Opijum za narod - iz pornoteističkog* ugla

Pornografija koja održava nedostižnim sopstveno priviđenje, samim gestom kojim ga čini negledljivim, eshatološki je oblik parodije.

Parodija, Profanacije, Đorđo Agamben

Rad akademskog umetnika Dejana Klincova (1963) Opijum za narod iz 1992. godine, predstavlja izazov za tumačenje. Reč je o filmskoj emulziji apliciranoj na papir zajedno sa filmskim negativima. Sa izvesne distance rad se doima kao apstraktna slika, enformel  provenijencije. Međutim, ako se slika posmatra iz blizine, kroz uveličavajuće sočivo, uočava se da su fragmentirani negativi od kojih je sačinjena pornografskog karaktera.

Klincov svojim radom uspostavlja dve različite, ali simetrične ose značenja: na jednoj strani, pomoću naslova povlači paralelu između religije i pornografije, a na drugoj – između masovne i nekada elitne kulture (koje zastupaju pornografija, odnosno enformel slikarstvo).

U prvom slučaju, umetnik aktuelizuje čuvenu marksističku krilaticu, sugerišući da je u XX i XXI veku pornografija zauzela mesto religije. Hrišćanska religija je libidinoznu energiju vernika transcendirala; ona je promovisala ipak nedostižni samozaborav zemaljske egzistencije u ime njene navodno autentičnije posthumne varijante, a u korist vladajućeg sloja društva, sveštenstva i aristokratije. Danas, pak, pornografija svoje posvećenike podstiče na utapanje u imanenciji, tj. vlastitoj fiziologiji, nudeći poražavajuće dostižan samozaborav – u korist vladajućeg sloja društva, a to je danas globalna, korporativna birokratija (poznato je, recimo, da je američka porno industrija jedna od najisplativijih industrijskih grana od koje država ubira veliki porez).

U drugom slučaju, autor sučeljava i rotira tzv. visoke i niske kulturne idiome.

Nastalo ubrzo nakon Drugog svetskog rata, slikarstvo enformela je bilo smatrano  njegovim umetničkim analogonom: destrukcija humanističkih vrednosti odgovara destrukciji slike odnosno likovnosti kao reprezenta pomenutih vrednosti. Na zgarištu je ostao talog iskustva i pepeo smisla, sirova materija za koju se činilo da nema i ne može više da ima zastupnika u obliku tematike, estetike, kompozicije i sl. Nastupila je „direktna demokratija” tzv. neslikarskih materijala, jer su umetnici u radu počeli da koriste pesak, staklo, katran, kanap, zemlju itd. Sliku su gradili pomoću lepljenja, paljenja, nagrizanja, sečenja, bušenja… platna.

U izvesnoj meri enformel predstavlja dijametralnu suprotnost poznatog Aristotelovog shvatanja forme kao prvobitnog uzroka koji deluje na neograničenu materiju bez nezavisne egzistencije. Naprotiv, za enformel slikarstvo materija je nezavisna i prvobitna, a forma predstavlja njen epifenomen. Iako sporedan produkt materije, forma se ovde pojavljuje kao njoj nadređena i despotska krivotvoriteljka (s)tvarnosti, od čega su enformel umetnici nastojali da je oslobode. Dok se do tada prednost uvek davala (inovativnoj) formi, tačnije likovnoj predstavi, enformel je insistirao na navodnom predrefleksivnom, nepročišćenom, necenzurisanom tj. totalnom prisustvu materijalnosti slike; na njenoj taktilnosti kao njenoj ontologiji.

  Zumirano

Klincov ovde delimično baštini upravo opisani odnos prema slici-objektu. Ipak u isto vreme, njegova verzija enformel slike je sačinjena od snimaka tvrdih pornografskih filmova. Ako je enformel negativ predratne dvodimenzionalne, geometrijske, biomorfne i slične sublimativne apstrakcije, pornografija je negativ erotike tj. psihološki, estetski i kognitivno bremenite seksualnosti.

Na slici Dejana Klincova se apstraktnost i eksplicitnost (koitusa), bez obzira na prividnu neuporedivost, nalaze na istom zadatku: piktoralna i telesna antireferencijalnost se međusobno uslovljavaju ne upućujući ni na šta drugo osim na vlastitu perverznu simbiozu.

Ovakav umetnički eksperiment mogli bismo nazvati kripto-mimetički enformel! Kada je u pitanju “konvencionalni” mimezis, na slici se po pravilu gotovo bešavno smenjuju planovi u linearnoj i vazdušnoj perspektivi. Posmatrač/ica jednim pogledom obuhvata celu sliku, a pomoću lične i kolektivne imaginacije svoga doba razdvaja planove i često prevodi prizor u priču.

U Klincovljevom radu pak nema naracije, a različiti svetovi postoje na istom prostoru slike, ali na različitim skalama. Zbog toga posmatrač/ica ne može u isto vreme sagledati delo u celosti, već se mora opredeliti za jednu ili drugu ravan. Takva nemogućnost je svojstvena radu s tim da se ovde nemoguće ne pojavljuje kao nadrealni, tematsko-formalni efekat, nego kao komponenta same strukture.

Brutalni semantički deficit pornografije, uz podrazumevano odsustvo svakog metaforičkog otklona, na neočekivan način parira antimetaforičnoj, “besformnoj” ili “tuđim” značenjima neopterećenoj autonomiji enformela. U oba slučaja, recipijent/kinja se suočava sa neumoljivim prisustvom stvari odnosno čina po sebi, uslovno rečeno, koji tvrdoglavo odbijaju da se odreknu svoje neposrednosti.

U isto vreme, pornografija funkcioniše i kao nekakva muskulatura slike u anatomskom i njeno nesvesno u psihoanalitičkom smislu.

Početkom 90-ih godina XX veka, u vreme nastanka ovog rada, preovlađujuća kulturološka paradigma je bio postmodernizam. Radikalna vrednosna ambivalencija, mešavina žanrova, ukidanje monolitnih modernističkih poetika, dekonstrukcija kanona itd. su očigledno inspirisali umetnika na stvaranje jednog ovakvog dela. Iz njega provejava suptilan humor na račun prethodno važećeg modernizma, tada uveliko smatranog estetskim sektaštvom.

Danas, u nedostatku bilo kakvih paradigmi, ukoliko se direktno obratimo samom radu, primećujemo da se umetnik poigrava uobičajenim poimanjem mikro i makro dimenzija. Sa dovoljno velike razdaljine slika izgleda kao uveličani mikroskopski snimak nekih virusa ili bakterija, dok se pomoću lupe posmatrač/ica suočava sa umanjenom opipljivom telesnošću. Tako možda izgleda materijalistički prosede današnjice u čijem prvom planu se nalazi neutralni i pristupačni mikrorealizam ljudskih tela a tek u nekom drugom opscena (?!) neprozirnost čoveka.

*Pornoteizam je moj neologizam koji spaja dve navodno nespojive oblasti kao što su teologija i pornografija. Ovde nije posredi vera u nemoguće, već nemoguća vera (koja zbog toga nije manje prisutna). Pored ironijskog odmaka, spoj religije i pornografije u Klincovljevom radu ima homeopatsku funkciju; pornografija je ovde lišena trivijalnosti i imanencije, dok je teologija lišena svetosti i transcendencije u uobičajenom smislu.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti