Esmeraldin povratak u Boljšoj
Na proslavljenu scenu Boljšeg teatra trijumfalno se vratila “Esmeralda”, starinski balet o neostvarljivoj ljubavi Kvazimoda i prelepe Ciganke, koji se već duže od veka i po igra u celom svetu.
Na proslavljenu scenu Boljšeg teatra trijumfalno se vratila “Esmeralda”, starinski balet o neostvarljivoj ljubavi Kvazimoda i prelepe Ciganke, koji se već duže od veka i po igra u celom svetu.
Emocijama koje su se na sceni i u gledalištu rasprostirale do usijanja, kako beleže ruski mediji, propraćena je cela istorija baletske predstave koju je prvi put postavio francuski koreograf Žul Pero (Jul Perro) 1884. godine na scenu Kraljevskog teatra u Londonu. Četiri decenije kasnije, 1886. godine, “Esmeraldu” je u Marinskom pozorištu u Sankt Peterburgu postavio Marius Potipa, koji je uradio još jednu redakciju postavke kroz tri godine.
Čitajući ponovo ili još jednom gledajući dobro znanu tragičnu priču, ko ne bi poželeo čudo nemoguće - da glavni junaci požive još dugo i srećno, umesto da im se desi baš ono sa pretposlednje stranice romana ili poslednjeg čina baleta.
A roman se zove “Bogorodičina crkva u Parizu” (Zvonar Bogorodičine crkve / Notre dame de Paris) francuskog genija Viktora Igoa (Victor Hugo, 1802-1885) koji nije mogao da odoli molbi Luiz Berten (Luise), kćerke poznatog izdavača i političkog radnika iz XIX veka Lui Fransoa Bertena (Luis) da po svom istorijsko-gotičkom romanu ne napiše libretu za operu “Esmeralda” u kojoj se Feb preobratio u čoveka strasnog i blagorodnog, Kvazimoda je udaljio na margine života, dok je glavnoj junakinji ne samo sačuvao život, nego joj i darivao sreću, što je dotad spadalo samo u nadležnost bogova.
Pero je radio koreografiju koristeći motive iz romana “Bogorodičina crkva u Parizu” i libreto koji je veliki pisac napisao za operu “Esmeralda”.
Koreografiju je sada za scenu Boljšeg teatra obnovio umetnički rukovodilac baletske trupe GABT-a, istoričar koreografije Jurij Burlaka (Юрий Бурлака), odazivajući se na molbu kolege Vasilija Medvedeva (Василий), petereburškog koreografa, koji se prihvatio da scenski realizuje taj projekat, premijerno izveden od 25. do 27. decembra.
Postavka iz 1899. godine u funkciji orijentira odabrana je zato što se ta verzija primetno razlikovala od prethodne, jer je bila više kamerna. Takva varijanta više odgovara današnjem sastavu baletske trupe Boljšeg teatra, objasnio je istoričar koreografije Jurij Burlaka, koji je “Esmeraldu” prilagodio za novo izvođenje.
“Izabrali smo vagnerovsku postavku iz 1935. Pas de Diane i to u celini, što je novost za Boljšoj, pošto pored solističkih parova u baletu igraju i 12 nimfi koje smo vratili na scenu. Istovremeno”, napomenuo je on, “nema govora o nekoj potpunoj rekonstrukciji ovog remek-dela. Može se jedino diskutovati o drugoj amplitudi baletske igre, fakutri tkanja, osvetljenja, ali je to na kraju krajeva samo slika starinskog baleta”, precizirao je Burlaka.
Predstava daje veoma široke mogućnosti za sopstvene igračke interpretacije i individualne inspiracije aktera. Feba je moguće intrerpretirati na različite načine, kao što su i doživljaji gledalaca tog blistavog baletskog lika različiti.
Stasitoj Marji Aleksandrovnoj, balerini herojskog sklada i izgleda, poverena je naslovna uloga koju je odigrala sa varijacijama na svoju slavnu, neprevaziđenu prethodnicu u toj roli, blistavu Matildu Kšesinsku. Balerina je izašla na scenu sa belom kozom na povodcu, oponašajući tako najznamenitije Esmaralde iz prošlosti koje se bez koze nisu mogle ni zamisliti.
Za razliku od primabalerine Kšesinske, koja je uselila četvoronogu glumicu u svoju kuću, Aleksandrovna je svoju kozu, koja se opirala svim nogama, bukvalo dovukla na scenu, pa ju je potom, ispoljavajući čvrstu odlučnost, podigla rukama i uručila je najbližem igraču iz baletskog ansambla. Uspela je tako na samom početku varijacije da je ispuni milostivom blagošću koja više priliči jednoj carici nego siromašnoj uličnoj plesačici.
U predstavi nastupaju igrački virtuozi iz ansambla, kao što su Aleksandar Volčkov, Dmitrij Gundanov, Ruslan Skvorcov, Artem Ovčarenko, Aleksej Lotarovič (Arhiđakon), Genadij Janjin (Kvazimodo)...
Dirigent je Pavel Kliničov, dok je koncepciju muzičke dramaturgije osmislio sam Jurij Burlaka.
Autor scenografije je slikar Alen Pikaljev, a kostime je, prema nacrtima i modelima iz XIX veka, maštovito osmislila Elena Zajcova, nastojeći da do maskimuma sačuva duh “imperijske baletske starine” u čemu je, prema oceni ruskih baletskih kritičara, u potpunosti i uspela.
Sajt Boljšeg teatra je www.bolshoi.ru
Branko Rakočević
