TRENUTAK SLABOSTI, ISKRENOSTI ILI HRABROST

Kao što je moja odluka da klikom na like izrazim slaganje, simpatiju ili prečutno saosećanje sa predmetom slaganja, kao što sam i nakon prvog napisanog teksta razmišljala da li da ga objavim, i sada osećam nesigurnost i neizvesnost. Spremna sam i nju da podnesem sa svim mogućim konsekvencama.

Ja sam sasvim obična žena: nesigurna, plašljiva, plačljiva, emotivno razdražljiva, često netaspoložena, još češće euforična, nekad neupadljiva, najčešće vrlo upadljiva, puna strahova dilema, arogantna ili snishodljiva. Pismena ili gramatički nepismena, sa vidljivom i nepopravljivom disgrafijom i disleksijom (uz slobodu kreiranja psiholoskog profila moje ličnosti bilo koga ko se njome bavi) velikom dioptrrijom a bez naočara, mobilnim telefonom kao stedstvom na kome se izražavam. Pišem noću kada sam umorna, u autobusu, šetajući psa. I NE RAZLIKUJEM Č, Ć, Đ, DŽ, ni u pisanju ni u govoru.

Pišem zato što me to pre svega čini srećnom.

Pišem o temama koje nisu samo zabava, razonoda, razbibriga. Pišem o temama u kojima se svako od nas može pronaći pre ili kasnije.

Pišem u prvom licu čak i kada priče nisu moje, jar ih oni kojima pripadaju ne bi ispričali.

Pišem puna gorčine, jer su teme gorke, a život možemo videti iz različitih uglova prikazati ga različitim sredsvima izražavanja i stvarati iluzije. Ja nemam iluzije, imam gorčinu onoliku koliko je ogorčen svako od nas u datim okolnostima.

Ne mislim ni da sam lepa, ni pametna, ni pismena, ni nepismena, ni zgodna ni privlačna. Ni manje ni više od bilo koga.

Pišem, zato što sam u situacijama u kojima sam bivala želela da me razume neko sa istim iskustvom. I nadam se da će možda neka moja rečenica bilo kome pomoći. Ako ništa drugo, pomogla je meni dok sam je pisala.

Odabir tema je stvar trenutka. Odabir fotografija stvar moje smelosti da slikom i rečju nešto podstaknem da neko pročita nešto u čemu bi se mogao pronaći.

To sam ja, likom, telom, delom i rečima. Izvinjavam se svima koje sam eventualno povredila, degradirala ili umanjila težinu onoga što su u textu pročitali. Ja nisam ni umetnik, ni pisac, ni blogerka ni voajer ni egzibicionista, ni majka hrabrost, ni Dalaj lama (eto potvrde moje nepismenosti). Morala bih da se potrudim da pogledam pravopis a to me zamara. Te, učim da pristajem na kritike, pogrešne sudove, svodjenje mojih namera na isključivu potrebu da prezentujem sebe i svoje oči, uši, noge, ruke, srazmerno ili nestazmerno sa dužinom texta i pre svega njegovom sadržinom. Ako postoji bar par osoba koje prepoznaju moju nameru, koje se osećaju bolje ili lakše nakon teksta, ako ga pročitaju i zapamte njegovu sadržinu a ne samo moju nameru da ga napišem da bih dodala svoju sliku i priliku, meni će srce biti puno.

Ja sam odlučila da pišem, i to ću činiti.

Odlučila sam da prilažem svoje fotografije jer to sam ja imenom, prezimenom i slikom kakva god bila.

Hvala svima koji su ovo pročitali do kraja. Izvinite na gramatičkim i jezičkim greškama, izostavljenim slovima...