TRIP

"Kadril" (iz ciklusa "Supermarket")

"Kadril" (iz ciklusa "Supermarket")

---------------------------------------------------------------------------------------.

Intervju iz web magazina www.superste.net
(neznatno skraćen).

Razgovor vodio Gregor Zupanc urednik.

-

Stjepan Mimica je poput boksera koji se neporažen sam povukao, da bi se sada u velikom stilu vratio u beogradski likovni ring. Sa njim o njemu i večitoj dilemi svakog poštenog umetnika o tome ima li sve to smisla tj. zašto sav taj trud u ekskluzivnom intervju za portal Superste.

1. Ti si se Stjepane u svet umetnosto kao autor, vratio nakon dvadesetak godina. To je tvoje zvanje po akademskoj „tituli“ ali si brzo nakon uspešnog starta i skoro cele rasprodate prve izložbe, otišao u druge životne avanture: biznis, izdavaštvo, životarenje. Zašto si konkretno napravio taj prvi veliki rez?

Ma ne, nije tu bilo nikakvog reza, ničeg dramatičnog i zapamtljivog. Naprosto, u jednom trenutku, nedugo nakon Akademije, sa iznanađenjem sam primetio da više ne slikam. Nekako, osetio sam da to više neću raditi. A do tada, slikao sam besprestance, samoubilački, skoro konvulzivno. Možda zato što nikada, osim u retkim trenucima, koji su se mogli meriti nanosekundama, nisam bio zadovoljan. Ništa mi nisu značile ni pohvale ni pokude, čak ni od ljudi koje sam cenio. Znao sam šta hoću, i znao sam da to mahom nije bilo to.

Isprva, ja bih zahtevao od slike, kretao bih u proces sa jasnim planom, no ubrzo, slika bi stala da zahteva od mene. Obostrano, zahtevi su bili nerealni, pa ipak, tiranski bezuslovni, Biće da su mi očekivanja od sebe bila veća od talenta, biće da me je permanentno nezadovoljstvo, na kraju umorilo.

Sem toga, slikarstvo mi se nije činilo dovoljno značajnim da bih na njega stuckao baš ceo svoj jedini život. Koješta me je zanimalo i mamilo, sve sam hteo da probam – mislio sam, hej, a šta ako je ovo samo trip - đavo će ga znati za šta sam ja ustvari rođen. Probaću, rekoh sebi, razno, valjda ću prepoznati. I probavao sam razno, i prepoznavao se, ali samo za trenutak, u tom raznom. Glupo mi je da ti pričam u šta sam sve uranjao, kakvim sam sve bedastoćama dozvoljavao da me celog usisaju. Evo, sad nešto milslim..., pa da, ja sam se svemu čime sam se bavio, pa i najbezveznijim aktivnostima, bez ostatka davao. Baš onako kao što sam se, nekada davno, i slikarstvu davao.

2. Je li ti se nekad desilo da zamrziš reč umetnost i da li ti se nekada gadio sam proces stvaralačkog čina?

Da zamrzim reč umetnost? Pa ne baš. Ne mogu da se setim mržnje, ali bilo je čuđenja, bilo je podsmeha... Ta reč mi uvek zvuči komično kad je u usta uzme neko ko ne oseća ništa i do koga ne dopire ništa, pa makar on bio kolega ili istoričar umetnosti.

Ustvari da, podsetio si me na jedan vanredno čudan doživljaj. Moglo bi se reči da sam jednom zaista osetio nešto blisko mržnji, ne samo prema reći umetnost, nego i prema umetnosti samoj.

Pre par godina, naime, dok sam bazao dobro mi znanim salama londonske Nacionalne galerije, obuzela me jedna sasvim neprikladna i sablažnjiva, meni dotad nepoznata emocija - sve mi se najednom gadilo. Slike, pred kojim sam ranije osećao skrušenost, iznenada sam video sasvim drugačije, učinilo mi se da emituju nešto razmetljivo i duboko neotmeno, čak snishodljivo, kalkulantsko, bezmalo ljigavo. Jedino mi se Van Gog nije gadio, jedino kod njega nisam osetio predumišljaj i umetničarski grč, ama baš ni trunčicu želje da se dopadne i uvali svoj rad. Ovo me iznenadilo, s njime do tada nisam bio previše blizak.

3. Često smo u istoriji čuli primere kada slikari razbucaju svoje platno, ulaze u depresije, periode nestvaranja, da li možeš da pronikneš u razloge zašto to rade?

Ne mogu, ma kakvi! Ne bih umeo da objasnim čak ni zašto se to događalo meni. Možda je to zato što art nipošto nije posao koji se, poput ma kojeg drugog posla, može spokojno otaljavati, raditi prosečno. Pravi umetnik je uvek u spidu, teži ka izvanrednom, neviđenom, razdire ga žudnja da zaprepasti, i samoga sebe, i ceo svet. Svako novo platno za njega je nova prilika da iznedri remek delo.

Ni jedan umetnik, pa ni onaj najbeznačajniji, nije operisan od ego tripa, nikada ne započinje rad bez ambicije da napravi nešto "best ever", Tu su, međutim, granice, a suočenje s tim granicama, izvesnost da nikada neće dosegnuti ono što je želeo, pravi umetnik jako teško podnosi. To su strašni lomovi, katkad dovode do istinskog očajanja.

4. Da li si ti nekad poželeo da polomiš svoju sliku, da ne prikažeš svoj rad?

Poželeo? Šališ se? Istina, nisam ih lomio, jer sam uvek imao samo po nekoliko blind ramova, ali svi su priznavali da sam u potiranju svog rada bio šampion.

Na Akademiji, bio sam čuven po uzviku „gde je razređivač?“ Najčešće, kad bih ujutro ušao u klasu i video šta sam sinoć napravio, ispalio bih to svoje, spirao sa slike ono što se s' nje dalo sprati, i na tom istom platnu odmah započinjao nešto novo. Ovo je sablažnjavalo kolege i užasavalo profesora, A gde ti je, pitao bi me, ona divna slika od juče? Pa tu je, 'ladno bih odgovarao, ispod ove.

Mislim da niko na Akademiji nije sikao više, a ipak, na kraju godine imao manje.

Bivalo je da sliku pedantno iseckam na froncle, i te froncle potom rasporedim po međusobno udaljenim kontejnerima.

5. Kako gledaš na svoje delo. Kritički, nekritički, možeš li objektivno da sagledaš ono što radiš?

Na svoja dela - uh kako ta reč pretnciozno zvuči - ne gledam nikako. Ma uopšte ih i ne gledam. Pošto ih završim, nemam s njima nikakav odnos. Sem što mi je katkad od njih muka. Gledam samo slike koje ću tek naslikati, s njima nemam problema, mnogo su bolje.

Zapravo me sopstvene slike nikada nisu zanimale, osim, naravno, dok sam ih zamišljao i na njima radio. U slikarstvu, zanimalo me je jedino slikanje, sve me drugo rastuživalo. Čudilo me što ti tragovi mojih tlapnji, lutanja i napipavanja, zanimaju ikoga. Kad god mi je neko za to moje nudio novac, bilo mi je neprijatno, podozrevao bih zafrkanciju, ili se pak osećao kao prevarant. Šta će mu, dođavola, moja slika, pa ni meni ne treba, ko zna vredi li to uopšte išta.

Ne pamtim da sam u svom stanu okačio neki svoj rad. Čak i u ateljeima, držao sam ih na podu, okrenute zidu. Dobro, bilo je tu i tamo pokušaja, okačio bih poneki za koji bi mi se učinilo da je gotov, seo bih, zapalio, gledao ga sa zadovoljstvom, a onda, samo nekoliko sekundi kasnije, besno bih skakako, strgavao ga sa zida i vraćao ga na štafelaj. Ni jedna moja slika nije mi bila dovoljno dobra, ni jedna dovoljno gotova.

6. Da li misliš da u umetnosti postoji objektivna estetska vrednost umetničkog dela?

Estetska vrednost je samo jedna od mogućih vrednosti umetničkog dela. Svakako postoji, ali ju je teško detektovati. Daleko je lakše prepoznati objektivnu ne-vrednost. Đubre prosto vrišti, da je đubre. Meni je neshvatljivo da to vrištanje mnogi ne čuju. Kao najpouzdaniji način za detektovanje vrednosti, dakle, preporučio bih eliminaciju. Ono što ostane kad se odbaci ne-vrednost, trebalo bi da je vrednost.

7. Da li generalno veruješ u objektivno, opšte kvalitetno, opšte vredno u bilo kom kontekstu?

Pa ako bi kontekst ograničili na civilizaciju kojoj pripadamo, naravno, da!
Bez uspostavljanja sistema vrednosti i skale kvaliteta, ma koliko bile neosnovane i iskonstruisane, nikakva civilizacija uopšte nije moguća.

8. Tvoja izložba se zove „OPEN MARKET“. Da li je ona kritika kapitalističkog (materijalističkog) sistema vrednosti?

Pa sad, ako se u mojim radovima vidi kritika kapitalističkog sistema, onda odgovorno tvrdim da su moji radovi kritika kapitalističkog sistema.

9. Da li misliš da je materijalizam (kapitalizam) danas na početku svog kraja?

Hahaha, nekad se pevalo „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska!“

Teško mi je da kažem, o ekonomiji ne znam mnogo, ali načuo sam da je kapitalizam i dosad imao uspone i padove. Verujem da će preživeti, nekako je najbliži ljudskoj prirodi.
Ne dopada mi se, međutim, permanentna radikalizacija socijalnih razlika - provalija između društvenih slojeva je, bar kod nas, sve dublja i šira. Čini mi se zapravo da kapitalizam lagano klizi ka robovlasništvu, a to nikako ne valja.

10. Kako se oseća umetnik kada proda svoje delo?

Zavisi za koliko ga proda (smeh).

Pomalo je, bar meni, neprijatno kad primam novac, dakle prave šuške, za nešto što ni po kojem kriterijumu nije pravo, što doduše neopozivo jeste, ali je 'ladno moglo i da ne bude, za objekat čije je postojanje teško opravdati, dakle za ono što nikome nije zaista potrebno.

11. Da li bi voleo da se i kod nas razvije tržišni sistem u umetnosti?

Pa ne znam...ustvari, ne bih. Taj takozvani tržišni sistem koji funkcioniše na zapadu, meni se ništa ne sviđa. Verovatno zato što ga ne razumem. Teško da ga zaista razume iko. Ono što definiše tržište čega bilo, jeste ponuda i potražnja, a kad se radi o tržištu umjetnina, niti je ponuda čista, niti je potražnja iskrena. Mnogo je tu iskonstruisanog, marketinški izmanipulisanog, nabildovanog i našuškanog.

12. Zašto si i kako se to najkonkretnije desilo da si počeo ponovo da stvaraš slike, nakon toliko godina i da ih onda izložiš u galeriji Udruženja Likovnih Umetnika Srbije?

Hoćeš iskreno?
Veruj, ne želiš da znaš.
Šalim se, odgovor bi morao da bude jako dugačak, sve je to strašno zapetljano, čudovišno kompleksno i krcato protivrečnostima, a ja ne mogu više, osećam se isceđeno. Ja sam bazično ćutljiv, povučen čovek, a ovih dana dao sam gomilu intervjua. Pojma nemam šta sam kome pričao, samo se nadam da se nisam ponavljao. Sasvim je, međutim, pouzdano da ni jednom nisam slagao.

---

Aprila 2013.

---

Iznad intervjua, "fotografija" iz još ne-izlaganog ciklusa "Supermarket" (76 x 76 cm).