Ućutkivanje Sokrata aktuelno vekovima

Beogradska premijera drame “Ućutkivanje Sokrata”, prema tekstu Hauarda Brentona, u režiji Nebojše Bradića, biće održana 11. oktobra u Bitef teatru, a prema rečima reditelja, komad plodnog i uspešnog britanskog pisca “govori najviše o demokratiji, o situaciji koju čitav svet danas ima kada se suočavamo s pretećim talasima populizma i svim nevoljama koje to donosi po tako krhku stvar.

“Učinilo mi se da ova drama, bez obzira što govori o jednom antičkom filozofu u poslednjim danima njegovog života, ima itekako šta da kaže nama danas i ovde”, rekao je Bradić 8. oktobra na konferenciji za novinare, dodajući da je tekst dobio posredstvom svojih engleskih prijatelja.

“Sokrat se u komadu posmatra iz vremena koje nam donosi Platon u ‘Dijalozima’, ali je u Brentonovom tekstu uz antičku priču vezana i sve vreme je prisutna paralela sa ovim danas i ovde”, rekao je Bradić, čija je nova predstava realizovana u koprodukciji sa Centrom za kulturu Tivat, gde je premijerno i izvedena 22. avgusta u okviru Festivala mediteranskog teatra Purgatorije.

Bradić je napomenuo da je i nedavni Bitef “pokazao da pozorišni autori traže paralele između antičkog i ovog vremena, pokušavajući da na taj način kreativno uđu u dijalog, da progovore nešto što je mnogo više nego što su ove male priče koje mi danas imamo”.

 “Velike priče, kao što je Sokratova priča o hrabrosti, dostojanstvenom stradanju i smrti, kao i o ostajanju doslednim uz svoja uverenja, nešto je što mislim da vredi ispričati”, istakao je Bradić.

Kako je dodao, u drami su zanimljivi povremeni izleti prema ironiji, koja proizvodi i duhovitost, a to suptilno poigravanje sa pomenutom paralelom izaziva smeh u publici.

Bradić je zahvalio na posvećenosti glumcima i saradnicima.

Uloge igraju Bojan Dimitrijević (Sokrat), Jelena Stupljanin (Sokratova ljubavnica Aspazija), Sanja Ristić - Krajnov (Sokratova žena Ksantipa) i Jugoslav Krajnov (igra dva čoveka iz naroda, jedan je trgovac, a drugi ništak).

Bojan Dimitrijević je izjavio da mu nije bilo lako, mada je tekst fantastičan, pametan, vešt i sceničan.

“Kako raditi neki lik koji glumca prevazilazi u svakom aspektu? Voleo bih da kažem da sam kroz sve probleme i muke koje sam imao suočivši se sa tako moćnim karakterom i filozofom, uspeo da sebe učinim boljim, ali bojim se da nije tako. Uspeo sam da se suočim sa ličnim ograničenjima i limitima, jer pokušavati da u sebi otkriješ tog čoveka jeste  nemoguća misija. Čitava istorija protkana je Sokratovim mislima i delom. Nije ostavio ni jednu zapisanu rečenicu, a mi evo 2.000 i nešto godina kasnije radimo i predstavu o njemu”, rekao je Dimitrijević.

Sanja Ristić Krajnov je primetila da za Ksantipu zna samo kao za zlu, goropadnu ženu, dok su njoj najvažniji principi koje taj lik u drami zastupa, jer se tu otvaraju mnoga pitanja: šta je važnije - porodica ili država, gde je mesto žene u odnosu na društvo – ognjište ili aktivizam...  

“U drami imamo dve žene i one zastupaju jedan ili drugi princip, a ja sam radeći na predstavi bila malo na strani jedne malo na strani druge. Volela bih da i gledaoci razmišljaju o tome”, rekla je Sanja Ristić – Krajnov.

Jelena Stupljanin je o svom liku rekla da je to opasna i pragmatična žena koja “iskače iz vremena u kojem živi, ali ne iskače iz našeg vremena”.

“Ova uloga me je nadahnula. Aspazija je istorijska ličnost, mada se o njoj malo zna, kao i o tolikim drugim ženama u istoriji. Govorila je istinu bez zadrške i to sa pozicije koja je u društvu i danas marginalizovana. Mislim da će mnogima koji osećaju da žele nešto da kažu, a nemaju prostor za to, ova predstava dati vetar u leđa”, dodala je.

Jugoslav Krajnov, koji na neki način igra narod, izjavio je da je jedan njegov lik antipod Sokratu, jednostavan čovek, trgovac sa svojim obavezama i željama, a drugi je čuvar u zatvoru i dželat, prizeman čovek koji nema nikakva viša  stremljenja.

Prema navodima Bitef teatra, Brenton vodi gledaoce u antičku Atinu, u vreme kada je demokratija bila još fragilna i krhka, i kad je postavljanje pitanja bilo “smrtni greh”. Ta pogubna navika, kao i nemogućnost da isključi svoj kritički duh, Sokrata je odvela na gubilište. Govoreći o dobu pre nove ere, “Ućutkivanje Sokrata” neupitno referiše na vreme sadašnje, kad se i dalje ne zna šta je pravda, šta je važnije – javno ili privatno, kako se demokratija može sačuvati od populizma, kako se odbraniti od “lake izvesnosti”.

Sokrat je optužen za poricanje postojanja bogova, za izmišljanje novih bogova i kvarenje atinske mladeži. U stvarnosti, Sokrat je bio duboko religiozan i bilo je prljavo optužiti ga za bogohuljenje, naveo je Bradić u tekstu u programu predstave.

“Da li je Sokrat 'otkazao' (cancel) sebe? Da li je on na suđenju u Atini 399. p.n.e. svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu kako bi osigurao da ga ona osudi na smrt?
 
Ali, moćnim ljudima je bilo dosta Sokrata. Neugledni 70-godišnjak koji je visio na javnim mestima, okružen učenicima koji su ga obožavali i koje je učio da neispitani život nije vredan življenja, te da moramo stalno da učimo i da ne znamo ništa, ugrožavao je sigurnost. A grad je žudeo za sigurnošću.
 
Atinska demokratija u 399. p.n.e. je bila krhka. Tome je doprineo brutalan puč oligarha 411. p.n.e. koji je propao posle godinu dana. Usledio je novi puč, kada se Atina predala Sparti 404. p.n.e. Demokratija je obnovljena, ali je nacionalni ponos bio duboko povređen. Ekonomija je bila pogođena: spartanske trupe su spalile imanja, a izbila je i epidemija kuge. Narod je bio besan, iscrpljen, željan da okrivi nekoga - u mračnim vremenima skraćivanje za glavu proslavljenih sugrađana bila je omiljena atinska sportska disciplina.
 
Sokrat je bio slavna ličnost. Bio je najpoznatiji čovek u gradu, ali nije bio i omiljen kod svih. On je samo jednom bio na javnoj funkciji kao predsednik parlamenta, i to samo na jedan dan. Iskoristio je svoj glas kako bi pokušao da zaustavi pogubljenje šestorice vojskovođa u trenutku kada je čitav grad urlao tražeći njihovu krv, sa argumentom da je suđenje bilo nezakonito.
 
U antičkoj agori, mnoge stvari su se dešavale simultano, što je podrazumevalo razdvajanje pažnje, a posledica je bila umanjivanje dominatne moći bilo koje pojedinačne aktivnosti. Dakle, iskustvo u agori nije moglo da bude celovito. Na Pniksu, gde su održavani sudski procesi, vešt govornik je mogao satima da govori dok su ostali bili prinuđeni da sede i slušaju sve dok on ne završi govor. Ovde je moguće uspostaviti vezu između prošlosti i sadašnjosti. U antičkoj Atini posebno su se pribojavali onovremenih Trampova. Kleon je, na primer, bio bogati Grk koji se predstavljao kao 'čovek iz naroda' i kao takav se suprotstavljao aristokrati Periklu. On bi vezivao svoj ogrtač oko struka na način na koji su to radili seljaci, a posebno je privlačio pažnju upotrebom prostačkog jezika, vrlo lično napadajući ljude.
 
Demagozi poput Kleona uspevali su u ohlokratijama. Gradskim ulicama su često vladale rulje koje su padale u amok. Za svakim Kleonom sledile su stotine drugih; umeli su autoritativno da govore, emanirali su sigurnost i delovali su uverljivo. Težina reči se postepeno uvećavala, što je rezultiralo sve manjim nivoom rasuđivanja slušalaca. Postepeno, članovi porote bi postajali iscrpljeni, ravnodušni ili su se dosađivali. Tek potom su glasali.
 
Porota koja je brojala 501 člana bila je spremna da Sokratu skrati krila pa ga je prilikom prvog glasanja osudila tesnom većinom. Zakon je dozvoljavao Sokratu da predloži alternativnu kaznu - progonstvo ili veliku novčanu kaznu - što bi sud prihvatio. U tom slučaju Sokrat bi otišao kući. Ali, on nije zatražio progonstvo niti kaznu u vidu novčane globe. Umesto toga je predložio da bude primljen u Pritaneum na životno izdržavanje od javnih troškova, što je bila počast namenjena nacionalnim junacima. Razbesnele sudije su ponovo glasale i potvrdile smrtnu presudu. Zatim je, u zatvoru, Sokrat odbio da pobegne, govoreći da bi bekstvo uništilo njegovu reputaciju i da on mora da poštuje zakone demokratije, čak i kada su ih izopačili neprijatelji. Da li je on uništavanjem samog sebe isprobavao državu? Ili je to bio vrhunac temeljne istrage kojom je Sokrat pokazao da duša nadživljuje smrt? Velike priče svojim značajem daleko premašuju trenutak u kojem su nastale. Niče je pisao: “Konačno će saznanje pružiti ruku onome, što mu pripada; ono će hteti da vlada i poseduje, i vi sa njim”, naveo je Bradić.

Dramu je preveo Đorđe Krivokapić. Kostimografkinja je Marina Vukasović Medenica, kompozitorka Aleksandra Vrebalov, scenski govor Dijana Marojević. Dizajner svetla je Radomir Stamenković, dizajner zvuka Zoran Jerković.

Direktor Bitef teatra Miloš Latinović istakao je da ovaj komad spada u programsku liniju zainteresovanosti tog pozorišta da priča “o tome šta je problem danas, a jedan od problema jeste negiranje intelektualaca i bilo kakve reči u društvu, to jest nedostatak odnosa prema onome što drugi saopštava, što često ne slušamo i često nipodaštavamo”.

Latinović je izazio zahvalnost Centru za kulturu Tivat, ističući da bez njihove pomoći predstave ne bi ni bilo, a sada se, zahvaljujući dobrom prijemu na premijeri, nadaju i gostovanjima.

Reprize u Bitef teatru su 12. i 21. oktobra.

(SEEcult.org)