MIKROFANIJE ILI MIKROPROTETIKA JEDNOG SNA

      Miloš Jurišić, U traganju za Ledom, 2007

Miloš Jurišić je fotograf Muzeja nauke i tehnike, kolekcionar fotografije i jedan od redovnih izlagača na godišnjoj manifestaciji galerije Singidunum pod nazivom Mini art scena.

Jurišić je autor sitne plastike kojoj bismo ovom prilikom dali naziv mikrofanije (grč. mikros, sitan i grč. epiphaneia, pojavljivanje, naročito pojavljivanje nekog boga; dolazak Spasitelja među ljude; u katoličkoj crkvi: proslava dolaska tri kralja; u pravoslavnoj crkvi: Bogojavljenje).

Međutim, reč epifanija ovde ipak ne upućuje na religiozno iskustvo. Takođe, prefiks mikro nije u srodstvu sa Fukoom inspirisanim mikroangažovanostima, mikrootporima, mikrostrategijama i slično (kojim terminima se često imenuje i opravdava kognitivno-afektivno-estetska neučinkovitost savremene umetnosti).

Pomenuti novostvoreni neologizam ne nagoveštava neznatno, malo „otkrovenje” već poetsko prepoznavanje međusobno suprotstavljenih svetova u malom. Naime, u našoj evropskoj simboličkoj kulturi malo najčešće asocira na: intimno, lako, krhko, ljupko, nedovoljno, nežno, podređeno, nezrelo, skriveno, bezopasno… Nasuprot tome, pojam veliko označava: javno, teško, krupno, snažno, dominantno, značajno, obilno, zrelo ali i odbojno, zazorno, opasno.

      Miloš Jurišić, Bez naziva, 1995, Karikature bez modela?

Jurišićevi radovi pak u sebi objedinjuju sofisticiranost i grubost (npr. lica u maniru nepersonalizovane ,,karikature”), krhkost i neuništivost (delikatne figurine sačinjene od ,,večnih” arheoloških ostataka), individualno i kolektivno, psihologiju i mitologiju (U traganju za Ledom i dr.).

Tako ljudska lica, dominantan autorov motiv, figuriraju kao nekakav atavistički ,,citat” ili impuls arhaičnog karaktera. Ova groteskna lica-maske (gotovo art brut provenijencije) se nalaze u oštrom kontrastu sa minucioznom i filigranskom obradom; njihova oksimoronska priroda, suptilna brutalnost, sobom nosi izvesnu dozu finog humora. Na ovaj način umetnik dovodi u pitanje preovlađujuće perceptivne konvencije.

Većina radova je grupisana u tematske cikluse naslovljene: U spomen Rimskom carstvu, Mileći ka bubama, Plodovi života, Stilske vežbe itd. Umetnik svoje skulpture gradi od najrazličitijih materijala, organskog i neorganskog porekla, poput zuba, delova insekata, nakita, sapuna, plastike, metala, arheoloških artefakata itd.

       Miloš Jurišić, Bez naziva, 1997, Loki – mali podrugljivac?

Često elementi od kojih je napravljena jedna figurina imaju svoju predistoriju, autoru poznatu (delovi starog nakita, satova, fragmenti predmeta iz rimskih arheoloških nalazišta i sl.), koja se sada, u novoj konstelaciji, može čitati kao „unutrašnji život i/ili kolektivno nesvesno” figurine u pitanju. Zapravo, Jurišić u svojoj poetici prepliće nadrealističke i simbolističke tendencije. Nadrealizam i simbolizam dele sličnu estetiku začudnosti ali do nje dolaze na različite načine. Simbolisti daju prednost nesvakidašnjim predmetima, tonovima, sklopovima reči… po sebi; nadrealisti najčešće polaze od sasvim običnih predmeta i slika, čija neočekivana i slučajna kombinacija proizvodi otuđenje i time značenje. U simbolističkoj imagologiji predmet umetničkog interesovanja je sam neobični, dragoceni, ,,suvišni” objekat ili iskustvo – fetiš. Sa druge strane, u nadrealističkoj vizuri, u centru pažnje umetnika je neobičan susret trivijalnih ali nesrodnih objekata; u tako uspostavljenom neadekvatnom odnosu ti objekti bivaju poništeni, transcendirani vlastitom komunikacijom u korist višeg (be)smisla (npr. čuveni Lotreamonov susret kišobrana i šivaće mašine na stolu za seciranje).

          Miloš Jurišić, Bez naziva, 2006, S obzirom da je ova figurina načinjena i od sapuna, nazivamo je Čist kao suza ili Spomenik Odilonu Redonu

Autor pažljivo komponuje svoje radove, sa naročitom osetljivošću za detalj  i samosvojnost svakog gradivnog elementa; njegove minijaturne tvorevine predstavljaju ekonomična ,,pakovanja” nepoznatog ili (privatne) simbole koji prozivaju tumačenje ali mu se ipak ne predaju.

        Miloš Jurišić, Bez naziva, 1995, Pretkolumbovski fejsizam (faceism)?

Umetnik u nekim ciklusima primenjuje metod inverzije vremena: on stvara pseudoarheološke forme od savremenih materijala dok  forme napravljene od pravih arheoloških fragmenata, tematski i morfološki – ne referišu na prošlost (ciklus Moje prvo sećanje na pretkolumbovsku umetnost).

      Miloš Jurišić, Bez naziva, Hiljadu i jedna noć (Air) Serbie?

Pojedine minijature odlikuje istančana ornamentalnost u funkciji skeleta odsutnog poretka imaginacije. Drugim rečima, ornamenti u ovom slučaju disciplinuju stvaranje te uokviruju neuokvirivu stvaralačku energiju. Dodeljujući ornamentu ulogu „sigurnosnog ventila”, umetnik se odvažuje da zađe u intimne predele (samo)svesti.

       Miloš Jurišić, Egzibicionista, 2007

Posebnu kategoriju mikrofanija čine pojedinačni primerci aplicirani na pozadinu fotografije ili ilustracije, uokvireni ramom i paspartuom. Aplikacija se ovde pojavljuje jednom kao bareljef, a drugi put kao visoki reljef fotografije. U prisustvu trodimenzionalnog elementa fotografisani prizor se naizgled optički povlači u pozadinu, delujući više kao hipoteza prostora a manje kao realni dokument. Čini nam se da autor ovakvim postupkom naglašava ,,zatočenost” ili radije idiomatsku ukotvljenost svojih likova u pojavnost manje realnu od svakodnevice, ali realniju od fikcije.

Za sve informacije možete se obratiti direktno autoru na adresu:  milos.m.jurisic@gmail.com

Dušica Popović
istoričarka umetnosti