ČUVARI GRADA LANE RAKANOVIC/SKRACENI TEKST

ПАД КРОЗ ВРЕМЕ

ПАД КРОЗ ВРЕМЕ

Последњих година упознајемо аутохтоне изразе савремене српске керамике1, имена аутора који умешно манипулишу осим керамиком и апликативним медијима, те представљају и вишемедијски приступ делу. Лана Ракановић је једна од оних, која је отишла даље, испитујући границе уметничких перформанси и могућности њених диверзитета.
Керамичка скулптура ове младе ауторке, добија инпут у новом садржају, уметнута је у дело које синтетише иницијални цртеж, детерминисан сликарском компонентом, потом сасвим новим савременим артифицијелним материјалима. Методика структуралистичке поставке изложбе Чувари града, оставља дојам мизансцена на коме се представља ангажовани комад, неодадаистички хепенинг, пре свега, јасне суштинске поруке/провокације. Наглашена реторичност, представљеног артистичког наума, опредмећеног у оквиру дихотомног парасценичног музејског амбијента, претпоставља медијумску амбивалентност унутар скулптуралне и објектне конфигурације. Поменута претпостављеност овакве инсценације приказа антропоморфног и фигуралног света, јесте сугестивна визија ауторке, која подразумева ауторефлексију у односу на познавање и разумевање коришћених материјала и вајарске матрице, те вешту обликовну моћ интерпретације унутрашњих немира и скривених хтења Чувара града.
Све то се управо дешава овде и сада, изведено је консеквентно, у помереним границама керамичарске праксе, која данас имплицира знања у области дизајна, сценских уметности и светлосних ефеката, примењеног вајарства, просторне текстуалности, пиктуралних свођења. Ово је сценографија слојевите стварности, или бeкгрaунд који се чита кроз нове визуелне димензије. Чувари града, Гаргојли, антихероји, фигуре можда умилног погледа са титравим сјајем али прокежених крљушти намештених у горопадни осмех, доброћудни дебели кепеци, љигавог тела корњаче без оклопа, уплашеног погледа, намештеног покрета за сигуран бег од светлости...рекло би се, наизглед не тако запањујућа, а опет непријатна бића. Физиономије обичног пакосног човека, кога срећемо, минуциозно урађених маски, која, парадоксално одаје унутрашње било сваког од њих. Антропоморфне творевине са уметнутим детљима свакодневице, објектима који припадају било ком становнику града, гардеробом, бобичастим накитом... Неправилно извајани екстремитети, усресређена лица суперхероја/антихероја, крупних испалих очију, конкавна тела хуманоидних пужева голаћа са вретенастим рукама и чекићем у потрази за сопственим посрнулим очима... Ова бића, сумњиве репутације, рептили излетели из каквог загубљеног сатирикона, јесу контрадискурс причи о заштитницима града. Ово су актери случаја, загубљени у теснацу чијег сновиђења, поспрдни и неваспитани. Флуидног тела умотаног у мрену закржљалих шкргастих неравнина, остављених у завијеном набоју, у лимбичној радњи, смешни су колико и страшни, шепртљасти и неспретни. Дречавим бојама сунђера или вештачке длаке, урађене су им рашчупане косе, као назнаке карактерних особености, цртама луцидности и бандоглавости, пијавичастих телуса, настанили су град, настанили су посматрачеву перцепцију. Вребају одасвуд, нестају и изнова се стварају, пропадају кроз време. Крхке душе у тврдим каменим чаурама, готово праисторијским формама квазидиносауруса, накострешени мутирани орлови, забезекнути хуманоиди са купастим брадама и тракастим језицима. Сви они остају затечени у некаквој злокобној радњи, која им бива осујећена, раскринкана. Лана их поставља на зидове обе сале, у виду инсталационих компоненти, али и могућих засебних артефаката који стоје на странама принтова облакодера, линеарних и шематских приказа структура, конституција зграда насталих интервенцијом црним самолепљивим тракама.
Систематично изучавајући филозофију простора, применила је сазнање о могућој модулацији идеје која би у овој архитектонској констелацији Музеја примењене уметности, била имплементирана. Клица је посејана, расла је у тлоцрту грађевине, и потом се ипак отргла, развијала се неслућено, по интуитивном нахођењу, готово као у несвесном аутоматском писању, стремила ка дефиницији локације, згушњавала штиво и оцртавала комплексну садржину бошовских визија. Фигуре ових живуљки, урађене у техници каменине, декорисане енгобом и прозрачним керамичким бојама, углавном колоритно смирене у глазираним опнама, уметнуте су у резонантни расцеп сторије града. Као апсолутни прерогатив комплексног стваралачког чина, намеће се виталистички принцип2 као главни структуралистички композит преображаја стварне затворене површине.
У свом стваралачком корпусу, Лана Ракановић је померала границе очекивања. Мало по мало, стезала је обруч, указивала на егзистенцијалне проблеме, наметнуте ситуације које је експлицирала до поједностављења, како би отиснула побуну. Прилику о уметничкој зрелости, промени кроз непрекидну радозналост и истраживање медија као средстава, фузију техника, коначно јединство и синтезу у предложеној представи која инволвира посматрача, која сече, оштри став, не оставља равнодушним, скреће пажњу, добија свако ко очекује расплет, ко неће да се угуши, ко не жуди за безличном славом. Страх се губи, када иде у сусрет људској глупости. Таква је и ова уметничка перцепција, ове младе ауторке, која је скромни, ненаметљив, а опет гласан одјек српске савремене керамичке сцене, која буди позорност међу актуелним уметничким стремљењима, и фокусира пажњу на комбинована дејства у оквиру вишемедијских практикума.

Владана Косић, МА историчар уметности