Zec koji je pojeo muzej
Muzej zeca, dugogodišnji projekat Nikole Džafa, koji predstavlja svojevrsni komentar današnjeg života i društva, našao je privremeno stecište u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu - otvaranjem izložbe “Lepus* in fabula” koja je izazvala ogromno interesovanje kolega, stručne javnosti i poštovalaca Džafovog dela, pa je veliki broj posetilaca stigao i iz Beograda.
Prva retrospektiva Džafovog projekta “Zec koji je pojeo muzej” otvorena je 23. februara “Zečjom operom”, za koju je muziku napisala Nineta Avramović-Lončar, libreto Vesna Grginčević, dok je reditelj Filip Markovinović. Džafovu operu izveo je Hor-or-ooor! u pratnji grupe solista.
U okviru izložbe (s podnaslovima “Šta je mrtav zec saznao o umetnosti od J.B.-a**?” i “Da li je mrtav zec objasnio sve o životu R.B.-u***?”), 11. marta biće predstavljena monografija o Džafu, u izdanju MSUV.
Deo izložbe je i prezentacija sajta Zeckojijepojeomuzej.com, posvećenog Džafovom projektu koji je nastao na osnovu njegovih ranijih radova sa motivom zeca: “Art vrt” u Reksu (1994), scenografija za predstavu “Zli dusi” u CZKD-u (1995), “U kom grmu leži zec” (1997) i “Odlazak u belo“ (1999).
Prema rečima Džafa, od 90-ih je “na dobrovoljnom prinudnom radu u Srbiji, najvećem i najlepšem logoru na svetu”.
“Prinudni rad, koji traje do danas, obavljam na relaciji Beograd - Novi Sad. Nužda i prisila teraju me da se bavim utopijama i da verujem kako umetnost menja svet”, naveo je povodom izložbe Džafo, idejni tvorac i pokretač grupe Led art, sa kojom sam kreirao i realizovao sve projekte.
Džafo je i suosnivač Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (1995) i Multimedijalnog centra “Led art” u Novom Sadu (2000), u okviru kojeg radi Art klinika i njen Dežurni tim za zdravstvo u kulturi koji propisuje terapiju “umetnost leči”.
Prema navodima kustosa izložbe “Lepus in fabula” Živka Grozdanića, Džafo istražuje komplikovani odnos umetnika i njegovih simboličkih strategija unutar umetničke prakse i izvan nje, nudeći ideju da se sačini mapa simboličkih mesta na kojima se prepliću ili upisuju društveni nesporazumi kroz ironične i kontroverzne instalacije koje postavlja.
“Džafo istoriju umetnosti pretvara u svojevrsni poligon ironija koje simbolizuje prisustvo zeca u materijalnom smislu. Zec se pojavljuje u mnoštvu originalnih artefakata preuzetih iz svakodnevnog života. Konkretan niz ready made predmeta, poređanih u staklene vitrine, sačinjava briljantnu mapu prozaičnih konzumentskih instinkta koje poseduje svaki pojedinac, bilo kog društva. Upravo na mestu koje Džafo naziva Muzej zeca, susreću se sve besmislice od kojih je život sastavljen ili pomoću kojih se dekonstruiše u ontološkom smislu”, naveo je Grozdanić.
Grozdanić navodi u monografiji o Džafu da, ukoliko se njegov rad smesti u istoriju kulture kao šireg okvira od same umetnosti, gde se pojam kulture podrazumeva kao skup oblika ljudskog izražavanja vezanog za intelektualno, mentalno i simboličko izražavanje, onda se skup njegovih predmeta mora razmatrati isključivo u kontekstu kulturnog stvaralaštva.
“Međutim, postoje i protivpojmovi kada se radi o materijalnim aspektima društvenog života kao što je preživljavanje ili ekonomija ili interes, koji dozvoljavaju da se pojedini segmenti rada sagledaju kao ready-made”, naveo je Grozdanić, dodajući da Džafo balansirajući između umetnosti i kulture upravo “demonstrira strategije koje u osnovi misaonog procesa stvaraju ‘magijske prizore’ koje oblikuje jedan urbani svet koji je ujedno i primitivan”.
Džafo je Muzej zeca prvi put predstavio u javnosti 2. septembra 2006. godine na 12. Bijenalu umetnosti u Pančevu, što se smatra i datumom njegovog osnivanja.
Projekat je inspirisan zecom koji se zvao Kunene Mandindi, a živeo je u njegovom ateljeu do 1997. Ime zeca je kovanica prezimena dve ličnosti iz Južne Afrike: istoričara umetnosti Daniela Kunenea i aktiviste-umetnika Bilija Mandindija (Billy).
Nakon uginuća zeca, Džafo je pozvao poznanike da kreativno odgovore na pitanje: “U kom grmu leži zec?”, s napomenom da će radovi biti prikazani u čast crnog zeca Kunenea Mandindija. Od dobijenih crteža, grafika, kolaža i drugog materijala nastala je knjiga “Zec koji je pojeo muzej”, nazvana prema istoimenom crtežu-donaciji Miroljuba Filipovića Filimira, a izvestan broj poklona - predmete u obliku zeca, autor čuva u svom ateljeu u Petrovaradinu.
Projektu se priključila Vesna Grginčević, a od prvobitne kolekcije, nabavkama autora i prilozima darodavaca, zbirka se vremenom uvećavala i narasla do ideje o Muzeju zeca.
Kolekcija trenutno broji oko 1.500 predmeta koji su grupisani u deset zbirki, a temi zeca pristupa se sveobuhvatno: posredstvom umetnosti (likovna, film, muzika, književnost), egzaktnih nauka (biologija, matematika, istorija), razvijanjem ekološke svesti ali i društvenim angažmanom kojim se ukazuje na sve mane i bolesti društva, projekat je mali doprinos lepšem i kvalitetnijem životu, maštovitosti, vedrini i napretku u svakom smislu. “Zec koji je pojeo muzej” i dalje traži stalno mesto boravka...
Segmenti Muzeja prikazani su i na niz drugih izložbi, od kojih je poslednja, “Pazi! Umetnost ne ujeda” (samostalna izložba objekata za dodirivanje), održana u Galeriji O3one u Beogradu krajem prošle godine.
Izložba u MSUV deo je “Velike proslave”, koja je počela 9. juna 2010.
Džafo je tada izveo “Drugi odlazak u belo” - akciju prefarbavanja slika u okviru proglašenja stanja mirovanja i obustavljanja redovnih aktivnosti Art klinike - usled nedostatka finansijske podrške vlasti.
Izložba u MSUV biće otvorena do 15. marta.
*Lepus/lepi (lat.) = zec
**Joseph Beuys (1921-1986), How to Explain Pictures to a Dead Hare
(26 November 1965), performance documentation at Galerie Alfred Schmela, Düsseldorf
***Richard Baxter (1966), Dead Hare Explaining Life to The Artist, 2004, oil on canvas
*Foto: Vesna Tašić
(SEEcult.org)
