VOĐENJE: Superstructure

Branislav Nikolić: Superstructure, Salon Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 26. februar – 4. april 2016.

Fenomen nadogradnje zgrada širom Beograda, često divlje i bez bilo kakvog plana, bio je umetniku Branislavu Nikoliću početna inspiracija za projekat koji je izrastao u aktuelnu izložbu “Superstructure” u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Razvojem početnog koncepta, Nikolić je od otpadnog materijala izgradio skulpturu u formi krova koja je u bukvalnom smislu ispunila galerijski prostor, pružajući posetiocima priliku da odmah po ulasku dožive njenu monumentalnost i mnogostruku simboliku koja se proteže i do marksističke teorije društvene nagradnje i do aktuelne tragedije izbeglica u Evropi.

Kako je Nikolić rekao u vođenju kroz izložbu “Superstructure”, prvobitni koncept podrazumevao je nekoliko skulptura dimenzija tri sa tri metra koje bi dočarale beogradsku nadogradnju – čudnovate konstrukcije nasađene na postojeće zgrade, koje su počele da niču i bujaju uporedo sa početkom privatizacije 90-ih i procesima koji se vezuju za ekonomske ili prinudne migracije usled ratova 90-ih. Sa kustosom izložbe Zoranom Erićem, u saradnji sa kustoskinjom Salona Unom Popović, došao je kasnije do zaključka da bi najbolje bilo da napravi jedan veliki rad koji će okupirati čitav prostor i omogućiti posetiocima da bukvalno dođu do “krova nad glavom”.

Projekat je tako dobio šire značenje, kao snažna metafora doma koji mnogi ljudi danas nemaju, a s obzirom na problem migracija, koji se u vreme izgradnje "nadogradnje" zaoštravao, postao je još univerzalniji.

Izgradnja skulpture ograničenog trajanja u formi krovne strukture od odbačenih vrata, prozora, nameštaja, poštanskih sandučića i drugog drvenog materijala, sakupljanog po podrumima i kontejnerima širom grada, predstavljala je nesvakidašnji poduhvat i za Nikolića, i za MSUB, koji je za potrebe izložbe “Superstructure” angažovao grupu majstora – stolara i tesara.

“U Srbiji sigurno ne bih mogao nigde osim ovde da isproduciram ovakav rad”, rekao je Nikolić, koji već 15-ak godina radi skulpture od otpadnog materijala koje po završetku izložbe demontira.

Društveni aspekt projekta “Superstructure” čine i različite lične i porodične istorije, intimne zabeleške i drugi tragovi nečijih života koji su ostali tokom proteklih decenija na odbačenoj drvenariji od koje je skulptura u Salonu MSUB izgrađena.

Na određeni način izložba predstavlja i različite hronike novije istorije grada, uključujući studentske i građanske proteste 90-ih, na koje podsećaju nalepnice tadašnje opozicije na nečijim odbačenim vratima, ili znak za metu, koji je korišćen na protestima za vreme NATO bombardovanja 1999.

“Zanimale su me te neke male istorije onih koji su otvarali ova vrata ili prozore unazad 50-60 godina, koji su živeli sa njima, a na kraju ih odbacili i kupili nove. Sve te male istorije želeo sam da prikažem na ovim površinama, a da opet iz toga iznikne nešto novo - da ne bude neko patetično vraćanje u istoriju”, rekao je Nikolić, dodajući da ga posebno interesuje kako publika doživljava taj odnos mikro i makro sredine i da li će joj biti važnije male priče o kojima govore pojedini segmenti krova ili pak ceo rad kao komad.

Nikolićeva skulptura, kako je primetio Erić, zapravo je vid kolaža napravljenog od velikog broja delova, ali bez bilo kakve patetike, jer materijal nije ulepšavan, već je iskorišćen sa svom prašinom i patinom nastajalom godinama i decenijama.

“Usrećili smo neke ljude, očistili smo mnoge podrume u Beogradu”, rekao je Nikolić, koji je planirao bio da krov bude od zida do zida galerije, ali statički to ipak nije bilo moguće.

Nikolić je počeo da koristi odbačeni drveni materijal za skulpture još za vreme postdiplomskih studija krajem 90-ih u Holandiji. Iako je, kao i drugi studenti, dobio mali atelje, bilo mu je, kako je rekao, žao da se u njemu zatvori i slika, i propusti priliku da upozna zemlju i grad. Kupio je bicikl i, vozeći ga, primetio da ljudi odbacuju najrazličitije stvari. Tako je počeo da se bavi arhitekturom kroz skulpture od drveta, imajući na umu da skulptura ne mora da bude samo lepa i skulpturalno dobra, već da može da izrazi znatno više od spoljne pojavnosti.

Ponekad se, međutim, prvobitna zamisao njene funkcionalnosti i interaktivnosti sa publikom nije u potpunosti poklopila sa stvarnošću.

Na primer, kada je 2000. godine pozvan da u Lahtiju u Finskoj napravi skulpturu u javnom prostoru, zamislio ju je u vidu bine na kojoj može da se recituje, svira, peva, vozi skejt… Rad je bio pogodan za takve neke aktivnosti, s obzirom da je bio u centru pešačke zone, nedaleko od velikog tržnog centra. Postao je, međutim, sastajalište za preprodavce “tačkica” za obližnju prodavnicu alkohola (zbog prohibicije, svako dobija mesečno određen broj “tačkica” za kupovinu alkohola).

“Bilo im je zgodno da se tu sastaju… U blizini je bila neka hamburgernica, pa su tako imali i piće i hranu”, rekao je Nikolić, koji je zato nazvao taj rad “Cake”.

“Nikada ne možeš da predvidiš šta će da se desi. Gradski život ne može da se predvidi. Nekako mi se sviđalo da u centar tog grada, koji je sav sređen, skockan, vratim u stvari to neko njihovo đubre - da ga vide. Ta ideja me drži još od 2000-ih do danas”, naveo je Nikolić, koji je doživeo različita iskustva i sa skulpturama u javnom prostoru u Beogradu.

Skandinavski minimalizam inspirisao ga je 2002. godine da za 40. Oktobarski salon u Beogradu napravi kiosk od drveta u prirodnoj veličini, koji je stajao u Knez Mihailovoj, ispred KCB-a, a takođe je poslužio za svojevrsnu igru sa publikom.

Ljudi su dolazili sa parama u rukama, obilazili oko kioska u želji da kupe nešto, a onda razočarano ili zbunjeno odustajali… Bilo je i onih koji su negodovali što “svuda samo niču kiosci”. Jednom prilikom se tako grupa penzionera čudila što je uopšte dozvoljeno da se postavi kiosk nasred Knez Mihailove ulice. “Rekao sam im da je dozvolila Skupština grada, pokazao im papir na kojem je bio veliki štabilj… A oni: ‘Eto, trebalo je da glasamo za (Slobodana) Miloševića. On to nikada ne bi dozvolio!”.

Društvenu dimenziju skulpture Nikolić je nastavio da ispituje i kasnijim radovima, među kojima je i projekat “Beogradski stubovi” koji je bio sačinjen od materijala pronađenog na ulicama različitih gradskih kvartova, pa su izložbu činili banjički, novobeogradski, dorćolski stubovi…

Nikolić je napravio 2013. godine i čitavu kuću – na izložbi “Sekundarna arhitektura” u Magacinu u Kraljevića Marka, koju je realizovao sa Bobanom Mladenovićem, majstorom za izgradnju objekata za stanovanje po polunomadskim, slam naseljima na rubu Beograda, koji i sam živi u jednoj od takvih kuća od otpadnog drveta, kartona, salonita, lima, guma…

Nikolić je s Mladenovićem danima sakupljao po ulicama u Savamali materijal za “Sekundarnu arhitekturu”. Kuća u Magacinu, kao i brojne druge u romskim naseljima, čiji je Mladenović arhitekta, građena je po principu: “Kako daska kaže – tako se i gradi”.

(SEEcult.org)

Projekat VOĐENJE

Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Mile Ilić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.

Svratite na vođenje :)