ZDRAVNANJE ili kratka istorija (ne)podobnosti (1)

Reč zdravnanje iz naslova konstruisala sam za potrebe ovih članaka posvećenih perspektivama bolesti i zdravlja kroz istoriju. Međutim, ovoj temi neću pristupiti iz ugla medicine (iako su medicinski aspekti i dokumenti glavni materijal i okosnica analize), već iz ugla antropologije, kulturologije i estetike.
Smatram da novostvorena skrivenica* (zdravnanje) može bolje predočiti naš pristup problemu jer upućuje na:

1) zdravlje kao (s)poznavanje (sopstvene) prirode – ključ koji otvara vrata života i relativizuje smrt;

2) ravnanje prema zdravlju tj. prihvatanje psihofizičkog funkcionalizma kao osnovnog egzistencijalnog
parametra života pojedinca;
3) zdravlje koje ,,poravnava” tj. neutralizuje sve egzistencijalne specifičnosti pojedinca radi apoteoze
(,,oboženja'') prosečnih vrednosnih kriterijuma zajednice kojoj pojedinac formalno pripada.

Kako bi se lakše pratila različita poimanja bolesti i zdravlja u istorijskom kontinuitetu, podelila sam ovo izlaganje na četiri perioda evropskog kulturnog kruga: antički period od V veka p.n.e do pada Rima, srednji vek i novi vek od pada Rima do XVII veka, doba prosvećenosti od XVIII do polovine XX veka i savremeno doba.

Vaginalni spekulum (ogledalo), grč. dioptra, lat. speculum magnum matricis (originalni instrument iz tzv. Kuće hirurga iz Pompeje, I vek p.n.e.) je instrument korišćen za otvaranje i pregled materice od V-og v.p.n.e. do XVIII veka!

Antička, grčko-rimska medicinska teorija i praksa bi se mogla svrstati pod prvu gorepomenutu kategoriju.
Antička medicina ujedinjuje različite komponente poput iskustva (empirijske opservacije), religije/magije i spekulacija filosofije prirode. Najpoznatiji lekar (i ideolog zdravlja) iz ovog perioda je Hipokrat (Hippocrates), iz čijeg korpusa potiče i najpoznatiji spis u istoriji zapadne medicine – O prirodi čoveka (De natura hominis). Hipokrat je bio zastupnik tzv. humoralne patologije (lat. humor, vlaga, tečnost). Po toj teoriji ljudsko telo se sastoji od četiri vitalne tečnosti (krv, sluz ili flegma, žuta žuč i crna žuč). Kada su ove tečnosti u ravnoteži sa spoljašnjom sredinom nastaje harmonija, eukrasia tj. zdravlje a kada je ravnoteža poremećena nastaje dyskrasia tj. bolest.
Četiri vitalne tečnosti su povezane sa četiri osnovna gradivna elementa i četiri kvaliteta celokupne materije na sledeći način: krvi odgovara element Vatra čiji je kvalitet toplota; sluzi ili flegmi odgovara element Voda čiji je kvalitet vlaga; žutoj žuči odgovara element Vazduh čiji je kvalitet suvoća; crnoj žuči odgovara element Zemlja čiji je kvalitet hladnoća.

Instrumenti za klistiranje, grč. metregchuzes, (originalni instrumenti iz tzv. Kuće hirurga iz Pompeje, I vek p.n.e.) – ova medicinska intervencija je najčešće bila „preventiva” protiv (svake) bolesti uopšte!

Svaki deo ljudskog tela je sastavljen od četiri elementa u različitim proporcijama. Svaki element ima i svoje sedište u nekom delu tela ili organu odakle utiče na konstituciju datog organa ili skupa organa.
Vatra je odgovorna za varenje i sve enzime, žutu žuč, srce, jetru, stomak, mišiće, duh i inteligenciju.
Voda stvara bistre telesne telesne tečnosti, flegmu, plazmu,limfu, mozak i kičmenu moždinu, urinarni trakt.
Vazduh oblikuje pluća, grudi, toraks, sve telesne šupljine i otvore, krv i arterije koje pulsiraju vazduhom ili pneumom, sve porozne strukture, membrane, hrskavicu i bubrege.
Zemlja formira čvrste delove tela, kosti, nerve, zube, desne, kosu i nokte.
Vatra i Voda su nestabilni elementi jer podstiču metaboličke procese dok su Vazduh i Zemlja stabili jer smiruju organizam i doprinose ravnoteži jedinke.

Ova podela, u ravni (proto)psihologije, daje četiri osnovna temperamenta:
• kolerični tip ličnosti gde preovlađuje žuta žuč, toplota i suvoća – hrabrost, ambicioznost, samopouzdanost, inicijativnost, iritabilnost itd.
• flegmatični tip ličnosti gde preovlađuje sluz, hladnoća i vlažnost – sporost ,sentimentalnost, subjektivnost, pasivnost, stabilnost itd.
• sangvinični tip ličnosti gde preovlađuje krv, toplota i vlažnost – optimizam, otvorenost, poletnost, društvenost, itd.
• melanholični tip ličnosti gde preovlađuje crna žuč, hladnoća i suvoća – zatvorenost, opreznost, refleksivnost, tuga itd.

Svi pomenuti elementi i kvaliteti se mogu naći i u prirodnom okruženju čoveka, štaviše, priroda se kao makrokosmos ogleda u ljudskom telu kao mikrokosmosu i obratno.
Starogrčka medicina je u isto vreme grčka kosmologija i antropologija – njen glavni zadatak je pronalaženje ravnoteže tzv. homeostaze između suprotstavljenih, a ipak komplementarnih sila prirode.

Pri tome treba imati u vidu da je za čoveka antike priroda jedinstven panteistički sistem iz koga čovek ne može da iskorači, da ga prevaziđe, u celini upropasti ili usavrši sledeći ćudljive zahteve estetike i morala.

Spatule Probes, grč. spathumele, (originalni instrumenti iz tzv. Kuće hirurga iz Pompeje, I vek p.n.e.)
Spatule su koristili doktori za mešanje lekova i slikari za mešanje boja – simbolički i doslovno ujedinjeni u komponovanju (ljudske) telesnosti za tekst prirode

U stabilnom cikličkom poretku antike, pojedinac se generički utapa u čoveka , čovek se uklapa u polis a polis (treba da) se sklapa pomoću kosmičkih principa koji vladaju u univerzumu. Lečenje pojedinca je zapravo „lečenje univerzuma'' odnosno otklanjanje zastoja u (meta)fizičkom ciklusu života.
Tako se čini da, po tom viđenju, bolest ne zaposeda telo kao kakav milosrdan ili despotski vladar-stranac (čiji jezik valja naučiti tj. prihvatiti tuđe vođstvo-ropstvo radi opstanka ili otpočeti rat na život i smrt radi povratka pređašnje telesne autonomije).
Bolest nije bila stanje već nepravilno usmereno zbivanje; ona nije jednostavno otuđivala individuu od svog tela ili same sebe (osim možda u slučaju gubavaca koji su živeli u posebnim karantinima).
Razumevanje zdravlja/bolesti kao dualističke strategije razdvajanja sopstva na dobrog i lošeg gospodara između kojih se mora birati je, prema našem saznanju, strano holističkom duhu antičke terapeutike.
Ova shvatanja će promeniti hrišćanstvo i iz njega proizašla ubeđenja koja, u tragovima, opstaju do današnjeg dana.

*Skrivenice ili slivenice su vrste reči koje nastaju skraćivanjem i stapanjem već postojećih reči u jednu novu reč koja treba da imenuje neku dotle neimenovanu pojavu, predmet,ideju, pojam i sl.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti