ČUVARI GRADA LANE RAKANOVIC

PAD KROZ VREME

PAD KROZ VREME

Ako u potrazi za teorijskom potkom predstavljenog misaonog koncepta kao refleksije mentalne predradnje umetnice Lane Rakanović, zaboravimo da smo korak od stvarnosti, to je svakako zbog njene oštre note zapažanja, tananog nerva koji signalizira svako odsustvo socijalne svesti, odgovornosti i pre svega odnosa prema okruženju, opštem mestu svanuća, kolektoru života, generatoru sreće.
Prihvatimo li i pristanemo li na život, tu nespornu činjenicu, u svakom trenutku se moramo proispitati i setiti da smo ipak samo ljudi. Na posletku, baviti se sobom, i nije toliko loše, ali baviti se drugima i sobom, to je već pomalo zamorno.
No, postoji zbunjenost kada govorimo o sebi, o drugima, kada govorimo o onome što zapažamo, uglavnom anomalijama koje vidimo. Govorimo o onome što se desilo, ili se nije desilo, a želimo da se dogodi, prisećamo se onoga što je bilo, a izgubilo je smisao. Odlazimo daleko toliko daleko, ali ne gubimo logički sled i ne propuštamo mistiku kazivanja ni doslednost u priči.

Zašto li smo i od kada smo tako slabi, postavlja pitanje ona, koja je u svom pre svega angažovanom radu u primenjenoj umetnosti, višemedijskim strukturalnim predstavama, govorila o problemima koji koče zajednicu. Time je svakako želela skrenuti pažnju na aktuelni stav prema datom momentu, kontekstu koji je zarobio svakodnevno promišljanje o zdravom odrastanju i sve jačoj borbi za opstanak. Ona ukazuje na popuštanje i opuštanje, na želju i indoktriniranost, gubitak vere i volje, u život na koji smo pristali i koji se događa i mimo nas.
Tako upire prstom, ističe motive, simboličke vrednosti i metaforična značenja, u svom fantastičnom svetu kojega postavlja u prostorije Muzeja primenjene umetnosti. To je samo fizički organum, gotovo kao rolna filma koji se odvija, stranice crno belog stripa kojega prelistavaju namasi vetra, strpljivo, pred očima posetilaca, sa implicitnim naznakama jasnog aktivnog učešća.
Govorimo li dakle o purifikaciji, promisli za izbavljenjem koja se nameće, govorimo li o oprečnom mišljenju koje se stiče i kojim se nešto menja...o čemu govorimo kada govorimo, o čemu mislimo kada mislimo, saznajemo sad, u ovom vremenskom padu ili vremenskom sunovratu.
To je svakodnevna mitologija, sa po jednim malim emotivnim angažmanom, energetskim pražnjenjem...po jednim malim poistovećivanjem, sa samim sobom, sa drugima, sa sopstvenom specifičnošću...i tako u krug.
Pre svega, živeli smo u predosećaju lažne nevinosti, naivnosti, nadolazećeg znanja, potom smo osetili gorčinu i jad, nezadovoljstvo sobom, i drugima. Nije bilo sreće za sve, čupali smo se nemilosrdno, nekome sve, a nekome baš ni malo. Na kraju, čovek je samo hteo da umre, umre od smrti, umre od straha od smrti, umre. Hteo je da zna, a u saznanju je postao smrtan, jer je saznao da je zapravo mogao ostati besmrtan. Hajde da se izbezumljeni zavaramo, i poverujemo da je zbunjenost označila čovečiji pad, da je smrt suviše dostupna, spoznaja dobra i zla bolna.
U srcu Edena nema više nikog. Tamo nema lakoće, već samo nelagodnosti. Teška opna oko duše, ne dozvoljava polegnuće iskušenju, već čuva ono malo poljuljanog dostojanstva. Ne mir, ne sigurnost, već oprez, od strmoglavljenja u neizvesnost. Ako i ne znamo kako se zove ovaj tesnac u kome smo se našli, ako možda i odbacujemo mudrost koji bi trebali imati, žalimo za onim neznanjem koje smo odbacili, umemo li takvi živeti ili samo životarimo? Nema izazivanja sudbine, sada je nemoć kraj nas, dovoljno razgovetna da nas upozori na suštinsku negativnost, kojoj se potčinjavamo, prema kojoj klonemo i kojoj popuštamo.
Od te izvesnosti univerzuma, ježi nam se pomisao na otpor, jača slabost, tera na iskušenje. Tako zaboravljamo na sopstveni smisao postojanja, prepuštamo se drugima, trenutnim spektralnim silama straha, koje pustoše svaku obavezu odgovornosti prema nama samima.
Privid da nismo sami, već u društvu tih sila zla, nameće obavezu strahopoštovanja kako bi ostali unutar stvarnosti, kako ne bismo postali izdajnici, kako ne bismo bili izopačeni i tražili više i izvan stvari koje poznajemo.
Sada smo samo zatvorenici u pukotini grada, odajemo počast nemoći, puni kajanja i oholosti, ali bez snage za begom, bez snage za povratom života, koji izmiče u nedelu ljudske gluposti.

Poslednjih godina upoznajemo autohtone izraze savremene srpske keramike, umetnosti koja donosi imena autora koji doista umešno manipulišu osim keramikom i aplikativnim medijima, te predstavljaju i višemedijski pristup delu. Lana Rakanović je jedna od onih, koja je otišla dalje, ispitujući granice umetničkih performansi i mogućnosti njenih diverziteta.
Keramička plastika dobija input u novom sadržaju, umetnuta je u delo koje sintetiše inicijalni crtež, determinisan slikarskom komponentom, potom sasvim novim savremenim artificijelnim materijalima. Metodika strukturalističke postavke ostavlja dojam mizanscena na kome se predstavlja angažovani komad, neodadaistički hepening, pre svega, jasne suštinske poruke/provokacije. Problematizacija nametnutog artističkog nauma, nastaje onda kada pogodi razjarene fantazme, kada se uzjogune ostrašćene duše kojima kritika/ideološka kritika posmatrana kroz gustu mantru aktuelnih kulturnih prilika, zasmeta. Tada intervencija na kulturnu antropologiju u vidu kritike/ideološke kritike, postaje evidentna. Da se sve ovo može desiti, vidimo u pomerenim granicama prakse keramičara koji danas svojim umećem, svedoče o poznavanju dizajna, primenjenih umetnosti, scenskih efekata, pikturalnih svođenja, prostorne tekstualnosti, sve to, da bi predstavili slojevitu stvarnost, kroz nove vizuelne dimenzije.
Semantička struktura naslova njenih ranijih izložbi, kao vremenskih odrednica, temata vezanih za hronološko stasavanje u karijeri, takođe i za sazrevanje njene promisli, svedoče iznova o uticaju rockabilly subverzivnog stila, gotskih alternacija, te kjubrikovskog manira pritajene mladalačke delikvencije iz filma Paklena pomorandža. Samostalne izložbe: Horor show, Memories of a killer, The show must go on jesu konstrukti tendenciozne naracije, hipermaterijalizacije izvan konvencija skulpture/sitne plastike, predlošci variranja medijumske dvoznačnosti. Ove izložbe donele su diferentni tretman skulpture/sitne plastike, kao ne samo dela posmatranih kao skupova objekata, već kao skulptura u prostoru, skulptura kao instalacija, kao opredmećenih crteža, naglašene retoričnosti, dakle skulpture u proširenom polju posmatranja.
Kada govorimo o ovom autonomnom umetničko-vajarskom delu, upriličenom u salama na obe strane od glavnog muzejskog ulaza, uviđamo da je nastao kao konsekvenca dugog i sistematičnog proučavanja filozofije prostora, te primene saznanja o mogućoj modulaciji ideje koja bi se ovde implementirala. Klica je posejana i ona se dalje razvijala kao u nesvesnom automatskom pisanju, rasla u nahođenju i stremila ka definiciji lokacije, zgušnjavala se i postajala sadržajnija, kompleksnija kao u bošovskim vizijama. Gledalac je očevidac/krivac/saučesnik, tako treba da se oseća, u očima zveri/gargojla koji ga nadgledaju u njihovim okamenjenim izdanjima. Linearni prikazi lica oblakodera, zgrada iz raznih uglova i perspektiva, materijalizovani crnim šematskim mrežama vertikalnih I horizontalnih ravni na zidu, skicama/krokijima junaka antiheroja, materijalizuju jedan subjektivni metaforički prostor, stvaraju osećaj pustoši i mraka. Kao da smo u stanju pročitati nametnute lingvističke predloške, u vidu parola, u vidu produkata street arta koji živi kod omladine nedovoljno jake da bude buntovna, ali zato dovoljno besne zbog nemoći u kojoj se našla. Stencil tehnikom otiskuju na zidove grada parole Da li čekate betmena da vas spasi? No, svi ipak, čekaju, tope se u letargiji grada, potčinjavaju pogrešnima, onima koji su samo jači od privida, gargojlima.

U srži Laninog kreativnog nauma, postoji zajednička nit u izražavanju i istraživanju. To je zapravo bit celog procesa rada, koju diktira misaoni poriv, artikulisan sekvencama svakodnevice. Ko su nosioci tajne, oni koji predstavljaju crno na belom papiru, oni koji su na koncu, najimpresivniji za skulpturalni kalup, gargojli ili ta strašna okamenjena bića, personifikacije zaštite, ali i straha.
Prepoznajemo figure nemani sa gotskih katedrala, koji personalizuju istinu do koje autorka želi da dosegne, želju da otkrije kako zaista stvari stoje, obezbedi mesto do najviše tačke ljudske humanosti. U strukturi forme ovih predimenzioniranih humanoida sa antropomorfnim karakteristikama ili životinjama sa ljudskim osobenostima, leži mogućnost prepoznavanja, saznavanja o protivrečnostima i zabludama ovog kompleksnog sveta u kome živimo. Oni su vizuelne metafore, žive noću, danju su učaurene, bića koja se boje svetlosti, više no tmine. Gargojli štite svoju crkvu, seju strah bahato zamahujući krilima, no, njihova funkcija može biti i posve drugačija. U nepomičnom telusu struji kišnica, koja prolazi sa vrha do temelja, kako bi se sprečila permanentna vlaga fasadnih zidova crkve. Deo su ikonografije srednjevekovnog eksterijernog ukrasa, dakle crkve XII I XIII veka, kasnije, integralnog gotskog restauratorskog manevra Violea Le Dika u XIX veku. Simbolički, ostaju preteće figure krupne buržoazije koja tlači građanstvo koje se izlilo iz provincije u grad. Sa visine, ove fantazmagorične hibridne nemani, zveckaju čeljustima i gledaju na čoveka kao na plen, nehajno mu zbrajajući grehe.
Lana ih postavlja na zidove obe sale, u vidu instalacionih komponenti, zasebnih artefakata koji stoje na stranama printova oblakodera linearnih i šematskih prikaza struktura, konstitucija zgrada intervencijom crnim samolepljivim trakama, potom samostalno poput muzejskih eksponata, gotovo kao estetska kategorija, stoji prikaz, možda I satiričnog viđenja ovih zveri koji sada kao da streme u slatku dopadljivost recepcije publike.
No ako je simbolika gargojla u pregrštu ispričanih priča, mitova i značenja, svakako ove figure urađene u tehnici kamenine, dekorisane engobom i prozračnim keramičkim bojama, koloritno smirene u glaziranim opnama, mogu upravo ostaviti utisak superheroja našeg vremena, koji dolaze kako bi rešili stvari svojim supermoćima. Doista, dobijamo prijemčiv artistički naum, koji može biti temat stripovane priče, ekranizovane mistike, dakle filma o superjunaku, video igrice, ili jednostavno i krajnje efektno, višemedijski upriličene postavke, interaktivnih svojstava. Širi osvrt ovog nauma, podrazumeva klasifikaciju i izvesnu kompoziciju samih segmenata u celine koje mogu da se odnose na Delezove1 termine: slike-percepcije, slike-akcije, slike-afekcije, zajedno sa mnogim drugim tipovima slika.
Hegemonija mraka, misticizam, parascenični prostor, uvode u kontranaraciju razrađenog angažovano-socijalnog diskursa. Autotemporalizacija prikazanog prostora, limbičnog vremena, zaraslog poderanog tkiva momenta, donosi zakasnelu reakciju, na svaku kreativnu aktivnost političkog aspekta i značenja. U potrazi za logikom smisla, gubi se snaga, celovitost istine koja postaje lomljiva, britka. Ostaje jedino čovek, kao individua na granici samomerljivog odnosa strpljenja i napetosti. Telesna figuracija onih koji su pretnja i onih koji su označitelji straha, što je kontrastna paradigma aktuelnog momenta, stoji u paradoksalnim odnosima stvarnih devijacija otelotvorenih u značenju relacije imaginarnih bića i običnog čoveka.
Kretanje u prostoru, kao manifestacija vremena, donosi novu spoznaju o neophodnosti javne eksternalizacije probabilističkog prelomnog trena koji se čeka, da bi čovečanostvo krenulo novim putem spasenja. Letargija i latentnost, pretočena je snagom plastičke intencije koja je sazdana od više fundamentalnih izložbenih toposa koji se eksternalizuju i utapaju u pretpostavljeni logični epistemološki sled.
Kao apsolutni prerogativ ovog kompleksnog stvaralačkog čina, nameću se dva principa: formalistički i vitalistički2. Ekspresivni iskaz, kao posledica autorskog emotivnog stanja/pražnjenja, tokom konfiguracije, konačno, tokom preobražaja stvarne zatvorene površine, u suštini materijalizacije objektivnog prostora, pretpostavlja srž vitalističke ćelije kao glavnog strukturalističkog kompozita.
Ovaj konstitucionalni organum, otkriva sintetički pristup autorke prema tvorbi specifičnog ambijenta.
Plastička modelacija, dakako i koloritna modulacija, determinisali su formaciju jedne hiperrealistične instalacije, posledično stvorene namenskom metodologijom, te pluralizmom materijala raznih tekstura. Tako, zapravo, dekompozicija stvarnog prostora, inicira drugačije osećaje pri poimanju ove metafizičke situacije. Kontemplacijom, savešću i senzitivnošću autorke, recipienti/publika, ostaje zatečena, pre svega porukom upriličene koncepcije, a potom, snagom i odabirom korišćenog materijala, što svedoči o izrazitom umetničkom smislu, i snazi kreativne promisli, koja je otisnuta, ukalupljena u materijalno podesan strukturalno-kompozicioni prikaz.

Lana Rakanović promišlja o vezi mita i religije, implicira Hesiodovo tumačenje mitološke predstave o svetu kao referencu za teorijsku zamisao njenog analitičkog koncepta. Nekada je bio haos, iz koga se polako počeo uređivati svet, prvo se rodila zemlja - Gea, ljubav - Eros, mrak i noć - Ereb. Sile mraka, u ovom kontekstu, gargojli koji su implementirani kako na zidovima tako u slobodnom prostoru galerijskog ambijenta se mogu tumačiti i kao branioci čovečijem saznanju i spoznaji, koje sputavaju kako čovek ne bi pridobio moć nad prirodom, te ostalim ljudima.
Kada je trojstvo: umetnik, umetnički produkt, publika, odnosno receptori, u izvesnoj uslovno-posledičnoj formulaciji koja indukuje misaonu i kompleksnu recepciju, koja dopušta kucanje umetnikovog pulsa koga nema bez društva u kojemu stasava, onda je njegov slobodni misleni prostor, generisao jasnu poruku, iskoristio svoje umetničko delanje i preneo dojam, sopstveni stav. Onda se od posmatrača receptora očekuje da sam sebi postavi pitanje o onome što percipira, da daje odgovore jer je
umetnica odredila semiotički diskurs koga je pretpostavila adekvatnom oblikovnom preokupacijom.

Društveno angažovani, kulturni narativ, ostaje u preobraženom objektivnom stvarnom prostoru, u moguće subjektivno metaforičko okružije. Strukturalistička veza u odnosu na konstituciju celine, donosi složenu sliku konteksta i misaone refleksije u odnosu na emotivnu senzitivnost i saznajnu spoznaju. Indiferencija posmatrača je trunka koju za sobom ostavlja prilikom prve promisli o viđenom. Nema izdajnika, porivi postaju evidentniji, a želja za odlaskom u nepoznato, u ovoj našoj stvarnosti, postaje veća, gotovo kao i želja za saznanjem. Čovek više nije crv koji nagriza truli plod, dovodi ga do raspada, do isčeznuća.
Govorimo li i razumevamo li Lanin stav, o vremenu koje ne možemo da sustignemo, koje nam izmiče I tako nemilosrdno kida naše strpljenje. O vremenu koje navodi na sebičluk i introspekciju, nebrigu o drugima, odaljavanje od Boga, na razbijanje jedinstva, rasparčavanje koje indukuje anonimnost, singularizaciju. Koliko je bezbedno mesto u kome živimo, delujemo li po strani ili pokušavamo da analiziramo, otrgnemo se od pasivnog promatračkog manira. Delujemo li, ili dajemo drugima nemuštima da to čine umesto nas, samo da bi opravdali našu obuzetost svakodnevnom porodičnom problemskom situacijom, na žalost uvek tako nerešivom i konfuznom. U potrazi za sobom, gubimo druge, ostajemo nerazgovetni, nepopravljivi.
U svom stvaralačkom korpusu, Lana Rakanović je pomerala granice očekivanja. Malo po malo, stezala je obruč i ukazivala na egzistencijalne probleme, nametnute situacije koje je eksplicirala do pojednostavljenja, kako bi otisnula pobunu. Umetniku je dozvoljeno da daje beleške, notira, iskazuje ih svojom artističkom hipersenzitivnošću, te tako ostavi za sobom retrospekciju, gotovo istoricistički pristup koji se očituje u umetničkom delu kao autohtonoj zaostavštini. Priliku o umetničkoj zrelosti, promeni kroz neprekidnu radoznalost i istraživanje medija kao sredstava, te fuziju tehnika, konačno jedinstvo i sintezu u predloženoj predstavi koja involvira posmatrača, koja seče i oštri njegov stav, ne ostavlja ga ravnodušnim i skreće pažnju, dobija svako ko očekuje rasplet, ko neće da se uguši, ko ne žudi za bezličnom slavom. Takva je i ova umetnička percepcija, jedne mlade autorke, koja je jedan skromni, nenametljiv, a opet glasan odjek srpske savremene keramičke scene, koja budi pozornost među aktuelnim umetničkim stremljenjima, fokusira pažnju na inovativna dejstva u okviru višemedijskih praktikuma.

..."Pa kad im on zavidi, kad čezne za njihovom bezličnom slavom, znači da shvata teškoću svog slučaja. Uzalud će pokušati da povrati život, odakle je pobegao iz radoznalosti prema smrti: nikad na ravnoj nozi s njim, koji će uvek biti sa jedne ili druge strane. Što život više izmiče, to on više nastoji da ga zgrabi i da ga podjarmi; budući da ne uspeva, pokreće sva srdstva svoje uznemirene i izmučene volje, svoj jedini oslonac: neprilagođen i iscrpljen, a ipak neumoran, bez korena, osvajač upravo jer je iskorenjen, nomad istovremeno uništen i neukrotiv, željan da doskoči svojim nedovoljnostima da onda, kada se nađe suočen sa neuspehom, primeni prisilu svuda oko sebe, pustoši i gomila nedelo za nedelom besneći što vidi kako neki insekt bez muke postiže ono što on, tolikim trudom ne bi mogao dobiti..."3

3 Sioran Emil, Pad u vreme, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2008.,9-10 str.