Vladislava Gordić Petković: Živimo najbolju Kafkinu prozu
Obrazovani, elokventni i duhoviti ljudi, oni koji razmišljaju i ne boje se te ljudske sposobnosti, koji u svakom trenutku, iz svog istinskog znanja, umeju da ispričaju dobru priču koja nas iznenadi, ozari i podseti na nešto važno, ili nas prosto inspirišu da i sami postanemo bolji, uskoro će se ovde tražiti svećom. U malobrojnom sazvežđu ti retkih duša što životom ne prolaze na duhovnom leru, sigurno je i Vladislava Gordić Petković, redovna profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Široj javnosti postala je poznata po izuzetnim kolumnama koja je svojevremno pisala za list “Danas”, a kasnije i po tome što je bila članica žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Međutim, fokus njenog profesionalnog interesovanja mnogo je širi – savremena engleska i američka književnost, Šekspirove drame, kratka priča u anglofonoj književnosti, komparativno izučavanje savremene književnosti, digitalne tehnologije u književnosti i obrazovanju... samo su neke od tema kojima se bavi.
Vladislava Gordić Petković magistrirala je na Karveru, a doktorirala na Hemingveju. Bila je gostujući profesor u Beogradu, Ljubljani, Budimpešti, Pečuju i Ploeštiju. U njenoj biografiji stoji još mnogo toga, između ostalog, i da je glavna i odgovorna urednica Biblioteke “Prva knjiga” Matice srpske, članica Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN-a, Odbora Odeljenja Matice srpske za jezik i književnost i aktuelnog saziva Matičinog naučnog odbora za jezik i književnost. Autorka je više desetina naučnih radova, knjiga, bila je članica uredništva književnih časopisa “Shakespeare and Company”, “Polja, “Transkatalog”, “Mostovi”, te članica savetodavnog odbora časopisa “The European Journal of English Studies”. U njenim rukama su neke važne nagrade za prevođenje i publicistiku.
U intervjuu za SEEcult.org, Vladislava Gordić Petković dijagnostifikovala je ovaj trenutak naših života kao vreme između „besmrtnosti“ virusa i digitalne besmrtnosti, uz opasku da joj sve ovo sa pandemijom i dalje deluje nerealno i sumanuto. Sumnjičava je na temu ekspanzije čitanja u pandemiji – čitanje je posve intiman čin, naglašava. Govorila je i o estradizaciji procesa stvaranja i zaključila da neki prepoznatljivi pop diskursi doprinose lažnoj slici o tom procesu kao udobnosti bez granica. Lažno je i to da smo u pandemiji ponovo pronašli neko svoje vreme. Smatra da je to iluzija i priseća se kako ju je rad u žiriju za dodelu književne nagrade naučio da mora otvoreno da prihvati da imaju šta da kažu i oni koje gotovo niko ne želi da čuje. Iako pola radnog dana provodi na nekoj od novih, kako ih je nazvala, pedagoških platformi (Discord, Skype, Google Meet...), smatra da internet nije entitet za sebe, jer ako mu tako pristupamo, deklarišemo se kao sujeverni i uplašeni ljudi koji, u strahu od mogućnosti da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke, moć i odlučivanje pripisuju imaginarnim silama. Predlaže zato da se okrenemo čitanju jer su knjige superiornije od bilo kakvog digitalno posredovanog virtuelnog sveta – omogućavaju nam sjajnu izolaciju od svega što nas tišti.
– Kako preživljavate onlajn nastavu?
Vladislava Gordić Petković: Kada smo počeli, onlajn nastava mi je delovala kao kupanje u šinjelu – kao da smo potpuno mokri, a da od te vode nimalo nismo čistiji, teški smo i tromi kao svako ko hoda kroz vodu, a sva vlaga i težina ne samo da sputavaju pokrete nego i prodiru u telo, sa opasnošću da ga razbole... Prođe izvesno vreme dok shvatimo da su Discord, Skype, Google Meet ili koja god platforma zapravo samo jedna nova scena, pozorišna i pedagoška istovremeno, pa se prilagodimo obavljanju svoje akademske dužnosti u novoj paradigmi.
Nije lakše raditi od kuće, iako ja ceo život najveći deo onoga što napišem (bilo da su u pitanju knjige, naučni radovi ili novinski članci) napišem upravo kod kuće; ne u kancelariji, još manje u kafiću ili hotelu, jer niko ovde nije ni Dž. K. Rouling, ni Keri Bredšo. Njih dve ionako nude samo romantizovane slike stvaranja: mit o uspehu i mit o popularnosti počivaju na lažnoj slici o procesu stvaranja kao o udobnosti bez granica.
Nije prijatno to što ne vidiš lica onih kojima predaješ (jer zbog kvaliteta Internet veze svi isključujemo kamere), to nam svima teško pada jer imamo intenzivan osećaj da interakcija nije potpuna; ali onda shvatiš da većina umetnika upravo tako i stvara: ne videći lica onih kojima žele nešto da poruče, sa kojima žele da saobraćaju.
– Da probamo na početku da raščistimu tu famu o čitanju koju je proizvela pandemija. Svi su se vratili čitanju, imali su vremena za čitanje, postavljali su naslovne strane knjiga na Instagram, slikali se sa otvorenim stranama knjige u društvu kafe, neke prirode... Jesu li ljudi stvarno više čitali, ili je to samo dobro zvučalo i izgledalo, ili su prosto hteli negde da pripadaju - da budu deo mantre koja se u tom trenutku zavrtela?
Vladislava Gordić Petković: Slavoj Žižek je, kao neko ko se munjevito okušava u evidentiranju novih simptoma civilizacijskih kriza, napisao da „svi moramo postati filozofi kada predlažemo kako se nositi sa krizom“. I svako je u tom razdoblju postao filozof na neki svoj način, svako je osmislio neki svoj recept. Pandemija menja naš odnos prema svakodnevici, a naročito naš stav prema smrti, delom i stoga što se osvedočenje o „besmrtnosti“ virusa poklopilo sa besmrtnošću koju obećava digitalizacija naših života, i koja će rezultirati novom globalnom kontrolom. Sa druge strane, odjednom smo imali vremena (makar u jednom kraćem periodu) da, radeći od kuće, doživimo iluziju ponovo nađenog vremena.
Ipak, rad od kuće je u rekordnom roku prestao da bude iluzija predaha. Dok je to bio, zatočenici epidemija zaista su čitali, ili makar nutkali jedni druge knjigama. Čitanje je privatni ritual i, kao i svaki vid intimnosti, jeste zavera poverenja: da li ste knjigu do kraja pročitali, to znate samo knjiga i vi. Zato jedino možemo posredno suditi o tome koliko se čita po ekspanziji onlajn prodaje knjiga.
– Vreme je najdragocenija roba. Podeljeno je dosta nepravedno na stvarni i virtuelni život. Je li tendenciozno i preterano reći da su knjige, ili bi mogle da budu, neka brana da se ta dva sveta potpuno ne pobrkaju?
Vladislava Gordić Petković: Vreme je egzaktno u oba slučaja. Potrošite ga i izgubite, bilo da obavljate one svakodnevne obaveze i dužnosti u tzv. stvarnom životu koje iziskuju kretanje u fizičkom prostoru, ili sedite za kompjuterom, obavljajući poslove koji su opet deo svakodnevnih obaveza (prepiska, plaćanje računa, pretraga podataka i procedura, izrada dokumenata). Knjige su superiornije od bilo kakvog digitalno posredovanog virtuelnog sveta naprosto stoga što one ne nude repliku tvojih želja ili obaveza – one omogućavaju sjajnu izolaciju od svega što te tišti.
– Omiljeno neomiljeni pisac u Srba – Peter Handke – kaže da piše čitajući. Šta čitalac danas radi čitajući?
Vladislava Gordić Petković: Svakom je čitanje ritual, neko čita da što više sazna, neko da što pre zaspi. Čitalac traži opuštanje i zabavu, nešto ređe pouku, nekad odgovore na lične i kolektivne dileme. Tako je oduvek bilo i mislim da će tako uvek biti.
– Da li srpske pesnikinje “rentgenskije” snimaju našu stvarnost od svojih muških kolega? Zašto su direktnije, surovije u prikazivanju istine, od njih? Nisu li žene, pa makar bile i pisci, nežnija bića?
Vladislava Gordić Petković: Mogu da kažem, na osnovu zbirki poezije koje sam čitala i o kojima sam pisala, da je poezija srpskih pesnikinja bogata lepim i izazovnim protivrečnostima, nekad melanholična, nekad ekscentrična, ali uvek pruža spasonosni i fatalni uvid u rascep nastao između želje da pamtimo i želje da zaboravljamo.
Moja koleginica Biljana Dojčinović u zbirci poezije “Sedmo nebo” piše, recimo, ne o izgubljenom vremenu, već o vremenu koje je premreženo poslovima, obavezama, putovanjima, beleženjima porodičnih trenutaka, ali i polugorkim evidencijama slavljenja i poraza. Vreme je u njenoj poeziji dobra investicija, neretko uložena u radost posmatranja i posmatranje radovanja. Sonja Veselinović ne bavi se grozničavom statistikom sopstvenih i tuđih tajni – iznenađenja intime u njenoj poeziji su drugačije vrste. Ona se bavi mimikrijom sećanja, elegičnom evidencijom proklizavanja koja su uzroci dnevnih neuspeha u preradi utisaka. Bojana Stojanović Pantović piše poeziju jezički preciznu, setnu i blagu, koja žudno beleži svaki važan detalj u prirodi i gradu, ali i neispričanom iskustvu bola. Jelena Marinkov je za svoju prvu zbirku poezije „Karantin u paklu” dobila Brankovu nagradu i u toj poeziji ćemo prepoznati svetove slične onima koji nas plaše i fasciniraju u poeziji Milene Marković.
U poeziji naših pesnikinja možda je najmanje nežnosti, ali umesto nje ima toliko toga: ima protesta, solidarnosti, melanholije, bola, empatije, a odnos prema istini je višeznačan, trezven i idealističan istovremeno.
– Mladi pisci danas lakše dolaze do svojih, ne samo prvih knjiga, nego i čitalaca. Je li to dobro ili je i opasno?
Vladislava Gordić Petković: Iskoristili su društvene mreže tačno onako kako treba: u postovima koje kače – sad najviše na Instragram, čitaoca i bude, i pozivaju, i preporučuju se, a mreže poput Goodreads su mesta gde se korisnici, pišući zapažanja o knjizi, pomalo uče književnoj arbitraži. Svako ko piše dovoljno je sam u tome što radi da bi ga valjalo unapred podržati.
– Bili ste u žiriju za NIN-ovu nagradu. Je li to pre čitalačko ili traumatično iskustvo?
Vladislava Gordić Petković: Ja sam navikla da čitam mnogo i brzo, a rad u žiriju je bio čudesno iskustvo zato što, kad nisi nadmen i ostrašćen, moraš otvoreno prihvatiti da imaju šta da kažu i oni koje gotovo niko ne želi da čuje. Ima raznih vizija književnog rada i književnog uspeha, ali gotovo svaka od njih uključuje nagrade i priznanja. O nagradama se mašta kao o vidu afirmacije, pobednici se pamte makar kratko. To kratko pamćenje vrlo je važno književnicima, jer je upravo književni rad danas malo poštovan, potcenjen, neretno izložen i sistematskoj banalizaciji.
Mnoge moje kolege traumatizovane su količinom knjiga koje valja pročitati kad si član ne samo NIN-ovog, već i mnogih drugih žirija, pa u samoodbrani i mudruju na temu neophodne selektivnosti čitanja, a ja mislim da rad u žiriju podrazumeva odgovornost da svakoj knjizi pristupiš ravnopravno.
– Kad Vam prsti bride od radoznalosti jer je knjiga dobra, odložite li štivo da produžite zadovoljstvo? Ima li takvih knjiga?
Vladislava Gordić Petković: Meni je vreme koje odvojim za čitanje knjiga toliko dragoceno, s teškom mukom odvojeno od mora svakodnevnih obaveza i profesionalnih i porodičnih, tim dragocenije i teže izboreno od kad brinem o prilično kompleksnom zdravstvenom stanju mog supruga, da ja nemam luksuz da gustiram i polako čitam. Možda se leti, ili oko praznika, vratim nekim knjigama, kao što ću se sigurno vraćati poeziji Bojane Stojanović Pantović, Sonje Veselinović, Ane Miloš, romanima i poeziji Tanje Stupar Trifunović, dramama Marije Karaklajić.
– Kraj je godine maltene... Koji je roman za Vas roman godine i zašto?
Vladislava Gordić Petković: Milica Vučković je zadala domaći zadatak svima koji žele da komercijalizuju žensko iskustvo, i ja navijam za nju, kao i za Senku Marić, iz istih ili sličnih razloga. Malo se zna o tome da je šokantni i propitivalački roman o nasilju i borbi za kakvu-takvu sreću s krajnje opskurnim naslovom „Smrtni ishod atletskih povreda“ (Booka) već prodat u deset hiljada primeraka, ali ne smeta što se ne zna ako se zaista u toj meri čita. Retko veseo i duhovit roman je „Španska čizma“ Vladimira Kopicla (Laguna), zaslužuje da bude u prvih tri.
Romani „Kad se vratim“ Mladena Jakovljevića (Akademska knjiga), „Spaljivanje Džošua drveta“ Vladimira Vujovića (Sumatra) i „Noćna projekcija“ Ota Horvata (Akademska knjiga) na različite načine formatiraju snove, vizije i uspomene usamljenih ali odlučnih i borbenih protagonista. Nebojša Milenković sa romanom „Savršen antitalenat za sreću“ (Akademska knjiga) poseže za elementima trilera, erotike i društvenog angažmana. I ove godine pobedu odnosi kreativno šarenilo srpskog romana, koji vrvi od plodonosnih razlika.
– Jesu li književne nagrade realno stanje stvari (kvaliteta)? Čitaju li se nagrađivani ili samo dobri pisci?
Vladislava Gordić Petković: Sa promenom koncepcije dnevne štampe i sa rastućim uticajem društvenih mreža bitno je oslabio uticaj dnevne kritike, jer čitaoci više ne traže preporuke po kulturnim rubrikama dnevnih ili nedeljnih listova. Jednostavno se dobar glas o nekoj knjizi nekad proširi kao požar. Ipak, mislim da će se teško ponoviti čitalačka fascinacija dvema knjigama koje su imale svoje prve promocije upravo u preporukama koje su išle od usta do usta: to su romani „Esmarh“ Vladimira Jokanovića iz 1995. i „Strah i njegov sluga“ Mirjane Novaković iz 2000. Jokanovićev roman je spojio bitnički duh i opor humor sa ratnim zbivanjima u Hrvatskoj devedesetih, Mirjani Novaković je NIN-ova nagrada izmakla za jedan glas, ali je roman o đavolu koji traga za vampirima po Srbiji imao desetak izdanja i mnogo vernih čitalaca.
– Živite sa jednim piscem – Radoslavom Petkovićem. Čitate li zbog toga knjige nekako drugačije u tom smislu da znate kakav je to samački, pa nekad i mučan proces stvaranja jednog dela?
Vladislava Gordić Petković: Celog života sam okružena piscima i osobama iz akademskog miljea, jer sam kao dete upoznavala sve njih preko mog oca (Slavko Gordić, pisac, esejista, književni kritičar, prim.nov.). Reklo bi se da sam tako mogla da sagledam sjaj i očaj jedne profesije iz prve ruke, ali mi se ipak pisanje i čitanje nikad nije činilo kao tegoban proces, jer je to ipak samački rad. Nije lako biti sam, ali je lakše raditi kad ne zavisiš od tima. Lakše, mada trijumf jeste lepše deliti sa ekipom ljudi koja je radila na istom zadatku.
– Šta u ovom trenutku blista u književnosti na engleskom jeziku?
Vladislava Gordić Petković: Mnogo glasova, mnogo poetika, i sve ih objedinjuje jedna nova angažovanost, želja da se tematizuju ključne teme, od rodne ravnopravnosti do ekologije i nazad. Mnogo se brže prevodi aktuelna anglofona književnost nego što se stiže sagledati prava vrednost novih dela, ali nam ipak mnogi autori i autorke ostaju nepoznati. Recimo, Lorens Norfok. Ovaj se autor u reklamnim sloganima često naziva britanskim odgovorom na Umberta Eka; ne piše i ne objavljuje onoliko koliko to čine Ruždi, Džulijan Barns i Džojs Kero Outs, objavio je između 1991. i 2012. godine ukupno četiri romana. Jedna od njegovih stvaralačkih pauza trajala je punih 12 godina, a nastupila je kada je odustao od romana koji je osmislio tako da obuhvati tri nivoa radnje: jedan koji se dešava u doba Rimske Britanije, jedan u vreme Drugog svetskog rata, jedan u poslednjoj trećini dvadesetog veka. Imao je smelosti da prizna svoj neuspeh i da odustane: rekao je da se Pacifik ne može preplivati bez obzira na to koliko si dobar plivač. U vremenu zaglušujuće, hronične hiperprodukcije gotovo je melem za dušu kad neko skrušeno i pošteno prizna da je odustao od projekta koji ga prevazilazi.
– Treba li u književnoj kritici biti blagonaklon ili ipak iskren?
Vladislava Gordić Petković: Treba, pre svega, reći nešto o samoj knjizi, o zapletu, atmosferi, tehnikama, likovima. Vrednovanje nije toliko važno koliko je važan jedan, recimo to na paradoksalan način, egzaktan nagoveštaj dat čitaocu: kritičar treba da mu nagovesti šta da očekuje i čemu da se nada, a ne da delo mistifikuje kako to neretko čine tekstovi na koricama. Ja pišem kritiku i za dnevne novine, i za portale, i za književne časopise tako da se ti tekstovi razlikuju samo po fizičkom obimu, ali ne i po koncepciji: prvo mi je cilj da svoj čitalački doživljaj podelim sa nekim ko će knjigu tek čitati, onda da prepoznam i analiziram tematska i poetička srodstva knjige o kojoj pišem sa drugim knjigama i da tako identifikujem knjigu o kojoj pišem, ne i da je klasifikujem ili kvantifikujem.
Meni je izazov pisanje kratkih tekstova, od kojih su sačinjene moje knjige „Formatiranje“ i „Književnost i svakodnevica“. Izazov je smestiti suštinu u orahovu ljusku koja, uči nas Hamlet, može biti ceo svet.
– Znači li Vam nešto dizajn knjige?
Vladislava Gordić Petković: Kad sam bila u redakciji časopisa za prevodnu književnosti “Mostovi”, u uredničkom timu sa Drinkom Gojković i Arpadom Vickom, osmislila sam anketu o vizuelnom identitetu knjige. Te 2009. godine zamolila sam prevodioce da kažu svoje iskustvo. Već tada je postojala poplava šarenih i drečavih knjiga koje mame čitaoce nametljivim dizajnom, i činilo se da takav, agresivan i napadan dizajn proteruje izdanja klasičnog, svedenog vizuelnog izgleda kako iz izloga, tako i iz vizure čitaoca. Zanimalo me je kakvo je iskustvo prevodioca sa grafičkim i slikovnim rešenjima knjiga koje prevodi, koliko na njih može da utiče, i da li sami prevodioci imaju utisak da su neke knjige oštećene a neke privilegovane, kada je reč o izgledu korica i kvalitetu štampe.
Tada su prevodioci poput Ljubiše Rajića, Srpka Leštarića, Mirjane Marinković, Marka Čudića i Draginje Ramadanski sa čitaocima podelili čudesne i traumatične anegdote vezane za dizajn knjiga koje su prevodili, a Miroslava Spasić rekla je nešto izuzetno važno: „Ako loša knjiga ima kičastu opremu, čak je uspostavljen estetski sklad. No, ako dobra knjiga ima kičastu opremu, merodavni čitaoci je neće uzeti u ruke a nemerodavni će se, uzevši je, razočarati i naljutiti“. Tada se većina prevodilaca izjasnila za nešto klasičniji dizajn, po rečima Draginje Ramadanski: „Pristalica sam jasno dizajniranih monohromnih edicija sa prepoznatljivim, amblematičnim formatom, koje likovno traju decenijama“. Ljubiša Rajić se izjasnio onako kako su se izjasnili mnogi anketirani: „Volim uzdržan dizajn “Geopoetike” i vedar dizajn “Kreativnog centra”, pomalo sam ambivalentan prema nekim rešenjima “Clia”. Veoma mi se dopadao dizajn nekih starijih serija “Prosvete” i “Nolita”, iako je bio dosta konzervativan. Fantastika ima svoja pravila i svoju publiku i možda je najbolje testirati njihove čitaoce. Zaista bi bilo zanimljivo i znakovito videti da li se puno toga promenilo nakon deceniju i više.
– Čim završi pandemija izbiće pobuna protiv interneta, to je rekao Irvin Velš u razgovoru sa Borom Radakovićem, tokom pandemije, na književnom festivalu u Rijeci. Šta misliš da li je Velš naivan, pa veruje u inteligenciju ljudi, ili zna nešto što mi ne znamo?
Vladislava Gordić Petković: Internet je posledica. Internet je oruđe u rukama onih koji mogu biti nedobronamerni, korumpirani, manipulativni. Internet nije entitet za sebe, i ako mu tako pristupamo, deklarišemo se kao sujeverni i uplašeni ljudi koji, u strahu od mogućnosti da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke, moć i odlučivanje pripisuju imaginarnim, hipertrofiranim, apstraktnim silama.
– Danas je gotovo sve medijski konstrukt, prečesto i knjiga? Kako preživljavate takve knjige? I pisce?
Vladislava Gordić Petković: Svaka objavljena knjiga bi se mogla tako posmatrati, jer ona je – hteli to autori ili ne, deo jedne medijske politike. Izdavači imaju svoje strategije, i nekima uspeva da, bivajući gotovo ispod radara, nametnu svoje knjige kao aktuelne i životno važne. Kad su u pitanju medijske strategije, njih tekstovi na koricama knjiga i u reklamnim brošurama najbolje pokazuju. Nedavno sam se iskreno zaprepastila kad sam na koricama odlične knjige poezije pročitala dva teksta – jedan iz pera neiskusne kritičarke, jedan iz pera iskusnog pisca i kritičara. Njen tekst bio je šuma nesporazuma i namernog komplikovanja jednostavnih tema i ideja, njegov elementaran, tačan i prozračan. Ostaje, naravno, da se razmotri faktor iskustva, ali me je iskreno zapanjilo da neko iskusan, ko bi imao puno pravo da možda i mistifikuje, biva čistiji i pošteniji u izrazu od nekog ko je na samom početku književne karijere. Tu se valja zamisliti i nad time čemu učimo mlade književne teoretičare i kako nas vide, jer je svaki njihov propust koliko danak neiskustvu, toliko i danak pogrešnim uzorima.
– Nekada su generacije imale knjige, filmove i pesme koje su označavale prelomne trenutke u odrastanju ili nekoj fazi života. Ispratili ste izvestan broj generacija mladih ljudi u život. Za šta se oni u tom smislu vezuju?
Vladislava Gordić Petković: To se brzo menja, i ponekad su mi smešni pokušaji da se udžbenici osavremene primerima iz skorije umetnosti i pop kulture, jer svi, pa i ja prva, zaboravljamo da mode i uzori jako brzo padaju u zaborav, da se umnožavaju novi uticaji. S druge strane, YouTube kao hibridna platforma gotovo da je zaseban medijski svet, jer ono što u tim okvirima ima mnogo konzumenata često u drugim medijima, štampanim ili elektronskim, jednostavno ne postoji. Pojam generacije je takođe rastopljen, stratifikovan, i teško ćemo sebi priznati da su generacije i nekada, a i danas, bivale zapravo klasno razdvojene, da su neki Tomu Zdravkovića slušali kod kuće od malih nogu, a da su ga neki prvi put čuli na ekskurziji ili na žurci u studentskom domu, da su neki revnosno ispratili sve uloge Nikol Kidman u filmovima i serijama a da za druge kao jedini filmski uzori slove Kišlovski, Paradžanov i Tarkovski, pri čemu ovi prvi nisu nužno manje obrazovani ili manje senzibilni, nego samo lakše prihvataju da su se granice elitne i popularne kulture gotovo izbrisale.
– U kom smislu ćete svoj život možda računati do korone i posle nje?
Vladislava Gordić Petković: I dalje sve ovo deluje nerealno i sumanuto, kao ružan san ili najbolja Kafkina proza. Najmanje realno deluje ta potpuno nepojmljiva činjenica da epidemija traje još malo pa dve godine. Svi projektujemo kraj ovog košmara, a kraj nikako da nastupi. Postoji mnoštvo ličnih i porodičnih razloga zbog kojih ću koronu pamtiti po lošem, a nažalost, ona će biti i ostati velika kolektivna trauma o kojoj će biti užasno tegobno govoriti i pisati.
*Foto: privatna arhiva
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund
