ANA RADMILOVIĆ: Kako biti korumpiran i korumpirati

Razmišljajući o artefaktu, eventualnom eksponatu koji bi bilo korisno priložiti Muzeju korupcije, nameće mi se zbirka saveta, nekakav priručnik, kratka uputstva sa ilustracijama i primerima, sve da bude jasno i belodano, doslovce i nacrtano e kako bi se finom čoveku pomoglo da se snađe u ovom strašnom svetu, da korumpira i da bude korumpiran. Da ne bude glup u društvu a u poslovima neuspešan. Kao najveći problem, nakon većanja do kasno u noć, književnici okupljeni oko ovog posla (da se korupcija definiše, da se razmotre i uzrok i posledica i sve tako ukrug i beskorisno), pokazali su da oni zapravo ne znaju – ili se može biti prave – ono što svaki pošten čovek zna, a to je kako korumpirati nekoga. Ne kako primiti mito, to zna svak’ koji hoće sebi i gradu i svetu (urbi et orbi) da prizna šta je sve prećutao pišući o sebi i sebi ugodnima i korisnima a šta sve dodao ili dopustio da se stekne kriva slika o sebi nemilom (beskorisnom ili po sebe štetnom), to svi znaju, nego ono što zaista pristojan čovek ne ume da uradi, sramota ga i snebiva se, a to je kako da nekoga podmiti. Nezgodno je. Recimo, nasluša se čovek priča kako su doktori podmitljivi, život je u pitanju i jebo sad moralisanje, čovek je uveren da mora da ponudi pare doktoru a ono naleti na čoveka koji ne samo da nije tog kova nego se i naljuti, uvredi se, prezre mučenika koji je pokušao da mu tutne kovertu. Ili, još gore, saglasni su. I ovaj što bi da uzme mito i ovaj što bi da podmiti ali nisu saglasni oko sume. Nigde cenovnika, nigde uputstva.  Jedini koristan i ljudima mio način, bio bi taj da se dakle stvar nacrta i pojasni, sa sve fusnotama i ilustracijama, da se pre toga o ovoj stvari konsultuju stručniji od pisaca, jer zaista vam kažem, nije što su oni moralni ama nisu ni licemerni nego dva dana i dve noći pričaju i nijedan ne zna kako se nude pare cariniku, kako doktoru, kako prepoznati carinika koji hoće da uzme pare i kako znati ko doktoru ni u ludilu ne pominjati slične rabote. Ne znaju. Evo dok su putovali, jedan autor nije umeo ni kurvu da razlikuje od srednjoškolke koja stopira (doduše, radilo se o autorki a one tek ništa o svetu ne znaju, i ova je videla devojku koja stopira u nekom selu dok je autor iskusno video kurvu), a neki što je sedeo na zadnjem sedištu čitavo se vreme zgražavao nad neljubaznim doktorima koje je platio da im bude simpatičan. Jedva mu objasniše da ne možeš da platiš da te neko voli, nego samo da te usluži i da je to slično ko s onom kurvom jer se ipak  radi o malim novcima. Mada je taj neki Srbin koji je došao iz Britanije a oni nemaju pojma, isto ko žene. Ne razlikuju kurvu od carinika. Ili već nešto… biće mi se pobrkalo. U svakom slučaju, korupcija postoji otkad je čovek pripitomio majmuna u Zoo vrtu, da ga ovaj za bananu zabavlja. Da li je majmunu muka od života što na ovaj način dolazi do hrane, nikoga ne zanima. Isto ko što nikog ne zanima da li je nekom piskaralu muka kakve sve budale od političara, urednika, narednika i ostalih mora da gleda a sve zbog tapšanja po ramenu i malih para. Eto to je sve što ono (piskaralo) zna o korupciji a ni ne zna da je korumpirano. Za pripitomljavanje majmuna postoje uputstva. Za pripitomljavanje pisaca baš i nema nekih mada moć uglavnom upali, a šta zna pisac da li moć ima nameru da ga pregazi, nahrani ili prosto ignoriše (i šta je od ova tri strašnije?) i da li se možda upodobljava i bez razloga, samog sebe zavaravajući da je toliko važan da bi se iko bavio time da njega korumpira. Moć to zna i korumpira sujetu mnogog autora, pa se ovaj majmuniše i kad ne dobija banane.

Bez šale, ljudima treba dati uputstva. Uputstva da diktira onaj ko poznaje materiju, da se razgraniči šta je preživljavanje, puko i dosadno, šta podmićivanje koje već zvuči šarenije i za pričanje  priča inspirativnije, a šta pokvarenost, ono od čega se zaledi osmeh i zastane knedla u grlu, ono kad se čovek prestravi, ono koje trguje tuđim životima, poslovima, nadama i koje se ceri u lice svakom pokušaju da ga se udene u bilo kakvu definiciju i neće ni u jednu fijoku, već je prosto po sebi takva, korumpirana, iskvarena, često i bez razloga, bar onog oku vidljivog i na prvu shvatljivog. Nešto kao spisak gadosti, parafraziraću naslov hrvatskog prevoda Borhesove zbirke priča gde gora goru stiže, Opća povjest gadosti. Uputstva sa sve ilustracijama u vidu primera i crteža staviti u vitrinu, vitrinu ostaviti otvorenu da ljudi koji uvide dobrobit ovih uputa da ubacuju novac, kao malo uzdarje za ovaj dar jer nema većeg poklona od zanata, a pare se uvek potroše i straće. Pojedu već neki književnici.

Ana Radmilović

Mobilna književna rezidencija, Čelobrdo, Crna Gora, 2016.