Život u logoru i u komuni

Dokumentarni film “Svet nije naš”, koji je na programu desetog festivala “7 veličanstvenih” 31. januara, opisuje život u jednom od velikih palestinskih izbegličkih logora u Libanu, dok 1. februara publika ima priliku da upozna i život u Fridrihshofu kod Beča - najvećoj slobodnoj komuni u Evropi, koja je postojala od početka 70-ih do kraja 80-ih.

Britansko-dansko-libanski film “Svet nije naš” (A World Not Ours) Mahdija Fleifela, reditelja i vizuelnog umetnika koji je odrastao u palestinskom izbegličkom kampu, a sada živi i radi u Londonu, najavljen je kao dokumentarac majstorski vođene naracije, duboko iskren, ličnog autorskog angažmana i vrhunskog, dosad retko zabeleženog autorskog podviga probijanja zida predrasuda i ideološki obojenih priča o sudbini jednog naroda.

Film sadrži niz arhivskih snimaka isprepletenih sa snimcima subjektivnog autorskog pogleda, koji stvaraju jedinstvenu hroniku različitih, malih i velikih događaja nastalih u periodu od više od 20 godina.

Fleifel uvodi publiku u bogatu porodičnu video arhivu koju je u početku stvarao njegov otac, a onda je preuzeo i on sam. Zahvaljući tome, ta hronika je eksluzivni ulazak u prostore kojima je najstrože zabranjen pristup strancima i dragoceni izvor dosad neviđenih saznanja o životu u jednom od velikih palestinskih izbegličkih logora u Libanu.

Duhovit, pun života i neverovatnih prizora, “Svet nije naš” je dokumentarac jedinstvene atmosfere i delikatne narativnog toka, koji otkriva u iznenađujućem svetlu prostor i ljude čiji je život prožet kolektivnim tragedijama i traumama. U sudaru zabavnog i melanholičnog, nadrealnog i apsurdnog, “Svet nije naš” je svedočanstvo o jednom odbačenom mračnom kutku sveta, ali ujedno i velika apologija života i radosti.

Prema rečima selektora festivala “7 veličantsvenih” Tue Stin Milera, “Svet nije naš” je “još jedan film o izbegličkom logoru, ali sa pristupom koji vrlo lično i topo i humoristički boji i informacije i emocije. O ljudima kao vi i ja”.

Film “Svet nije naš” i njegov mladi autor doživeli su velike počasti već od prvog koraka: premijere na Berlinalu, glavne nagrade na vodećim festivalima umetničkog filma - u Edinburgu, Jamagati, Njujorku i dva proglašenja za vodećeg mladog talenta na Kopenhagen Doks festivalu i na Nordijskoj panorami 2013. godine.

Mahdi Fleifel, rođen 1979. u Dubaiju, odrastao je u palestinskom izbegličkom kampu u Libanu i kasnije u predgrađu danskog grada Helsinger. Diplomirao je 2009. na britanskoj Nacionalnoj filmskoj i televizijskoj školi u Londonu. Film koji je snimio na prvoj godini studija “Arafat i ja” prikazan je na više od stotinu festivala širom sveta i osvojio je brojne nagrade, kao i njegovi drugi kratki studentski filmovi. Sa irskim producentom Patrikom Kembelom 2010. u Londonu osnovao je producentsku kuću “Nakba Filmworks”.

Publika desetog festivala “7 veličanstvenih” ima priliku 1. februara da upozna i život u komuni koju je početkom 70-ih pokrenuo kultni austrijski avangardni umetnik Oto Mil, a u određenim periodima je okupljala i više od 600 ljudi iz čitave Evrope.

Austrijski film “Moja mama, moje tate i ja” (Meine Keine Familie) Pol-Žilijena Robera zasnovan je na ličnoj priči autora koji je poželeo da sazna ko je njegov pravi otac i stoga je pokrenuo malu ličnu istragu, preispitujući ujedno sopstveno detinjstvo.

Rober je rođen i prvih 12 godina je živeo u najvećoj slobodnoj komuni u Evropi, zasnovanoj na principima “samoizražavanja, zajedničkog vlasništva, slobodne seksualnosti, kolektivnog rada, zajedničkog podizanja dece i direktne demokratije”.

U toj utopiji, u velikim grupama bezbrižne i razigrane dece, gledaoci otkrivaju i Robera, zahvaljujući arhivskim snimcima za koje je ekskluzivno dobio dozvolu da ih prvi javno prikaže, i da se sam suoči sa delom potisnute i zaboravljene prošlosti.

Film je zasnovan na pažljivom preispitivanju sećanja, analizi arhivskih snimaka i dramatičnom suočavanju autora prvo sa sopstvenom majkom, a zatim i sa “očevima” i drugovima i drugaricama iz “najslobodnijeg” dečjeg vrtića u Evropi.

Eksluzivan, šokantan i potresan, film “Moja mama, moje tate i ja” je vanserijska kreacija dva posvećena filmska majstora: Robera, angažovanog, hrabrog, analitičnog i emotivnog autora i Olivera Nojmana, montažera koji gradi dramaturgiju te potrage, pretvarajući je uzbudljivu dramu izuzetne gradacije i ritma.

Film je 2013. godine osvojio u Londonu jedno od najznačajnijih priznanja u svetu za bioskopski dokumentarac - nagradu koja nosi ime Džona Grirsona.

Filmski autor i fotograf Rober, rođen 1979. u Parizu, odrastao je u Austriji i Švajcarskoj, studirao je konceptualnu umetnost u Beču na Akademiji lepih umetnosti i na Fakultetu umetnosti u Berlinu. Autor je više fotografskih izložbi i kratkih filmova.

Festival evropskog dokumentarnog  filma “7 veličanstvenih” počeo je 30. januara u Sava centru potresnim ostvarenjem “Levijatan” Verene Paravel i Lisijena Kastenj-Tejlora, vizuelno upečatljivim filmom koji bez ijedne reči govori o borbi na život i smrt ribljeg sveta na obali Nju Bedforda, najvećoj luci za ribolovce.

Na programu su do 5. februara i filmovi “Kuća radija” Nikole Filibera, “Svakodnevna pobuna” braće Raihi, “Moje stvari” Petrija Lukainena i “Veze vere” Pana Nalina.

U čast jubileja, specijalan gost je direktor Evropske dokumentarističke mreže, belgijski producent Pol Pauels.

Među gostima su najavljeni i režiseri filmova “Svet nije naš”, “Kuća radija”, “Moje stvari”, “Svakodnevna pobuna” i “Moja mama, moje tate i ja”, sa kojima i publika ima priliku da razgovara posle projekcija, a održaće i radionice za mlade filmske autore i studente filma.

Festivalski sajt je www.magnificent7festival.org, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org, odnosno OVDE (pdf).

(SEEcult.org)