Umetnost bez sistema, u krizi
Uporedo sa spektakularnom objavom pronalska skupocene ukradene slike Pola Sezana u Beogradu, u Muzeju “25. maj” održana je 12. aprila tribina o kolekcionarstvu umetnosti u Srbiji, na kojoj su se na katastrofalan položaj požalili i umetnici, kolekcionari, muzeji... uz ocene da je neophodno udruživanje radi promene teške situacije, jer politička elita ne razume i ne haje za umetnost, posebno savremenu.
Povod za tribinu bilo je pitanje privatnih kolekcija umetnosti i njihov položaj u sferi javnog, a održana je u okviru izložbe “Lična svita” Kolekcije Trajković, uz učešće istoričara umetnosti Ješe Denegrija i Irine Subotić, direktoke Muzeja savremene umetnosti Beograd Branislave Anđelković, umetnika i bivšeg direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Živka Grozdanića Gere i kolekcionara Daniela i Slavice Trajković, uz neformalni zaključak da je potrebna saradnja privatnih kolekcionara pre svega radi pronalaženja načina da vredni radovi koje poseduju budu stalno dostupni javnosti.
Performans Ere Milivojevića posle tribine
Iako sistem umetnosti još od modernizma, kako je podsetio istoričar umetnosti Ješa Denegri, podrazumeva konstantu na relaciji umetnička produkcija - mreža galerija - mreža kolekcionara - kritika i teorija - mediji i publika, na tribini se čulo niz svedočenja koja pokazuju da u Srbiji taj lanac ne funkcioniše, a i svaki od pojedinačnih njegovih elemenata suočen je sa ozbiljnim problemima.
Povezivanje svih tih elemenata, koje je za sada na embrionalnom nivou, kako je rekao moderator Radonja Leposavić, ostaje cilj nekog eventualnog zajedničkog delovanja. U tom pogledu izneto je više ideja tokom rasprave, koja je snimana i, kako je najavio Leposavić, “naći će se na stolu nekog novog ministra kulture”.
Kolekcije Macure, Ceptera, Trajkovića, Vujičića, Vujoševića, Erića, Marjanovića i drugih privatnih kolekcionara, iako su različitog obima i koncepcije, ocenjene su u diskusiji kao dragocene za ceo sistem umetnosti, budući da sadrže radove od opšteg značaja, pružaju umetnicima gotovo jedinstvenu priliku za otkup radova, galerijama i muzejima mogućnost pozajmice za izložbe, istoričarima i teoretičarima priliku za analizu i istraživanje, a najširoj javnosti - mogućnost da upozna i neka od kapitalnih dela umetnosti 20. i 21. veka sa ovih prostora.
Istovremeno, privatne kolekcije suočene su sa problemom izlaganja, s obzirom da su najveći muzeji u Srbiji već godinama zatvoreni - Narodni muzej u Beogradu zbog praktično još uvek nezapočete, a MSUB zbog nezavršene, odnosno prekinute rekonstrukcije. Ujedno, privatni kolekcionari suočavaju se i sa problemom adekvatnog čuvanja i zaštite umetničkih dela, a događa se i da se pojedine zbirke iz finansijskih razloga rasprodaju i smanjuju se tokom vremena. Posebno pitanje je stoga njihova budućnost.
Među problemima u tom kontekstu je, kako je ocenjeno, i neodgovarajuće zakonski regulisano pitanje legata, te neadekvatna poreska politika koja predviđa visok porez na poklon. Stoga se od poklanjanja umetničkih dela institucijama ili gradu/državi uglavnom i odustaje, budući na paradoksalnu situaciju da umetnik ili vlasnik neke kolekcije mora za velikodušan gest da izdvoji dodatna ogromna sredstva.
Pokretanje pitanja koja se tiču kompleksne problematike kolekcionarstva umetnosti u Srbiji jedan je od ciljeva izložbe “Lična svita” Kolekcije Trajković, koja predstavlja oko 100 slika, 20 skulptura i 70 radova iz druge polovine XX veka i početka XXI veka.
Daniel i Slavica Trajković
Privatni faktor u oblasti umetnosti zaživeo je u Srbiji i u regionu u poslednjih dvadesetak godina, nakon pada socijalizma, a najveće privatne kolekcije, kako je naveo Denegri, nisu više samo “ljubiteljstvo umetnosti”, već ih prati i bogata dokumentacija o umetnicima, uključujući kataloge i monografije, pa i sopstvena izdavačka delatnost.
Uprkos finansijskoj krizi poslednjih godina, situacija na tom polju, dodao je Denegri, izuzetno je pozitivna i podsticajna, ali je pitanje da li će se sve kolekcije održati. “Brine me kada se pojedine kolekcije smanjuju, kada dela trunu...”, rekao je Denegri, koji je savetodavnom ulogom pomogao i stvaranje pojedinih kolekcija, kao i njihovo izlaganje.
Ocenjujući Kolekciju Trajković kao “bez sumnje prvorazrednu”, Denegri je rekao da bi njeni vlasnici trebalo da se sami potrude da očuvaju dignitet te zbirke. “Na njima je odgovornost da ne uđu u komercijalizaciju, da ostanu u polju kulture”, rekao je Denegri, dodajući da bi bilo još bolje da se okrenu savremenijoj produkciji i pomognu mladim umetnicima koji su na ivici egzistencije.
I direktorka MSUB Branislava Anđelković ukazala je na potrebu veće domaće podrške savremenoj umetnosti i mlađoj generaciji umetnika, navodeći da je MSUB, na primer, najveći broj radova za izložbe o umetnosti 90-ih morao da pozajmljuje iz inostranstva.
Posebno je istakla i značaj obrazovnog aspekta umetnosti, ističući da su u zemljama u svetu muzeji deo obrazovnog sistema, gde “ljudi razvijaju diskurzivnu praksu da govore i razmišljaju o umetnosti”.
Posledica nedostatka adekvatnog obrazovanja je, prema njenim rečima, i odnos političara prema umetnosti, uključujući i prema sada već dugogodišnjem problemu rekonstrukcije MSUB, koja je “stala na pola puta, a niko se ne oseća odgovornim, ni prozvanim”.
“Imamo političku elitu koja se užasava umetnosti. Plaše se umetnosti, i to ne samo savremene, zato što imaju problem obrazovanja. Ako ništa niste naučili - onda je nelagoda prirodna”, rekla je direktorka MSUB.
Dodala je da je u takvim uslovima veoma teško očekivati javnu podršku, kako za nastavak rekonstrukcije MSUB, tako i za probleme umetničke prakse.
“Uskraćeni smo i za mesta na kojima bi se susretali kolekcionari i umetnici, i za medijski prostor, a nema ni mesta za umetnost u obrazovanju”, rekla je Branislava Anđelković, dodajući da je stoga pitanje kako će se uopšte motivisati neka nova generacija kolekcionara u takvim uslovima.
Branislava Anđelković, Gera Grozdanić, Irina Subotić, Daniel Trajković
I Irina Subotić istakla je značaj privatnih kolekcija i važnost svesti da pripadaju javnoj sferi, s obzirom da sadrže dela od opšteg značaja za kulturu. “Za razliku od Peke Dapčevića, koji je još početkom 60-ih već imao veliku kolekciju, ali o njoj tada nije smelo da se govori, danas kolekcionari otvaraju kolekcije i pružaju ih na uvid javnosti”, rekla je Irina Subotić, ocenjujući da istovremeno nedostaje adekvatna “kulturna politika i svest o tome šta predstavljaju kultura i umetnost i šta znači savremena umetnost uopšte”.
Prema njenim rečima, zato je neophodna saradnja svih aktera u sistemu umetnosti.
Konkretne predloge dao je Grozdanić, ocenjujući da je neophodno udruživanje na principu zajedničkih interesa, poput zajedničkog predstavljanja galerijskih prostora na sajmovima umetnosti u inostranstvu.
Grozdanić je ocenio da bi i sami umetnici trebalo da se “malo dozovu pameti” i preduzmu neke inicijative, odnosno potisnu “narcizam iz vremena zanosa da država mora da brine o umetniku”.
Prema njegovoj oceni, država u krizi je odlična pozicija, jer “država nema pojma šta je savremena umetnost”. Kao primer je naveo da je predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić “odbio da otvori Venecijansko bijenale (izložbu Raše Todosijevića u Paviljonu Srbije)”, iako je MSUV bio organizator, ali je ubrzo zatim otvorio u Briselu izložbu Save Stojkova.
Navodeći da je ostavku na mesto direktora MSUV dao (2011) kada je shvatio da je nemoguće očekivati od pokrajinske administracije da napravi muzejsku zgradu, a kamoli da obezbedi uslove za čuvanje i istraživanje zbirki, Grozdanić je rekao da se za saradnju sa privatnim kolekcionarima dok je bio na čelu MSUV odlučio u uslovima “katastrofalno niskog” muzejskog budžeta za otkup, koji je 2005. godine iznosio svega 2.000 evra.
Izlaganjem radova privatnih kolekcionara, kao što su Marinko Sudac, Vladimir Macura, Sava Stepanov, Slavko Timotijević i Vujičić kolekcija, napravljen je nov odnos javnog i privatnog.
“Meni je bilo važno i da kustosi mogu da odu u privatne kolekcije, da rade i istražuju”, rekao je Grozdanić, navodeći da je time učinjen diskontinuitet s dobom modernizma koji je prepušten Matici srpskoj i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog.
Zahvaljujući saradnjom MSUV sa Sudcem na primer, javnost je konačno uvidela da vojvođanska avangarda može da se poredi sa beogradskom i slovenačkom scenom, rekao je Grozdanić.
Sada je problem, međutim, kako je rekao, to što su sve privatne kolekcije već viđene i “ulazimo u period mraka”. “Nemamo više šta da vidimo, a ta dela će biti u nekim podrumima, neadekvatnim depoima...”, rekao je Grozdanić koji je izneo i neke lične utiske iz saradnje s kolekcionarima, navodeći da je Trajkovićima, na primer, namerno davao radove po nižim cenama, znajući da će dobiti na vrednosti kada se stvori kolekcija i kada dobiju mogućnost da se uporede s drugima.
Grozdanić je ocenio, istovremeno, i da je neophodno da se u privatno kolekcionarstvo uvedu stručni principi muzeologije. Sudčeva kolekcija je u tom pogledu, na primer, vrlo precizna i širi se na način pretvaranja u muzej. Većina drugih, međutim, sadrži i dela koja sa muzeološkog aspekta nisu značajna za istoriju umetnosti, dodao je Grozdanić.
Performans Ere Milivojevića posle tribine
Sami Trajkovići rekli su da je za njih najveći problem prostor za izlaganje i čuvanje radova.
Pojedina dela, koja su predstavljena na izložbi “Lična svita”, posebno ona većih razmera, i sami su prvi put videli posle niza godina, rekao je Daniel Trajković, izrazivši nadu da je izložba u Muzeju “25. maj” poslednja u prostoru koji nije u njihovom vlasništvu. Dodao je da će pokušati da dođu do stalnog izlagačkog prostora, gde bi njihova zbirka mogla da bude stalno na uvidu javnosti.
Što se tiče države i institucija, Trajkovići su naveli da ništa nisu očekivali, a “apsolutno im ne pada na pamet da stanu u neki red i čekaju da im neko da pare”.
“Taj odnos isključivo mora da bude ravnopravan”, rekao je Daniel Trajković, koji je naglasio da njemu i njegovoj supruzi ne pada na pamet ni da poklone svoju kolekciju državi ili nekoj instituciji.
Među učesnicima debate bili su i pojedini umetnici, koji su izneli po mnogo čemu slična iskustva, ali i predstavili neke specifične ideje, kao što je umetnički kolektiv Treći Beograd koji funkcioniše i kao galerijski prostor izgrađen privatnim sredstvima.
Selman Trtovac, jedan od osnivača tog kolektiva, rekao je da je Treći Beograd svojevrsni “mentalni prostor” za njega i još desetak članova te inicijative, koja je zasnovana i na zaključku da “globalna utopija nije moguća, ali lokalna jeste”.
Umetnik Gergelj Urkom, koji je godinama živeo i radio u Londonu, rekao je da se situacija u Srbiji, i pored lokalnih specifičnosti, ipak ne razlikuje mnogo od drugih zemalja u Evropi.
Prema njegovim rečima, celu problematiku usložnjava kompleksnost pitanja šta je danas umetnost uopšte i kako ju je moguće vrednovati.
U Londonu je nedavno, na primer, Demijen Herst (Damien Hirst), uprkos negativnim ocenama likovnih kritičara o njegovoj novoj izložbi, uspeo da proda sve radove jednom ukrajinskom kolekcionaru.
“Kolekcionari postaju danas uticajniji od kritičara. Kritičari govore, ali kolekcionari deluju na umetnike”, rekao je Urkom koji je 70-ih bio u neformalnoj grupi šestoro umetnika okupljenih oko beogradskog SKC-a, uz Marinu Abramović, Rašu Todosijevića, Zorana Popovića, Nešu Paripovića i Eru Milivojevića.
Performans Ere Milivojevića posle tribine
Performansom Ere Milivojevića iz čuvene serije oblepljivanja objekata selotejpom je i završena tribina u okviru izložbe Trajkovića koja je otvorena do 26. aprila.
Prema rečima vlasnika te kolekcije, zadovoljni su posetom od oko 100 do 150 ljudi dnevno u proseku, imajući u vidu i da Muzej “25. maj” nije u centru grada.
Izložbu prati i knjiga “Kolekcija Trajković: Lična svita”, u kojoj o srpskoj umetnosti druge polovine XX veka pišu: Ješa Denegri, Nikola Šuica i Jonathan Blackwood, a sadrži i priloge Dušana Otaševića, Irine Subotić, Bore Ćosića...
(SEEcult.org)
