VOĐENJE: Muzej detinjstva
Jedinstveni umetnički poduhvat u slavu detinjstva generacija koje su odrastale u bivšoj Jugoslaviji, Muzej detinjstva broji više stotina hiljada eksponata koje je beogradski umetnik Vladimir Perić prikupio tokom proteklih deset godina, najpre samostalno, a potom u saradnji s Milicom Perić. Muzej detinjstva, međutim, nema stalan izložbeni prostor, iako predstavlja neiscrpan rudnik za dalje istraživanje i stvaralaštvo i premda je već dokazao i veliko interesovanje međunarodne javnosti – na 55. Bijenalu umetnosti 2013. godine u Veneciji, na kojem je Perić predstavljao Srbiju s Milošem Tomićem. Muzej detinjstva obeležava deceniju postojanja ovih dana multimedijalnom izložbom u galeriji Remont u Beogradu koja je fokusirana na Mikija Mausa, nekada popularnu gumenu igračku koju je proizvodila zagrebačka fabrika Biserka.
U vođenju kroz izložbu u Remontu, koja je produžena zbog velikog interesovanja do 5. februara, Perić govori za SEEcult.org o istorijatu Muzeja detinjstva i različitim reakcijama koje izaziva, svedočeći ne samo o fragmentima života nekadašnjih vlasnika muzejskih eksponata, mahom nabavljenih na buvljim pijacama, već i o neveseloj društvenoj stvarnosti i burnoj prošlosti u regionu.
“Muzej detinjstva je kompleksna institucija u osnivanju koja se bavi bukvalno svim segmentima detinjstva – od higijene, preko ishrane, ambalaže konditorskih proizvoda, garderobe, sportskih rekvizita, školskih pribora, fotografije, zabave, u šta spadaju igračke, što edukativne, što namenjene zabavi deteta”, naveo je Perić, koji je uoči pokretanja projekta Muzej detinjstva delovao deset godina najpre kao Talent (1986-1996), a potom kao Talent Factory (1996-2006).
Za razliku od prethodnih projekata, koji su trajali po deceniju, Muzej detinjstva će nastaviti i posle jubileja, jer smatra da je to “nešto što je opšte dobro”.
“Realna arhitektura za Muzej detinjstva bila bi potrebna i još nismo popunili sve kategorije na način kakav smo zacrtali. Projekat se zato mora nastaviti. Paralelno, sa tim počinjemo novi timski rad Milica i ja – realizovaćemo radove koji nisu u sklopu Muzeja detinjstva, ali su opet proizvod naše interaktivne saradnje”, naveo je Perić, koji i dalje gotovo svakodnevno obilazi buvljake, pa je kao “stalna mušterija” stekao i brojne poznanike koju za njega čuvaju zanimljive eksponate iz tuđih dečjih dana.
Za osnivanje Muzeja detinjstva kao realne institucije bio bi potreban prostor od oko 200 metara kvadratnih, jer bi to rešilo problem privremene postavke. Ideja i jeste da nema stalne postavke, već da se češće menja – na svakih par meseci bi bila druga tema.
Ideja o Muzeju detinjstva nije se rodila u određenom trenutku, već je sazrevala i tokom ranijih faza Perićevog stvaralaštva, budući da je pod pseduonimima Talent i Talent Factory koristio materijale iz svog detinjstva.
Snaže emocije koje je imao prema tim predmetima pokušavao je, kako je rekao, da izazovem i kod publike kako bi reagovala na sličan način i prepoznala deo svog detnjstva.
“Uz sve te predmete koje sam jurio po buvljim pijacama i svojim porodičnim prostorima, nailazio sam na predmete koji nisu mogli direktno da se uključe u radove koje sam producirao, ali sam počeo da razmišljam o njima kao o nečemu što bi možda bilo idealno za muzej koji bi se bavio detinjstvom”, naveo je Perić, koji je intenzivnije počeo da skuplja određene igračke 2004.
Ideja je sazrevala i 2006. je artikulisana kao projekat Muzeja detinjstva.
Iako veliki deo Muzeja detinjstva čine igračke, ne treba ga svoditi na muzej igračaka, jer obuhvata niz kategorija od kojih svaka ima na stotine različitih stavki.
“Nastojimo da svaku kategoriju ilustrujemo određenim brojem predmeta”, rekao je Perić, dodajući da je tačan broj eksponata Muzeja detinjstva teško utvrditi, ali je svakako reč o stotinama hiljada predmeta.
Izložba u Remontu, osim što obeležava jubilej Muzeja detinjstva, predstavlja i ilustraciju načina na koji je tekla akumulacija predmeta u koju se uključila i Milica Perić.
“Cilj nam je bio da podsetimo na naše postojanje i obeležimo jubilej, a ne da napravimo neku redovnu izložbu Muzeja detinjstva. Prostor galerije Remont ne dozvoljava neku retrospektivnu izložbu, pa smo se odlučili za dečjeg junaka koji je bio dosta popularan od vremena kada je nastao, pa sve do 80-ih, kada mlada populacija polako počinje da gubi interesovanje za njega najezdom drugih junaka… Miki Maus nam je poslužio kao ilustracija desetogodišnje akumulacije”, rekao je Perić.
Izložba obuhvata instalaciju “Trodimenzionalni tapet za dečju sobu” sa 116 gumenih igračaka Mikija Mausa, proizvedenih 1968. u fabrici Biserka, dok je na suprotnom zidu galerije rad “Unikatni tiraž” – serija goblena sa likom Mikija Mausa. Uz video radove posvećene dosadašnjim postavkama Muzeja detinjstva koje su bile fokusirane na Mikija Mausa, izložba obuhvata i vitrinu sa dnevničkim zabeleškama o njihovom prikupljanju.
Sudeći prema zapisu na prvoj strani izloženog dnevnika iz 2004. godine – kada Perić još nije započeo intenzivnu potragu za tom vrstom igračaka, bilo je svega 24 gumenih Mikija Mausa. Uoči otvaranja izložbe u Remontu već ih registrovano 473. I serija goblena svedoči o mukotrpnoj akumulaciji eksponata Muzeja detinjstva – 2006. godine Perić je imao samo jedan goblen sa likom Mikija Mausa, a sada ih je 17 sa istom tom mustrom. Njihovi autori su anonimni - radile su ih nečije bake, majke, tetke.. koje su svojim unucima i deci manje-više spretno vezle goblene koji su godinama krasili dečje sobe.
Prava suština rada sa Mikijem Mausom, koji je Biserka proizvodila prema Diznijevoj licenci u 11 verzija, ipak nije vesela.
Prema rečima Perića, zidna instalacija sa figurama Mikija Mausa iz 1968. godine može se smatrati svojevrsnim spomenikom.
“Svako je tih godina verovatno imao samo jednog Mikija Mausa, a ne više istih. Svaki Miki predstavlja fragment nečijeg detinjstva i posle određenog broja godina je odbačen. To se retko dešava u društvima koja su malo srećnija od naših i u kojima ljudi, jednostavno, čuvaju svoje igracke. Možemo zaključiti da su ljudi u turbulentom vremenu selili odavde, neki nisu više ni živi, setimo se raznih događaja koji su u prošlosti naše zemlje postojali. Cela akumulacija jedne iste igračke može se donekle smatrati spomenikom. Samo na prvi pogled to su igračke, i deca koja su neopterećena tim događajima, koja nisu bila svedoci, danas sveže reaguju na takvog dečjeg junaka, a oni koji se sećaju šta nam se sve dešavalo, ne verujem da baš mogu sa nekim velikim osmehom da gledaju na ovaj rad”, rekao je Perić.
U drugoj prostoriji izložbe su dva videa koja takođe predstavljaju mali istorijat istog rada sa Mikijem Mausom, uključujući instalaciju u vidu tapeta na izložbi “Diznilend” u KCB-u 2007, zatim 2010. u MSURS u Banjaluci i 2013. godine na izložbi “Nema ničega između nas" na 55. Bijenalu u Veneciji. Prikazane su pripreme za instaliranje izložbe i već završena postavka. Drugi rad sastavljen je od 200 i nešto figura Mikija Mausa koje se brzo smenjuju, svedočeći o varijacijama koje je doživljavala u proizvodnji i sama ta igračka.
- - - - - - - - - - - - - - -
Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2016.
Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.
Svratite na vođenje :)
(SEEcult.org)
