Igra drugog lica
Francuski institut u Beogradu predstavlja tokom leta fotografije pariskog umetnika Erika Emoa, koje je snimio po narudžbini muzeja Roden i Burdel, fotografišući natpise na muzejskim skulpturama i obima koji oni zauzimaju. Okrećući te predmete u rukama, Emo je otkrio njihovo drugo, skriveno lice, naličje dekora i video ih iznutra.
Malo po malo, zabeležio je unutrašnjost tih predmeta koja na snimcima predstavlja negativ skulpture, na kojem se nalazi srž materije, realnost vidljivog, intima vajarevog stvaralaštva.
Izložba “Igra drugog lica”, koju čini četrdesetak fotografija, biće otvorena 12. juna u prisustvu Emoa.
Rodenov muzej angažovao ga je da bi na svoj, nekonvencionalan način protumačio Rodenove gipsane, mermerne i bronzane figure.
Roden je, inače, već od 1880. godine shvatio koliko je fotografija moćna alatka za upoznavanje njegovog dela. Iako je Roden prema fotografima bio veoma zahtevan, svaki od njih prilazio je njegovim delima na svojstven način.
Prema rečima Elen Pine, rukovodioca odeljenja za istraživanje i arhivsku građu i naučnog rukovodioca zbirke fotografija Rodenovog muzeja u Parizu, pored estetskog, treba uzeti u obzir i praktični aspekat fotografisanja Rodenovih dela. Prilikom mnogobrojnih izložbi krajem 19. veka, fotografi su prikazivali, po želji umetnika, i dela koja nije mogao da pozajmi. Kao sastavni deo albuma koji odlazi u prodaju, te fotografije davale su prikaz celokupnog umetnikovog dela.
Bodmer, Freler, Panelije su fotografi koji su redom odlazili u atelje u kojem se nalaze mermerne skulpture. Zatim je došao Ežen Drije 1896, pa Žan-Ernest Biloz 1903. Fotograf nastanjen u blizini Škole lepih umetnosti dao je muzeološki prikaz Rodenovog dela, dok je Drije ponudio poetičniju sliku. Roden je posle toga proširio polje fotografskog istraživanja: njegova dela fotografisali su Edvard Stajhen, Stefen Havajs, Henri Kols i Kobern, svi proizašli iz piktorijalizma, prvog estetskog pokreta u fotografiji. Oni su veoma raznovrsno tumačili njegova vajarska dela tokom prvih godina 20. veka, a Emo je angažovan iz istog razloga.
I Antoan Burdel (1861-1929) je bio veoma zainteresovan za fotografiju, a njegov muzej poseduje izuzetnu zbirku negativa i fotografija koje svedoče o umetnikovom životu i profesionalnoj aktivnosti. Često je pozirao uz svoje delo kako bi mu dodao na značaju. Mnogi fotografi, kao što su Rosman, Drie, Suže ili Anri Manuel, potrudili su se da učine njegova dela besmrtnim, počev od umetnikovih prvih razmišljanja u ateljeu, pa sve do njihovog izlaganja u javnosti.
Burdelu je toliko bilo stalo da njegova dela budu dobro predstavljena na fotografijama da je u svom radnom prostoru osnovao foto-studio u kojem su radili njegovi ljudi i koji su, pod njegovim direktivama, fotografisali njegova dela koja će kasnije biti objavljena. Neke od fotografija prikazuju ga u toku procesa stvaranja (studije oko poziranja za Herkula strelca, Umirućeg kentaura u fazi izlivanja).
Emo je, prema rečima konzervatorke u Burdelovom muzeju Stefani Kantaruti, uspeo da izazove interesovanje za drugu stranu gotovog dela, tako što ga prikazuje na “zbunjujući, ali ujedno i istraživački i osećajni način”.
Rođen 1953. godine, Emo živi i radi u Parizu. Samostalne izložbe imao je u Ljubljani, Mariboru, Parizu, Lionu, Briselu, Džakarti, Bazelu, Kopenhagenu, Solunu, a učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama po svetu.
Njegove fotografije nalaze se u javnim zbirkama Petit Palais-a u Parizu, Muzeja Roden, Artoteke u Lionu i Nantu, Muzeja savremene umetnosti u Solunu, FRAC regiona Loare… Dobitnik je nagrade “Leonardo da Vinči” 1988. godine.
Izložba će biti otvorena do 1. septembra.
(SEEcult.org)
