• Search form

22.04.2012 | 20:08

Balkanski paviljon

Balkanski paviljon

Criticize This! - Berlinska soba (Berliner Zimmer), Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd, 16. februar-11. mart 2012.

Piše: Milena Milojević

Želja za kretanjem, kao i mnogo surovija prinuda na kretanje, predstavljaju glavne podsticaje globalnih migracija. Putanje izbeglica, imigranata, ali i turista, skitnica, intelektualaca i umetnika, iscrtavaju vrlo specifičnu „društvenu kartografiju” savremenog sveta. Umetnike, kao posebnu „grupu u pokretu”, jedna od utabanijih staza na ovoj mapi vodi i do Berlina, međunarodnog centra kulture i metropole savremene umetnosti.

Iako u ovom gradu umetnici otkrivaju brojne mogućnosti za izražavanje i unapređenje svog stvaralaštva, ne treba zaboraviti i to da sam Berlin profitira od međunarodne „kreativne elite”. Ovaj grad se poslednjih godina razvija kao svojevrsni „kulturni izlog” Nemačke. Sa druge strane, sve veći broj umetnika koji hrle u Berlin, završava na nestabilnom tržištu rada, čime se utisak o obilju ponuda ispostavlja kao samo naizgled tačan.

Iz pretenzija da se Berlin predstavi i kao centar raznovrsnih komunikacijski praksi, koje se, nesumnjivo, najlakše uobličavaju putem umetnosti, proizilazi i ideja o organizovanju izložbe „Berlinska soba”, nedavno prikazane u Beogradu, u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Ovu „putujuću tematsku izložbu” su organizovali Makedonski muzej savremene umetnosti u Solunu i Goethe Institut. Kustoskinja Birgit Hofmajster (Hoffmeister) je okupila 11 umetnika iz zemalja Jugoistočne Evrope koji već godinama žive i stvaraju u Berlinu, i koji su se, ovim povodom, predstavili sa po jednim radom. Pošto postavku čine fotografije, skulpture, video-radovi, slike velikh formata, crteži, iskorišćena je metafora berlinska soba kao poprilično širok i fleksibilan koncepcijski okvir koji je trebalo, u izvesnoj meri, da uobliči i redukuje nepreglednost pomenutih raznovrsnih radova.

Odabrani naslov označava sobu „tipičnu za kuće bogatog građanstva u Berlinu” sa početka prošlog veka, koja je predstavljala prolaznu prostoriju, ali i salon u kome su se okupljali. Takva kontekstualizacija sugeriše da je izložbeni prostor svojevrsno mesto susreta različitih umetnika trenutno nastanjenih u Berlinu. Okosnicu ovako podstaknutog dijaloga čini promišljanje novih okolnosti koje su zatekli, osvrt na podneblje sa kog su došli, a pritom se kao tema nametnuo i odnos sadašnjosti i prošlosti. Stoga se izložena dela razlikuju i po umetničkim strategijama i po konceptima i tehnikama predstavljanja.

Među prikazanim autorima koji problematizuju aktuelne probleme savremenih društava, izdvaja se Milovan Destil Marković, etablirani umetnik iz Srbije, koji je izložio tri „tekstualna portreta” iz serije radova „Beskućnici”. Lične ispovesti beskućnika iz Berlina, Beograda i Šangaja, Destil je ispisao na platnima velikog formata, čime ne samo što pomera granice slikarstva, već ovu marginalnu društvenu grupu čini daleko vidljivijom. Umetnica koja takođe dolazi iz Srbije, i čiji rad reflektuje specifičan politički i društveni stav prema još jednoj podređenoj grupi je Tanja Ostojić. Njen dokumentaristički video-rad „Sans papiers” (Bez papira), nastao u saradnji sa austrijskim umetnikom Davidom Rihom (Rych), zasniva se na intenzivnom istraživanju položaja ilegalnih azilanata u ekstradicionom zatvoru jedne berlinske četvrti. Vođena istom ovom idejom predstavljanja intimnih priča marginalizovanih grupa, umetnica Kristina Leko, poreklom iz Hrvatske, manje ubedljivo od već spomenutih umetnika, izlaže fotografski portret penzionera iz socijalne ustanove Marijenhaus.

Rad koji svojom pojavnošću zbunjuje posmatrača je instalacija grčkog umetnika Jorgosa Sapuncisa (Yorgos Sapountzis), koja se sastoji od neurednih panoa sa fotografijama i ogromne pačvork tkanine koja otužno visi sa stepeništa Paviljona. Ovo su recidivi performansa ponovnog otkrivanja spomenika Fridriha Šilera, izvedenog od strane umetnika i grupe tinejdžera. Na suprotnom kraju prostorije, pored Šejle Kamerić, sarajevske umetnice koja se predstavila izuzetno poznatim delom „Bosnian girl”, tj. umnoženom fotografijom sa svojim likom na kojoj reprodukuje stereotipni grafit iz Srebrenice devedesetih, izložen je i par fotografija umetnice iz Albanije, Silve Agostini, koja kadrira urbanistički pejzaž grada Drača. Na obližnjim monitorima prikazan je video zapis dva performansa etablirane bosanske umetnice Maje Bajević, pod naslovom „How do you want to be governed?”. U nastavku su izložene i kolažirane fotografije grčke umetnice Evantije Cantila (Evanthia Tsantila), rad Nasan Tura, poreklom iz Turske i crteži i skulpture bugarske umetnice Mariane Vasileve (Vassileva). Međutim, dok Tur ispituje značenje i urgentnost pojma revolucije, ispisujući ga u obliku grafita ovekovečenog na fotografiji, radovi Vasileve se zasnivaju na ličnim sećanjima na period detinjstva. Sa Turovim radom možda bolje komunicira audio-video projekcija rumunskog umetnika Dana Mihalcianua (Mihaltianu), praćena serijom crteža i printova na temu velikih društveno-političkih promena.

Prema konceptu organizatora i kustosa, zamišljeno je da se berlinska soba rekonstruiše u svakom gradu, tj. zemlji porekla predstavljenih umetnika. Tako je pre Beograda, izložba posetila Solun, Bukurešt i Sarajevo, a uskoro će biti prikazana i u Plovdivu i Zagrebu. Simptomatično je, međutim, da je postavljanje ove izložbe u Beogradu razotkrilo izuzetno loše stanje Paviljona Cvijeta Zuzorić, koji godinama propada i kao izlagački prostor i kao institucija, na šta je revoltirano ukazao Destil Marković u otvorenom pismu upućenom čelnim ljudima na vlasti. Zatečeno stanje Paviljona je samo odraz opšte nebrige i nezainteresovanosti za savremenu umetnost u Srbiji. Sa sličnim problemom su se susreli i organizatori ove izložbe u Sarajevu, gde je samo za potrebe ovog izlaganja, privremeno otvorena Umetnička galerija BiH, koja je zbog nepostojanja uslova za rad već duži period zatvorena. Upravo ovi primeri neulaganja u umetnost predstavljaju jedan od razloga odlaska mnogih umetnika iz Srbije i regiona.

Ipak, neophodno je naglasiti da je, u slučaju ove izložbe, i realizacija samog koncepta zakazala. Pored gore pomenutih izlagačkih problema, ne može se prenebregnuti ni jako loša prezentacija radova. Tako na primer, iako se očekuje da, s obzirom na stalno potcrtavanje metafore u naslovu izložbe, svi radovi budu združeni u jednoj prostoriji, jedan od umetničkih radova je izložen u zasebnoj. Time je opovrgnut i sam naziv izložbe i prvobitna ideja po kojoj bi izlagački prostor trebalo da predstavlja svedenu kulisu jedne tranzitne sobe i mesta susreta. Pored problematične postavke, i selekcija radova je doprinela ovom opštem utisku. Odabrani radovi su toliko različiti da uopšte ne komuniciraju među sobom. Nema ni jedne kohezivne niti koja bi olakšala njihovu recepciju i opravdala zadati koncept.

Pošto je dijalog između izloženih radova izostao, čini se da je ova izložba jedino ukazala na diverzitet scene u Berlinu, naglašavajući još jednom njegov „imidž otvorenog grada”. Ovo potvrđuju i reči direktora Goethe Instituta, Matijasa Milera, koji na otvaranju izložbe nije krio činjenicu da je u ovom slučaju umetnost iskorišćena u svrhu promocije i reprezentacije Berlina. Sa druge strane, kako je i sam naglasio, time što je izložba osmišljena kao putujuća, organizatori umetnike „vraćaju u domovinu preko Berlinske sobe”, te na taj način, konstituišu i umetničku scenu na Balkanu.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.

Arheoloske zbirke, Narodni muzej
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.