Zvuci maternjeg jezika
Izdavačka delatnost Zadužbine „Dositej Obradović obogaćena je sa tri nova naslova u okviru edicije „Mladi stvaraoci“. Knjige najboljih radova na konkursima za đake osnovih i srednjih škola „U svetu basni“ i „Iduć’ uči u vekove gleda“, kao i „Zvuci maternjeg jezika“, sa esejima studenata Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predstavljene su nedavno u Biblioteci grada Beograda.
Književni salon „Kod Dositeja“, čiji urednik je dr Marko Nedić, održan je tim povodom u Rimskoj dvorani BGB, koja je bila ispunjena autorima objavljenih radova, saradnicima ZDO i poštovaocima Dositejevog imena i dela. Upravnica ZDO Mirjana Dragaš zahvalila je autorima radova, urednicima izdanja i članovima žirija, kao i „Čigoja štampi“ koja je štampala knjige.
Pesnik Ljubivoje Ršumović, član Upravnog odbora ZDO, izrekao je nadahnutu besedu „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci!“ – naslovljenu prema toj čuvenoj Dositejevoj misli: „U ono vreme kada je prvi srpski ministar prosvete, Dositej Obradović, slao ovu poruku braći Srbima, reč KNJIGA označavala je - pismo. To je ona knjiga koju su u kljunu nosila dva vrana gavrana, ona koju na kolenu piše Aga od Ribnika, pak je šalje Ivu Senkoviću, ili ona knjiga koju dobija knez Lazar od Bogorodice, ili ona koju piše kralj Vukašin Vidosavi, ljubi Momčilovoj. U svakoj od tih knjiga – pisama radi se uvek o nekoj važnoj, presudnoj, i sudbonosnoj stvari: majka Damljanova doznaje da joj je sin poginuo, Ivo Senković mora da izađe na dvoboj, ili da robuje, knez Lazar treba da odluči kome će se carstvu privoljeti, zemaljskom ili nebeskom, a Vidosava da izda Momčila i privoli se Vukašinu! Naš narod je, vidovito, u svom usmenom pevanju, KNJIGU izjednačio sa PISMENOŠĆU. Tako treba shvatiti i Dositejevu poruku. Znao je evropski đak Dositej da pismenost otvara još jedne oči ljudima, one kroz koje duša gleda, dalje, mnogo dalje od onog brda, one šume, onog krša, dalje od muke svakodnevne. „Zvona i praporci“ iz njegove poruke su crkvene dogme i neznanje, a „knjiga“ je izlaznica iz sujeverja i zaostalosti.
Kao književnik i prevodilac ostavio nam je dela iz kojih i danas možemo učiti, na koje se možemo ugledati, sa kojima se možemo ponositi. Samo njegova pesma „Vostani Serbie“, koju danas pevamo stojeći, može nam biti himna vodilja, jer nas ne nagovara da očekujemo spas od Boga, nego da se sami borimo za svoju slobodu i put, pokazujući Evropi svoje pravo lice, nastojeći trudoljubivo da sve ono što nemamo pozajmimo od sebe!
Knjiga, u raznim oblicima, postoji preko dve hiljade godina. Danas je ona potrošna roba, priručni alat, uspešna drugarica u samoći, savetnica za pitanja srca, ali i udžbenik života, džepni asisetent u odrastanju, i prvi pomoćnik u poslu. Događa se, međutim, ono što je neminovno. Mamipare nam prave i nude sve nova i nova pomagala, i za druženje i za zabavu, pa i za obrazovanje. Ipak, sva ta maloletna digitalna čuda, često veoma korisna, poput kompjutera recimo, ne mogu i neće pobediti knjigu.
Najveći umovi svetske civilizacije postali su to zahvaljujući knjizi!
Pohvale knjizi izrekli su mnogi od njih. „Nije učen onaj koji čita knjige, nego onaj koji zna šta čita!“ kaže jedna rumuinska poslovica, a književnik Ćamil Sijarić svoju pohvalu je sažeo u četiri reči: „Kuću kućom čine knjige!“ Vilijam Fokner, američki pisac, ostavio je zaveštanje: „Cilj mi je da istorija mog života glasi – pisao je knjige i umro!“ Filosofu Fridrihu Ničeu, koji je rekao: „Umetnost je opasna za umetnike“, možemo danas suprostaviti Gistava Flobera koji, kao sudija, izriče presudu: „Pisac, poput Boga, stvara svoj svet!“ i Šelija, koji samouvereno tvrdi: „Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta!“
Najvećom tragedijom smatra se paljenje i potpuno uništavanje najpoznatije biblioteke starih naroda, aleksandrijske, u sedmom i osmom veku, kada je uništeno 700.000 svezaka, sa celokupnim naučnim i literarnim blagom Grka i istočnih naroda, a jednom od naših nacionalnih tragedija smatra se Hitlerovo bombardovanje srpske nacionalne biblioteke 1941. godine.
Vinston Hju Odn, engleski pesnik i dramski pisac, zapisao je: „Neke knjige su nezasluženo zaboravljene; ali ni jedna nije nezasluženo upamćena!“ Najboljom knjigom proteklog milenijuma proglašena je knjiga „Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija, potpuno zasluženo, jer je mudra koliko i zabavna, a pisana je za decu u ljudima i ljude u deci. Time se i kvalifikovala za ovo veliko svetsko priznanje! Zahvaljujući „Malom princu“ danas možemo sa sigurnošću reći: „Ljudi više ne žive u brizi: ko nema u glavi ima u knjizi! Samo svi ljudi znaju sve stvari, knjiga glavu čuva – šubara je kvari!“
A moramo se nadati da će ova naša omladina, koja sluša Dositeja i već uveliko piše basne, po njegovom uzoru, demantovati pesimizmu naklonjene satiričare, koji tvrde: „Knjiga je duhovna hrana, najkaloričnija na svetu, ali šta nam to vredi – naš narod drži dijetu!“, zaključio je Ršumović.
O drugom zborniku radova sa konkursa za učenike srednjih škola „Iduć’ uči u vekove gleda, 2009-2012“ (prvu knjigu čine radovi nastali 2005-2008), priređivač Marija Bišof podsetila je da je „Iduć’ uči u vekove gleda“ tekst sa Dositejevog spomenika autora Rudolfa Valdeca koji se nalazi u Studentskom parku, a podignut je početkom prošlog veka. Tekst u stvari opisuje tu snažnu figuru koja je prikazana u pokretu, u težnji da se ide dalje, napreduje, otkriva. Samim tim figura je nedovršena jer ne znamo kuda će stići, pa je Zadužbina ‘Dositej Obradović’ osmislila ovaj mali izazov, konkurs da se iskoračaj dovrši ili da se naprave novi stepenici uz koje će se uspinjati oni koji dolaze i koji uvek, čvrsti i stameni u sadašnjosti, treba da stvaraju za neke buduće vekove.
Kada se susretnete sa ovim radovima osetite se pomalo zatečenim i izneneđenim, pa neću sada govoriti o lepom obrazovanju koje iz njih izbija, o pismenosti. Govoriću o ideji, o mašti, o emocijama. Iz svih malih književnih formi izbija simpatija i toplina prema ovom gorostasu srpskog prosvetiteljstva, velikom putniku i učitelju. Ova toplina prerasta u mnogim radovima u ljubav, ljubav prema znanju, nauci, ali i ljubav prema Srbiji. Dositej, koji je veći deo svog životnog veka proveo „stranstvujući“, kako bi se to u ono vreme reklo, u ovim radovima je oličenje srpstva, toliko da se između imena države i njenog sina putnika može staviti znak jednakosti. Iz mnogih zdravih i pravičnih razmišljanja ovih mladih ljudi o mudrosti, znanju, učenju, moralu, mogli bi mnogo da nauče i stvaraoci i političari, i profesori i istraživači i filozofi i sudije.
Drugo što se može zapaziti u ovim radovima, koji se kreću od poetske i pripovedne, do esejističke i dramske forme, je postavljanje Dositeja kao centralne figure u neverovatne kontekste. On postaje okosnica đačkih ekskurzija, vaspitni podsticaj za brljivog i lenjog đaka, magični saputnik u vozu, neobičan posetilac biblioteke. Kontakt sa njim, u ovim malim snoviđenjima je neposredan, u početku uzdržan ali posle sve prisniji.
Posebno su zanimljivi radovi u kojima pisac ili njegov junak otkrivaju nepoznat Dositejev tekst. Kroz priču jednog od takvih junaka, koja bi mogla da postane scenario za manji film, prepliću se njegova briga kako da napiše dramski tekst za školsku priredbu,čin Dositejevog rođenja, njegovo dečaštvo, nepoznati tekst i sam Dositej prosvetitelj, dakle pomešani su vekovi, događaji, namere, osećanja, a sve je pitko, jasno, prijemčivo... I Dositej koji se rađa, koji se ponekad ljuti na svoje potomke i ukori ih. I Dositej koji šalje mejlove i surfuje po internetu. A uvek Naš Dositej“, zaključila je Marija Bišof o knjizi koja počinje predgovorom prof. dr Slobodana Ž. Markovića „Misao i delo Dositeja Obradovića su simbol i inspiracija“.
Eseje „Zvuci maternjeg jezika“ predstavio je prof. dr Vojislav Jelić, koji je od brojnih radova studenata Učeteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu odabrao 55 najboljih i uz podršku recenzenata dr Marka Nedića i prof. dr Miodraga Stojanovića priredio ih za objavljivanje.
U uvodnoj reči te knjige, Jelić je podsetio da – u staro vreme, znamo to i od Platona, usmena reč je više cenjena od pisane, a potom naveo da su tu sabrani radovi nastali pretežno u 2011/2012. školskoj godini, u okviru izbornog predmeta Retorika u nastavi, koji upravo i predaje po pozivu taj profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pregledano je više od 300 radova, a izabrani predstavljaju one koje je vredelo objaviti, kao najbolje među ponuđenima, uz izuzetno dodati rad Milene Mikolaci „Pismo bratu“, koja je na postdiplomskim studijama na Odseku za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Ne treba zaboravljati ni činjenicu da su to radovi studenata, koji se po izboru tema i načinu izlaganja mogu žanrovski označiti ponajpre kao eseji. U novijoj srpskoj književnosti Dositej Obradović je poznat kao prvi pisac eseja. Takvi su, prema nepodeljenom mišljenju, svi njegovi sastavi u „Mezimcu“ i „Sobraniju“, ali isto tako i tekstovi uz „Basne“ koje Dositej sastavlja u esejističkom obliku koristeći naravoučenija kao teme za ove eseje. Ako sve ovo imamo na umu onda je jasno zašto ovu zbirku studentskih radova pod naslovom „Zvuci maternjeg jezika“ združeno objavljuju Zadužbina „Dositej Obradović“ i Učiteljski fakultet u Beogradu, a ona bi mogla da posluži i kao ocena o kandidatima koji završavaju taj fakultet i koji će sutra ući u dečje vrtiće ili škole, smatra prof. dr Vojislav Jelić.
U sve tri knjige Zadužbina „Dositej Obradović“ izrazila je zahvalnost Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije na podršci u organizaciji konkursa za osnovce i srednjoškolce tako i objavljivanju tih izdanja.
BASNE I CRTEŽI DECE
Prvu knjigu „U svetu basni“ (obima 97 stranica) sačinjenu od nagrađenih literarnih i likovnih radova na konkursu „Radionica basnopisaca“ za učenike osnovnih škola 2009-2012. godine, predstavio je pesnik Slobodan Stanišić. Kao priređivač tog izdanja, on je i autor predgovora „Mladi basnopisci na stazama velikana“ (Ezopa, La Fontena, Krilova, Tolstoja, Dositeja), a uz drugo, rekao je da se kao član raznih žirija godinama divio tome šta deca napišu, ali ga je najveće iznenađenje sačekalo kada je došao da žirira po pozivu Zadužbine „Dositej Obradović“ – otkuda deci želja da piši basne, koja je veoma složena i veoma ozbiljna književna forma.
Kada se njima bavio Dositej, rekao je Stanišić – kako će se deca sa svojim životnim iskustvom da iskažu u pisanju basana. To je za njega bilo najveće iznenađenje, zato što basna mora da ima jaku misao, jake karaktere, onih koji nisu ljudi, a ljudski su, zato što basna: mora da ima poruku, mora da napravi prodor u čovekovu svest, da bude upamćena, kao i da ima naravoučenija, bilo da je napisano ili da sami do njega dođu. Te basne su deca napisala, a onda ih i ilustrovala crtežima koja su bila vredna divljenje žirija u kome su bili i akademski slikar Predrag Peđa Todorović, istoričarka umetnosti Suzana Ponjavić, književnica i urednica programa ZDO Marija Bišof i profesorka likovne kulture Ivana Popović.
Sajt Zadužbine „Dositej Obradović“ je www.dositejeva-zaduzbina.rs
Dimitrije Stefanović
