Odata počast Makavejevu, simbolu slobodnog duha
Kolege, prijatelji i poštovaoci velikog filmskog reditelja Dušana Makavejeva odali su mu 4. februara počast u Jugoslovenskoj kinoteci, u prisustvu njegove supruge i saradnice Bojane Makavejev, ističući izuzetnost njegove stvaralačke imaginacije i slobodan duh. Na komemorativnom skupu pročitane su i poruke filmskih autora iz regiona i sveta, među kojima su i Vim Venders, Frensis Ford Kopola, Džošua Openhajmer, Karpo Aćimović Godina, Milčo Mančevski...
U svečanoj sali Jugoslovenske kinoteke, koja će od 23. februara nositi ime Makavejeva, okupljeni su najpre minutom ćutanja odali počast tom velikom srpskom, jugoslovenskom, evropskom i svetskom reditelju, jednom od ključnih autora crnog talasa, koji je preminuo 24. januara u Beogradu u 87. godini.
Mnogobrojne izjave saučešća iz celog sveta pročitala je glumica Anita Mančić, a o ličnosti i opusu Makavejeva govorili su filmolog Božidar Zečević u ime Udruženja filmskih umetnika Srbije, te reditelji Srdan Golubović i Stefan Arsenijević i glumac Svetozar Cvetković.
Direktorka Evropske filmske akademije (EFA) Marion Dering istakla je u poruci saučešća da je Makavejev bio izuzetan stvaralac, izvor inspiracije, veoma mlad u srcu. “Umeo je da iznenadi, da provocira, da nas nasmeje i natera na razmišljanje. Bila je velika čast poznavati ga. Nikada neću zaboraviti njegov osmeh”, poručila je direktorka EFA.
Direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić pokazao je kamen sa uklesanim potpisom slavnog švedskog reditelja Ingmara Bergmana koji je Makavejev doneo sa skupa na kojem je dogovorena i osnovana EFA, čiji je Makavejev bio počasni član Borda, uz ser Bena Kingslija i Ištvana Saboa.
I nemački reditelj Vim Venders istakao je da je Makavejev bio čovek takve vitalnosti, imaginacije, tako mladog duha. “Zauvek će ostati jedan od velikih majstora filma, a njegov osmeh urezan je u srca svih nas”, poručio je Venders.
Američki reditelj Frensis Ford Kopola poručio je da će Makavejev živeti večno i da je bio jedinstvena i mila osoba.
Saučešće su uputili i producent Tom Laudi, reditelj Alfonso Kuaron, pisac knjige o Makavejevu “Teror i radost” Loren Mortimer, Gneza Knole iz Instituta za film i umetnost u Berlinu, te francuski filmski kritičar i teoretičar Mišel Siman, koji je u svojoj novoj knjizi jedno poglavlje posvetio filmu “WR: Misterije organizma”, izraelski filmski poslenici Edni i Dani Fainaro, Alfred Guzeti sa Harvarda, reditelj i bloger Skaut Tafoja...
Nekadašnji studenti Makavejeva Endru Bajalski i Džošua Openhajmer prisetili su se u pismima, koje je pročitala Anita Mančić, atmosfere na njegovoj klasi na Harvardu 1996/97. godine. “Ne mogu da zamisilim viši nivo obrazovanja u čarima anarhije. Njegov intelekt, srce i kreativnost očito su bili ogromni, ali on je svakako jedini od nastavnika kog sam ikada susreo koji je pokazao da takvi resursi mogu bolje da posluže nego dominacija, umetnička ili druge vrste. Ta velikodušnost još uvek odjekuje”, poručio je Bajalski.
U dugom ličnom pismu Bojani Makavejev, Openhajmer je istakao da ga je Makavejev “naučio da pronikne u istinu - da čovek mora da nauči da gleda na nove načine”.
U ime kuće Vertigo i Slovenačkog filmskog centra, producent Danijel Hočevar i reditelji Damjan Kozole i Metod Pevec istakli su da će im filmovi Makavejeva i razgovori sa njim ostati trajna inspiracija. Saučešća su poslali i slovenački autor Karpo Aćimović Godina, makedonski reditelj Milčo Mančevski i mnogi drugi.
Hrvatski filmski savez istakao je da je Makavejev bio uzor kao filmski vizionar i čovek slobode, a Društvo hrvatskih reditelja da smrt Makavejeva doživljava kao vlastiti gubitak, jer je otišao čovek koji je širio granice slobode.
Foto: Jugoslovenska kinoteka
Božidar Zečević je istakao da je otišao “poslednji od velike trojice koji su stvarali moderni srpski i jugoslovenski film, tačnije zlatno doba našeg filma 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, onaj međunarodno priznati vrhunac umetničkog stvaralaštva jedne zemlje”.
“Saša Petrović, Živojin Pavlović i Dušan Makavejev obeležili su onu epohu na koju smo danas ponosni. Među njima Mak je zauzimao superiorno mesto pobunjenika i večitog alternativca, intelektualnog kvaritelja svega ustaljenog i ustoličenog, poetskog anarhiste unikalnog formata”, rekao je Zečević, dodajući da mu je to donelo međunarodnu slavu i pažnju.
“Maku je uspelo da u građanski bioskop zapada unese duh njujorškog andergraunda. Nema značajnije filmske enciklopedije u kojoj nije zastupljen člankom srednje dužine. Bio je građanin sveta i notabilitet svih važnijih filmskih foruma, vodeći filmski intelektualac epohe”, istakao je Zečević, navodeći da su igrani fimovi Makavejeva postali deo svetske filmske baštine, te da se čuvaju u zbirkama svih važnijih filmskih arhiva i često prikazuju na autorskim retrospektivama.
“Osim originalnosti, invenciji i umetničkoj snazi svojih filmova, Mak je sve to dugovao svom izrazitom, nesvakidašnjem daru za društvenu komunikaciju, naročito u kriznim okolnostima. Imao je fasinantnu harizmu. Kosmopolita, obraćao se ljudima neposredno, na odličnom engleskom i nekolicini drugih jezika, uvek koristeći neobične i iznenadne jezičke obrte, što je inače bila važna stavka njegove životne poetike. ‘Umetnost treba cimnuti, pa šta bude’ - napisao je 1958. u beogradskom ‘Delu’ povodom jedne američke izložbe. I to je ostalo njegovo geslo do samog kraja. Cimao je svet oko nas, što je svojim delom, jednom od najvećih subverzija u modernom vremenu, iznova sprovodio u život. Time se potvrdio kao autentični i možda poslednji predstavnik srpske i svetske avangarde”, zakljućio je Zečević.
WR: Misterije organizma, 1971.
Za Srdana Golubovića Makavejev je bio “najinspirativniji, hrabar, neuhvatjjiv, svoj”.
“Makavejev je uvek tragao za granicama slobode, autorske, društvene i lične. Igrao se, rušio tabue, oslobađao sopstveni svet i svet svojih gledalaca”, rekao je Golubović, pominjući geslo Makavejeva da umetnost teba cimnuti.
“Makavejev je cimao svoju umetnost, bio slobodan u stvaranju svog sveta, bez akademskih i malograđanskih okova, uvek daleko ispred svog vremena. Ili, kako kaže Srđan Vučinić, Makavejev je jedna od najsubverzivnijih figura u istoriji moderne kinematografije. Za mene je Mak samo najbolji i najposebniji, bez kompromisa u svom traganju, dosledan u potrebi da uvek bude drugačiji i autentičan”, istakao je Golubović, dodavši da Makavejev zapravo nije umro, jer je “svet koji je ostavio velik kao planina”.
Svetozar Cvetković pročitao je pismo koje je, zbog sprečenosti da dođe na komemoraciju, uputio reditelj Slobodan Šijan koji je istakao da su filmovi Makavejeva bili slavlje slobode duha i života, a revolucija je bila njegova centralna tema.
Cvetković, koji je igrao u filmovima Makavejeva “Montenegro”, “Manifesto” i “Gorila se kupa u podne”, prisetio se njihove saradnje i prijateljstva, iznevši, kako je rekao, skice i asocijacije na jedno vreme provedeno sa njim, na najslobodoumnijeg čoveka, na njegove ideje i genijalnost, i na mnogo smeha i zadovoljstva tokom snimanja i učešha na festivalima po svetu.
Navodeći niz briljantnih scena iz filmova Makavejeva, Cvetković se sa gorčinom osvrnuo na onemogućavanje Makavejevu da radi u svojoj zemlji.
“Maka nam nećete izbrisati. Maka nam nećete oteti. I nemojte biti ponosni na Maka, jer je on naš. Ništa niste učinili da bude naš i zato je on bio i ostao svoj i onih malo ljudi koje je voleo i koji su tu ljubav umeli da uzvrate kao njegovi odveć malobrojni prijatelji, kojima je uvek mogao da se javi i koji bi sa njim rado proćaskali o duhovitoj sudbini tragikomičnog čovečanstva. Ti malobrojni prijatelji osvežavali su njegov duh, a on njih činio plemenitijim i radosnijim svojom pojavom, osmehom, neverovatnim pričama...”, rekao je Cvetković.
“Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, 1967.
“U neminovnoj depresiji iznuđene dugogodišnje emigracije hranio se i živeo od svog rada koji mu je ova sredina zabranila i nikad to nije porekla, nikad se nije postarala da tu nepravdu ispravi. Mak je bio slika materijalne skromnosti a riznica duhovnog bogatstva. Nije posedovao ništa, a imao je sve što drugi nemaju ma koliko posedovali. Imao je Bojanu, pa opet Bojanu i opet Bojanu, pa onda Branka Vučićevića, Željka Žilnika, Petka, Pegu, Rašu Popova, Kopolu, Bertolučija. Imao je Milenu, Gagu, Evu Ras, Mikotu, Vendersa, Pintera, Tirketa, Šlendorfa, Šijana, Formana, Gorana, Anitu, Milutina, Ramba. Imao je svetlost koja je i mene među ovih par imena, ni sam ne znam kojom suludom srećom obasjala. I od nje živim”, rekao je Cvetković.
Stefan Arsenijević je priznao da mu smrt Makavejeva i dalje ne deluje kao realnost.
“Kada razmišljam o Makavejevu i o njegovom opusu u svesti mi odzvanjaju sloboda, mašta, hrabrost, igra. To su pojmovi koji su ga odredili, koji su ga činili i koji ga čine velikim, posebnim, živim i sada kada se od njega opraštamo, ako je to istina. Uvek sam mislio i to sam mu par puta rekao, da je uvek bio mlađi od svih nas. Izgubili smo još jednog velikana naše i ne samo naše kulture i verujem da se i vi osećate sve usamljenije i izgubljenije u ovom vremenu, na ovom prostoru gde je mediokritetstvo postavljeno kao uzor. Ali Mak će uvek biti živ i kao svetionik pokazivati čenu da težimo u životu i stvaralaštvu. Živeo Makavejev!”, rekao je Arsenijević.
Arsenijević je pročitao i tekst Makavejeva za katalog prvog Festa 1971. godine, u kojem je najavio svoj selektorski program Film u društvenim konfrontacijama.
I “Holivud riporter” objavio je osvrt na opus Makavejeva, opisujući njegove najznačajnije filmove i podsećajući da su često zabranjivani zbog subverzivnog i antibirokratskog stava, te da je autor hrabro napadao dogme, bilo da su dolazile sa Istoka ili sa Zapada.
40. Fest, Beograd, foto: SEEcult
Smrt Makavejeva izazvala je pažnju i nekih od najvećih svetskih medija, uključujući obimne osvrte na njegovu karijeru u “Njujork tajmsu” i “Holivud riporteru”.
“Njujork tajms” je podsetio da su njegovi filmovi hvaljeni u krugovima svetskih festivala 60-ih, 70-ih i 80-ih godina jer su bili “puni politike, seksa i metafora”.
Uz podsećanje na osvrte filmske kritike sa početka 70-ih, koja je navodila za Makavejeva da je “najsjajnija zvezda avangarde”, posebno je pomenut film “WR: Misterije organizma”, uz podsećanje na tadašnje ocene filmske kritike, kao i nezvaničnu zabranu koju je to ostvarenje doživelo, ostavši u bunkeru više od 15 godina. “Njujork tajms” podseća i na ne baš pohvalne ocene koje je njegov kritičar izneo o filmu “Sweet Movie” koji je Makavejev snimio po napuštanju Jugoslavije, a prikazan je u Kanu 1974. Za projekciju u Njujorku naredne godine Makavejev je izbacio nekoliko posebno provokativnih scena.
Povodom čestog fokusa na ženske karaktere i njihov napor da se oslobode društvenih konvencija i očekivanja, “Njujork tajms” podseća na njegove reči da su žene mnogo bogatije u pogledu problema, neistraženih područja i osećanja, dok su muškarci, kako je rekao “Tajmsu” 1981. godine, zaglavljeni u klišeima svih vrsta.
Članak o Makavejevu u štampanom izdanju Njujork tajmsa, 2. februar 2019. (foto: Isabel Madden)
U Jugoslovenskoj kinoteci, inače, do 13. februara traje retrospektiva igranih, dokumentarnih i kratkometražnih filmova Makavejeva, autora filmova kao sto su “Čovek nije tica” (1965), kojim je debitovao, “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” (1967), “Nevinost bez zaštite” (1968), “WR: Misterije organizma” (1971), “Slatki film” (Sweet Movie, 1974), “Montenegro” (Montenegro - Or Pigs and Pearls, 1981), “Koka-kola Kid” (The Coca-Cola Kid, 1985), “Manifesto” (1988), “Gorila se kupa u podne” (Gorilla Bathes at Noon, 1993)...
Makavejev je dobitnik najvišeg priznanja Jugoslovenske kinoteke – Zlatnog pečata, koji mu je uručen 2012. godine.
Na predstojecem, 47. Festu biće mu odata počast nagradom “Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, koju je Odbor tog festivala odlučio bio da mu dodeli pre tužne vesti o njegovoj smrti.
Na 47. Festu premijerno će biti prikazan dokumentarni film Gorana Radovanovića “Slučaj Makavejev” koji ispituje poziciju umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji, a posebno je fokusiran na političku i socijalnu klimu koja je dovela do zabrane filma “W.R. Misterije organizma”. Okosnica su četiri audio trake, tajno snimljene na debati održanoj nakon specijalne projekcije tog filma, koji je inspirisan radom psihoanalitičara Vilhelma Rajha, a bio je u bunkeru zbog eksplicitne seksualnosti i parodije socijalističke ikonografije. Iako zvanično nikad nije bio zabranjen i bio je jedan od najuspešnijih jugoslovenskih filmova u inostranstvu, film “W.R. Misterije organzma” prikazan je u Jugoslaviji tek 1988.
(SEEcult.org)