura u celini - participativnost, ekologija i druga pitanja koja su aktuelna poslednjih godina”, naveo je Milovanović.

Kao nedostatak 59. OS Milovanović je naveo to što nije postojao centralni izlagački prostor.

“Veliki manjak je to što nema neki centralni prostor, taj neki fokus, od kojeg bi opet sve krenulo dalje, što je opet pitanje prostora u gradu uopšte”, konstatovao je Milovanović.

Deo izložbe 59. OS prikazan u novootvorenom Salonu Muzeja grada Beograda mogao bi da, prema njegovom mišljenju, preuzme ulogu centralnog prostora čitave manifestacije.

“Čini mi se da je najkoherentniji izbor autora tamo, naročito taj donji deo koji povezuju pitanja ko smo i gde idemo – sa tom fotografijom Bugija u sredini i sa (Tomislav) Brajnovićem na desnoj strani sa nekoliko fenomenalnih citata Slavoja Žižeka, koji otvara tu temu, i sa leve strane autorom koji preispituje pitanje opere, društveno-građanskog formata iz 17. veka”, naveo je Milovanović.

Tu celinu, kako je dodao, lično bi završio malo drugačije: “Stavio bih možda sa druge strane Bugijevog rada Uroša Đurića – tu neku konfrontaciju gradjanskog društva sa andergraundom. Sa leve strane bih stavio rad (Marte) Popivode, koji je takođe fanastatičan i govori o transformaciji društva na našim prostorima, a u sredini bih pustio taj izvanredni rad (Saše) Tkačenka koji zapravo povezuje sve to ‘Stranger danger’ konotacijom”.

Kao odlične radove na 59. OS, pomenuo je i radove Dubravke Ugrešić i Želimira Žilnika.

“Odlični su, naravno, i Dubravka Ugrešić i naš veliki sineast Žilnik koji su zapravo obelezzili naše generacije svojom vrlo građanskom naracijom - Dubravka možda više u kontekstu našeg prostora, dok Žilnik to ipak radi malo više u kontekstu evropskog prostora”, istakao je Milovanović.

Milovanović je, s druge strane, izrazio izvesno nezadovoljstvo delom postavke u Art habu Kula.

“Tamo izlaže i slovenački autor Damjan Kocijančić, koji ima vrlo jaku seriju (fotografija), ali je tamo ispala onako - žalosno za samog autora, jer nema uslova za izlaganje takvog rada koji je u suštini nežan i mora da se postavi pod nekim uslovima koje zahteva takva fotografija”, dodao je Milovanović.

Prema njegovim rečima, Oktobarskom salonu nedostaje pre svega kulturna strategija.

“Oktobarski salon je imao, a mogu reći da još uvek ima neku centralnu poziciju među sličnim manifestacijama u širem regionu. To je zapravo vrlo kompleksno pitanje koje svi postavljamo i okviri delovanja mogu biti uvek različiti i naravno da će uvek biti ljudi koji neće biti zadovoljni nekim modelom, a ovi drugi nekim drugim, ali čini mi se da je tu vrlo, vrlo bitno postaviti neku kulturnu strategiju”, dodao je.

To mora, kako je naglasio, da napravi Grad Beograd kao osnivač manifestacije.

“Naravno, mi uvek pričamo o tome ili se merimo sa nekim velikim manifestacijama poput Venecijanskog bijenala ili Dokumenta u Kaselu, koja je možda sličnija, ali pritom ne bi trebalo da radimo neke paralele u sadašnjem vremenu, već bi uvek trebalo da se zapitamo kako je ta Dokumenta u Kaselu 1955. godine krenula. Kasel je bio rasturen grad potpuno i vlasti su tada namenski stvorile Dokumentu koja je danas značajnija od samog grada”, istakao je Milovanović.

Prema njegovom mišljenju, to je i putokaz za pravac Oktobarskog salona.

“To je zapravo to gde bi trebalo da se drži pravac, jer razlike današnjeg OS i Dokumenta su svemirske daljine, ali ako pogledamo Dokumentu 1955. godine u jednom devastiranom, razrušenom gradu i njen rast, tu se već mogu naći neke niti za kulturnu strategiju grada, naravno ako se društvo, a politika zapravo jeste predstravnik društva – oseća odgovornim za to da se identitet društva čita kroz kulturne politike. Kulturne politike ne znače, naravno, samo to da se stavi neka strategija na papir, nego moraš da proveriš šta je od te strategije urađeno. To je najbitnija stvar u svemu tome. OS je sada na nekoj tački gde je ogroman broj kvalitetnih autora, ogroman je entuzijazam drugih kulturnih delatnika, a nikakva infrastruktura za sve to. Verovatno je infrastruktura pre 20-30 godina bila bolja nego sada. To je jedna od loših stvari i tu bi moralo da se napravi više. Beograd bi mogao da preuzme neku viziju, da se napravi više od toga. E sad, koliko u to uključivati strance u odabiru autora ili kustoske ekipe uvek je otvoreno pitanje koje se zapravo možda čak i najbolje manifestovalo 2022. godine - upravo na Dokumentima tim fenomenalnimm - može se reći okretom, kada neko društvo koje sebe smatra toliko demokratskim i zrelim da nekom drugom društvu da da pogleda njegovu perspektivu i rad i onda na kraju shvati da taj pogled možda i nije taj koji su hteli da vide. Onda se otvara pitanje, a tu mi se čini dobra sintagma Dana Perjoviša, rumunskog autora koji je napisao na jednom od svojih radova na Dokumenti da che sledeću  Dokumentu da kurira Rajhstag. To je tačka gde već te kulturne politike polako ulaze u neku drugu sferu, ne te koje bi trebalo da zauzimaju infrastrukturni  problemi. To je ogroman problem u Beogradu i to je problem koji bi hitno trebalo da se rešava, jer prostora ima, ali je devastiran zapravo”, naveo je Milovanović.

Kao pozitivno na 59. OS, Milovanović je naveo povezivanje sa drugim ustanovama kulture.

“Zato mi je dobar rad Dubravke Ugrešić u Salonu Muzeja savremene umetnosti, koji je i pripremljen za prikazivanje takvih radova, i naravno da je Dubravka tamo mogla da razvije celu ideju prikazivanja neke vrste ideologije koja se kreira kroz knjige, prve čitanke koje svi zajedno imamo, gde učimo neke osnovne ljudskog suživota, koje ne samo da nas uče čitati, nego nas uče i šta i kako kako živeti. I onda, kada dođe neka promena ili obrt – što je dobro prikazano sa tim folijama preko čitanki, koje ipak jesu neki layout ili neka stvar koja pokrije, a ne sakrije - to je tu, i onda pokaže zapravo dejstvo svih tih prevrtanja svih tih zadnjih godina u tim asemblažima sa druge strane i između stavi te svoje knjige sa svim tim utezima, što je simptomatično zapravo za naše društvo zadnjih 30-40 godina”, naveo je Milovanović.

“Naravno, mogao je taj rad da se dobro razvije baš u tom prostoru, teško da bi mogao u galeriji Kula, gde je trebalo staviti neke više avangardne radove, nešto iz andergraunda sto može da korespondira sa tim prostorom”, konstatovao je Milovanović.

Milovanović je kao bitnu stvar u kontekstu 59. OS naveo i fenomen stalne potrage na ovim prostorima za nečim nedostižnim, a propuštanje prilike da se reše manji problemi.

“Mi uvek zapravo nekako tražimo nešto što nam je nedostižno ili nedostupno. Kada sam pričao o razvoju infrastrukture, to je višegodišnji plan – nije to nešto što bi moglo da se napravi čak ni za jubilarni, 60. Oktobarski salon, ali može dosta toga da se napravi na planu organizacije”, dodao je.

Kao svojevrsni problem, naveo je i neujednačeno otvaranje izložbenih celina u različitim prostorima.

“Jedna od bitnih stvari koja bi – a imamo dosta problema sa tim i u Sloveniji, sa Međunarodnim grafičkim bijenalom – jeste  da se ujednači vreme otvaranja svih lokacija i da su one otvorene u isto vreme. To je prosta, jednostavna stvar, jer ti ideš na lokaciju zbog toga što znaš da to tamo postoji”, dodao je.

Prema mišljenju Milovanovića, moglo bi više da se uradi i na promociji Oktobarskog salona u širem gradskom prostoru.

“To je isto jedan od problema svih naših kulturnih ustanova na ovim prostorima, dok na Zapadu – dok se ti približavaš bilo kojoj kulturnoj ustanovi već polako ti ulazi u vidni krug tako da 50 metara od nje ne bi mogao da je promašiš, a ovde kod nas ipak stojiš 50 metara od nje i ne možeš da je nađeš! To je, na primer, bilo sa Kulom kada smo je obišli. To su te neke male stvari koje bi mogle da se poprave da bi manifestacija bila jača i veća”, ocenio je Milovanović.

Milovanović je kao posebno bitnu naveo tradiciju Oktobarskog salona, zbog čega je protiv promene imena u “Beogradsko bijenale”.

“Ako menjaš ime, ti na neki način menjaš tradiciju”, naglasio je.

“Oktobarski salon naspram svih manifestacija u regiji ima jednu veliku stvar, a to je da se zove Oktobarski salon, što je podrazumevalo da će biti negde u oktobru pa nadalje, i da će biti svake godine. Znači, svi smo znali da se u oktobru ide za Beograd. Mi nemamo pojma u regiji kada je Međunarodno grafičko bijenale u Ljubljani – bilo koga da sam pitao ovde ne bi znao. Ja živim 50 kilometara od Zagreba i jedva mogu da nađem kad je Zagrebački salon ili Trijenale zagrebačkog vajarstva… Sa te tačke gledišta ime Oktobarski salon je vrlo značajno i u tom PR kontekstu. S druge strane, vrlo je bitno da se održi taj kontinuitet 20. oktobra i oslobađanja Beograda, jer to je zapravo u tom kontekstu o kojem sam pri;ao u vezi sa Kaselom 1955. godine – ako ti nešto gradiš, možeš da izgradiš da prevaziđe zapravo i grad, a ako ne - onda ćeš uvek biti tu negde na dohvat ruke, ali nećeš nikad da uhvatiš to što želiš”, naveo je Milovanović.

U tom smislu, kako je dodao, u prilog PR varijanti je održavanje OS svake godine, a s druge strane, bijenalni format bi možda došao više do izražaja i u drugim evropskim centrima.

“Možda bi se zbog te situacije da ipak imaš godinu između – moglo više novca uložiti u infrastrukturu, jer tad nemaš manifestaciju, pa se onda pripemiš i fokusiraš na neki opus autora koji je malo širi, koji nije samo jednogodišnja produkcija, nego je višegodišnja, gde onda više zapravo dolazi do izražaja taj neki duh regije koji obično hoćeš da pokažeš na ovakvim manifestacijama”, naveo je Milovanović.

Prema njegovom mišljenju, možda ne bi bilo loše da se ipak smanji broj učesnika i da se umetnicima koji su odabrani da malo više prostora – da se malo koherentnije ipak može predstaviti njihova autorska poetika.

“Onda se ne bi pitali – kao što sam se ja pitao kod Ibrinog videa u Univerzitetskoj biblioteci – zašto baš taj video, zašto ne neki drugi, ili ta Bugijeva fotiografija, mada mi ona dosta dobro funcioniše u tom kontekstu”, rekao je Milovanović i dodao da mu se čini da bi time OS dobio još na jačini.

“Ove godine mi je na Venecijanskom bijenalu jedan od najboljih radova bio rad Vlade Nikolića – ne samo na estetskom polju, već naročito na simboličkom, jer tih 800 metara nama svima znači kao neka tačka gledanja, neka tačka do koje moramo da stiugnemo ili zapravo tačka gde bismo morali tih 800 metara proširiti na hiljadu, 1.500, 2.000 ili tako nešto. Nažalost, u svim našim društvima zapravo se dešava da se tih 800 metara sve više skraćuje, a taj bazen nekako postaje sve dublji i dublji i više se ne vidi dno. Čak više ne znamo da li dno uopšte postoji. U tom kontekstu bi verovatno trebalo bazen OS širiti, širiti i uvećavati, jer tako će nekako zapravo zaokružiti regiju i biti taj koji će nositi kulturu savremene umetnosti ovog prostora”, zaključio je Milovanović.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o 59. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Leila Topić, viša kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, a u drugoj epizodi kritičar na delu bio je istoričar umetnosti i nezavisni kustos dr Zoran Erić

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Zaklada kultura nova u okviru regionalnog projekta "Svet oko nas – očuvanje prostora kritike"

(SEEcult.org)