A ŠTA IMA NA SEBI

Istinita priča o nestvarnom događaju - za one koji imaju strpljenja da čitaju

Letnji dan - sparno, lepljivo, depresivno podne. Na terasi sedimo moj tada petogodišnji sin i ja. Igramo igru memorije, više moje nego njegove radi. Kao takav, dan se nije razlikovao od prethodnih i ništa nije ukazivalo da će u mom sećanju ostati zabeležen kao poseban.

Kako mi je pamćenje neophodno za aktivno učešće u našoj igri bilo ometano "nepovoljnom biometeorolškom prognozom", preletela sam pogledom preko susedne zgrade kao da ću na njoj naći traženu kartu. Umesto nje, videh čoveka na ivici krova. Sedi. Samo sedi laktovima oslonjenim na kolena. Odmah sam isključila mogućnost da se izlaže UV zracima, izvodi pozdrav suncu ili radi gemetersko merenje. Pomislih da se oprašta od života, još jednom prelazi preko slika iz svoje prošlosti i možda preispituje opravdanost svoje poslednje odluke. Jecaj i plač ožalošćene familije i prijatelja, kao i moja potreba za humanim gestom, odlepili su me od stolice. "Moram da pomognem čiki", dobacih sinu dok je negodovao što ne pohvaljujem njegov trijumf.

Izgovaram svoje generalije i razlog svog poziva, pokušavajući da bojom i brzinom govora ukažem na ozbiljnost situacije. Bivam prekinuta oficijalnim tonom S.L. (službenog lica).

"JMBG? Mislite moj"?, pitam.

S.L: "Naravno vaš, pa ne znate valjda njegov".

Diktiram.

S.L: "Koliko dugo sedi, da li nešto čita, piše i šta ima na sebi?"

"Izvinite, mislite da je to siguran pokazatelj njegove suicidne namere"?

S.L: "Niste vi ti koji ste ovlašćeni da postavljate pitanja, već da na nijh odgovarate".

Pozvaće za par minuta. S.L. se javlja i obaveštava da šalju patrolu.

Ne pomeram pogled sa neznanca, uznemirena sam, plačem. Nakon večnosti koja je trajala par minuta, patrola staje ispred moje zgrade i pogledom traže NN lice na vrhu nje.

"Ne, ne, neću ja da se bacim sa terase nego čovek na krovu preko puta". "Mama ne može da se javi, pomaže nekom čiki. Mislim da pokušava da ga uhvati", odgovara petogodišnji sin mom suprugu.

Dva dežmekasta službena lica su nazovimo brzim hodom hitala ka zgradi. I baš kada su kročili u nju, neznanac je lagano ustao, prošao kroz izlaz na krovu i nestao iz mog vidokruga. Nakon par minuta u njemu su se pojavile glave sl. Onaj spretniji je čak i kročio na krov pridržavajući se za stabilan oslonac-ruku drugog sl. Uviđaj je završen.

Spokojna ali rezignirana rezimirala sam utiske. Telefon je zazvonio: “Upozoravamo vas da ne činite lažne dojave kako ne biste bili pozvani na odgovornost".

Od tada spremno preuzimam odgovornost za lažno prijavljivanje NN lica sa suicidnim namerama, znam svoj JMBG napamet, registrujem šta ima na sebi i jačam muskulaturu da pripomognem.