Umetnici i beskućnici

Regionalna umetnička kolonija Zemunskog malog umetničkog centra (ZMUC) u selu Babe kod Beograda, tematski posvećena beskućnicima kao najvećim gubitnicima tranzicije, okupila je umetnike više generacija sa prostora bivše Jugoslavije i Albanije, koji su na formalni izazov da stvore lend art radove odgovorili različitim medijima i koncepcijama.

Inspirisani okruženjem vikendaškog naselja Babe, koje ponovo oživljava poslednjih nekoliko godina, ali ga i dalje krase prostori netaknute prirode, učesnici ZMUC-ove kolonije “Tihe komšije” posetili su proteklih dana i obližnje planine Kosmaj i Avalu, kao i Kulturni centar Sopot, u čijoj će galeriji u oktobru biti predstavljeni njihovi radovi. U tom prostoru zatekli su privremenu ambulantu za dobrovoljne davaoce krvi, pa su se i sami priključili humanoj akciji.

Umetnici su priliku da se upoznaju u Babama iskoristili i za svakodnevne prezentacije dosadašnjih radova i za razgovore o različitim poetikama, ali i o mnogim pitanjima koja proističu iz tematskog okvira kolonije, posvećene beskućnicima kao ljudima koji su u vremenu tranzicije “postali nečujni do nevidljivosti”.

Kolonija “Tihe komšije” prvi je deo projekta “Pokretne kolonije: iz gradova duhova u umetničke rezidencije” koji ZMUC realizuje sa Zeta centrom iz Tirane i crnogorskom organizacijom Za Druga iz Petrovca, a biće nastavljen u septembru u Reževićima i 2014. u albanskom mestu Pentar.

U prvom sazivu kolonije “Tihe komšije”, koja bi trebalo da preraste u stalni umetnički rezidencijalni centar, učestvuju Eros Dibra iz Albanije, Vladimir Frelih iz Hrvatske, Boštjan Potokar i Rene Rusjan iz Slovenije, te Jovan Babić Foske, Vukašin Šoć, Goran Orge Nikolić i Marko Mamuzić iz Srbije, u izboru kustoskinje Galerije Zeta u Tirani Valentine Koča, koja je takođe doputovala u Babe.

Pridružio im se i albanski vajar grčkog porekla Kostas Koča, čiji su rad “Sto i tri stolice za beskućnike”, koji je napravio u pauzi neumornog intenzivnog slikanja okolnih pejszaža, ostali učesnici preneli jednog od proteklih kišnih dana na obližnju livadu. Time je postao prvi zajednički lend art objekat na rezidenciji u Babama.

Iako Koča nije mogao da održi klasičnu prezentaciju, budući da govori grčki, nemački i albanski, a ne i engleski ili neki od ex-YU jezika, sa ostalima komunicira pre svega putem svoje umetnosti. A u Babama je u svojevrsnoj hiperproduktivnoj fazi, pa ga je intenzivan rad na slikama sa okolnim pejsažima, čak i po kiši, učinio vrlo brzo dobrim duhom rezidencije.

    Kostas Koča

Najmlađi učesnik kolonije “Tihe komšije” je Eros Dibra iz Albanije, student završne godine mastera na Fakultetu za multimedijalne umetnosti na Univerzitetu u Tirani, koji se bavi i slikarstvom i multimedijom, a u Babama je inspiraciju pronašao u opalom lišću.

     Eros Dibra

“Vidim opale listove kao beskućnike. Njihov pravi dom je gore, na drvetu, a kada opadnu, niko ih neće, niko za njih ne brine…”, rekao je za SEEcult.org Dibra, koji od prikupljenog lišća pravi instalaciju na vratima ateljea improvizovanog od ostave za alat. Lišće mu je poslužilo i za nekoliko slika na platnu od slame, sa kojeg će lišće vremenom neminovno ponovo pasti, dokazujući tako privremenost bilo kakvog bivstva.

Među najmlađim učesnicima kolonije “Tihe komšije” je i Vukašin Šoć iz Novog Sada, koji je 2012. diplomirao na odseku za nove likovne medije na novosadskoj Akademiji umetnosti, gde je trenutno na master studijama video umetnosti.

     Vukašin Šoć

Video je medij u kojem se Šoć, kako kaže, najlakše i najbolje oseća kada se umetnički izražava, a na pitanje kako prolazi sa video radovima, s obzirom na sužene mogućnosti da ih izlaže na domaćoj sceni, kaže da ne smatra da “sva priča treba da se vrti oko neke manufakture ili predmeta koje treba prodati i unovčiti”.

“Ja želim pre svega da se izrazim, za sada, još sam na početku, ali se nadam da će se vrata otvoriti i za nove medije, jer bi bilo tužno da nemaju prostor u 21. veku”, rekao je Šoć u razgovoru za SEEcult.org.

Koloniji u Babama privukla ga je raznolikost ljudi, a priprema video triptih za koji video zapis koristi na neki način kao video fotografiju. Želi da zabeleži, kako kaže, neki statičan trenutak, idući u kontrasmeru video zapisa.

“Trudim se nađem mesta, lokacije ili ljudi, koji me jasno asociraju na temu kolonije”, naveo je Šoć koji je, između ostalog, i grafički dizajner, bloger i internet aktivista.

     Vukašin Šoć i Goran Orge Nikolić

Šoću je u Babama najinspirativniji bio sam kraj.

“Ako se zađe malo dublje od vikendica, mogu se pronaći mesta i predeli koji asociraju na neku zapuštenost ili na nešto što još nije uništeno, ali možda deluje tako kao da bi moglo da bude iskorišćeno u neke svrhe. Trudio sam se da zabeležim taj trenutak u kojem je za sada još uvek sve mirno”, naveo je Šoć, u čijem će video triptihu u tri kruga biti predstavljen video materijal u lupu, bez početka i kraja.

Video je u Babama iskoristila i slovenačka umetnica Rene Rusjan, koja je diplomirala skulpturu na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani, a deluje kao multimedijalna umetnica. Pre 20 godina je s Boštjanom Potokarom osnovala Školu za primenjenu umetnost koja sada deluje pri Univerzitetu umetnosti u Novoj Gorici.

      Rene Rusjan i Boštjan Potokar

Iako su umetnički par, Rene i Boštjan različito reaguju na zadati okvir beskućništva kolonije “Tihe komšije”.

Rene Rusjan prestala je da pravi skulpture (velike komade od metala) izbijanjem rata u bivšoj Jugoslaviji početkom 90-ih. Tada je počela da radi sa izbeglicama i raseljenim licima. U Babama je svoj dvogodišnji projekat video intervjua o odnosima među ljudima inkorporirala u svoj rad u rezidenciji kao odgovor na zadatu temu.

“Radim razgovore, ali ne kao intervju, već postavljam učesnicima tri ista pitanja, počev od trećeg, intimnog”, rekla je Rene Rusjan za SEEcult.org.

      Rene Rusjan

“Prvo pitanje odnosi se na državu. Jer, mi smo svi iz zemalja na Balkanu - bivša Juga i Albanija, i svi smo doživeli da se promenila naša država. Nama je promenjeno i ime države, a Albancima sistem. Neki se nicu ni micali sa ovih prostora, a promenilo se sve”, rekla je Rene Rusjan, koja je drugo pitanje za učesnike kolonije osmislila na temu doma, odnosno kuće i domovine. Treće pitanje je intimno, i na njega učesnici njenog rada ne odgovaraju gledajući u kameru.

“Želim da gledaju u nešto van kamere, recimo u sto u dvorištu za kojim jedemo, i da tada sebe zamisle u nekom prizoru iz detinjstva oko stola i hrane. Zapravo, u nekom odnosu u kojem su se osećali fino, zaštićeno… Taj prizor treba da ispričaju mimo kamere, da ne misle više na mene i na okolinu, već da zamisle sebe kao dete, kao da se sada sve to dešava”, rekla je Rene Rusjan, koja veruje da će tim radom u rasponu od države do intime otkriti da smo svi sa ovih prostora u intimnim pričama vrlo slični.

“Države su se menjale, ali živimo prilično slične živote”, dodala je.

   Orge i Rene Rusjan

Na osnovu iskustva života u bivšoj Jugoslaviji i sada već gotovo deset godina u Sloveniji kao članici EU, Rene Rusjan kaže da ju je u procesu približavanja Slovenije EU mnogo stvari podsećalo na nekadašnju državu i pokušaje uređenja društva.

“Verujem da svako od malih treba da zadrži svoj identitet i da oseća da ima ravnopravan glas. Treba zadržati sve te razlike, jer to je najzanimljiviji deo svega, a zajednica treba da razmišlja o pitanjima koja treba podjednako urediti - da svi mogu da žive dobro, da se poštuju ljudska prava svih, a ne da ulazi u neke administrativne stvari - da se u Briselu određuje, na primer, kako gajiti paradajz”, rekla je Rene Rusjan.

  Rene Rusjan, Goran Denić, Valentina Koča - Kosmaj

Navodeći i da se identiteti menjaju vremenom, ona je navela kao primer svoju generaciju sa početka 60-ih koja je verovala u princip bratstva i jedinstva, ali se pokazalo da nisu tako mislili ipak svi.

“Srušio se svet. Trebalo je iznova izgraditi sistem vrednosti - šta je bitno u životu. Još uvek, posle toliko godina, nije mi najjasnije sve oko tih stvari i hoću da verujem da je moglo sve to i da se na neki drugačiji način reši. Zbog toga što se desilo naravno da sada verujem da rat može izbiti bilo gde. Do tada sam verovala da kod nas ne može nikada da se desi, a sada i Belgijancima mogu da kažem da može i kod njih da se zarati… Zato je bitno da se sve te stvari ne zaborave. Nije to nostalgija za nekim vremenima kada smo bili mladi, jeste i to, ali važno je da naučimo i mlađe generacije da znaju da su to neki ciklusi koji mogu uvek da se dešavaju”, rekla je Rene Rusjan, koja je od 2008. godine vanredna profesorka na Univerziutetu u Novoj Gorici, kao i Potokar.

    Poseta galeriji Kulturnog centra Sopot

I Boštjan Potokar je u Babama nastavio raniji projekat kojim mesto u kojem se stvari trenutno dešavaju postavlja u poziciju centra sveta.

Taj projekat započeo je, kako kaže, zbog evrocentričnog pogleda na svet, a potom i zbog nacionalizama koji su uzbuktali još 80-ih, a takođe su zasnovani na geopoziciji.

“Još i imena koristimo po tom principu - severnjaci i južnjaci. A baš zbog toga - ako kažeš nekome da je južno od tebe, onda si dao pravo nekome ko je severno od tebe da kaže da si južnjak za njega”, kaže Potokar, koji je svojevrsnu inspiraciju za rad dobio svojevremeno u Parizu, kada je na jednoj izložbi video staru mapu Vikinga na kojoj je Severni pol obeležen kao centar sveta. “Vrlo teško je snaći se sa tim na osnovu našeg gledišta sveta”, naveo je Potokar, čiji je rad o centru sveta imao do sada različite prezentacije, uključujući i na velikoj izložbi međunarodnog projekta “Iste kiše, isti vetar” u Čang Maiju na Tajlandu. U Babama će biti u vidu svojevrsne spomen-ploče sa imenom tog sela kao centrom sveta.

      Polazak na izlet

Među učesnicima kolonije “Tihe komšije” je i beogradski umetnik Jovan Babić Foske, koji je diplomirao 1995. na Fakultetu likovnih umetnosti, a bavi se vajarstvom u Beogradu i Vukićevici kod Obrenovca. Izrađuje skulpture od biljnih materijala (tikva, trska, metla…), većinom iz sopstvene bašte, a svoju poziciju opisuje kao šegrta za seljaka. U spajanju urbane i ruralne ekonomije, to je možda i jedina održiva pozicija, a s druge strane, ljudi koji žive u marginalizovanim zajednicama najčešće nisu dovoljno posvećeni nijednoj od ove dve.

      Jovan Babić Foske

U Babama je boravio i hrvatski umetnik srednje generacije Vladimir Frelih iz Osijeka, koji je studirao na Akademiji u Diseldorfu, a od 2008. radi kao docent na osiječkoj Akademiji likovnih umetnosti. Njegov umetnički rad, iako u okviru digitalne umetnosti, podrazumeva duboko uranjanje u fizičke odnose neposrednog okruženja i pozicije posmatračevog tela.

Frelih je u Babama održao i prezentaciju Pop-ap galerije koju je osnovao sa grupom mladih umetnika kako bi koristili prazne prostore (prodavnice, butike) u centru grada ili drugde, transformišući ih u galerije za jednu noć.

     Vladimir Frelih daje krv u Sopotu

Osim u Babama, Frelih je učesnik i izložbe “Dunavski dijalozi” u Novom Sadu.

Među učesnicima kolonije u Babama su i beogradski umetnici Marko Mamuzić i Goran Orge Nikolić, koji snimaju video materijal za dokumentarni film o ZMUC-ovom projektu “Pokretne kolonije”.

      Na putu u prirodu u Babama

Budući da je ideja ZMUC-ovog projekta da omogući povezivanje i razmenu iskustava sa ostalim kolonijama u Srbiji, ali i pomeri određene granice u praksi njihovog organizovanja i funkcionisanja, u pripremi je film koji će, osim oba saziva “Pokretnih kolonija”, zabeležiti i dugogodišnju koloniju Simpozijum skulpture Terra u Kikindi, kao i likovnu koloniju u Jaloviku.

Deo programa kolonije u Babama su i “Večeri nacionalističke kuhinje”, pa je tako Rene Rusjan, s obzirom da je iz dela Slovenije na granici sa Italijom, odabrala da spremi tradicionalnu italijansku pastu kako bi se razlikovala od albansko-srpske musake od plavog patlidžana, koju su dan ranije skuvali kustoskinja Valentina Koča i umetnički direktor projekta Goran Denić.

      Valentina Koča i Goran Denić kao kuvari

“Odlučili smo se da zajedničko spremanje hrane, u okviru projekta ‘Pokretne kolonije’, nazovemo ‘Nacionalistička kuhinja’, jer pored toga što je to moćan sjedinjavajući katalizator za rezidenciju, takođe služi da svakoga podseti da su dobri odnosi na Balkanu vrlo krhki”, naveo je Denić, vajar i umetnički direktor ZMUC-a.

       Rene Rusjan i specijalitet "Babe"

Projekat “Pokretne kolonije” ove godine ima za cilj stvaranje dva regionalna rezidencijalna umetnička centra - u Babama i Reževićima u Crnoj Gori.

Drugi deo projekta biće održan u porodičnoj kući Bosnića u Reževićima od 20. do 30. septembra, uz učešće studenata treće godine Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Pored dokumentarnog filma, rezultat ovogodišnjeg projekta biće i izložbe i trojezični katalog.

Projekat "Pokretne kolonije: iz gradova duhova u umetničke rezidencije" finansijski su podržali Evropska kulturna fondacija (ECF) i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, dok je Ministarstvo omladine, sporta i kulture Albanije uputilo zvanično pismo podrške.

ZMUC je organizovao i 2010. i 2011. godine multimedijalne kolonije u selu Karavukovo na granici Srbije i Hrvatske, a radovi umetnika iz regiona koji su učestvovali predstavljeni su u Galeriji umetnika portala SEEcult.org.

Sajt projekta "Pokretne kolonije" je www.movableartcolonies.wordpress.com

(SEEcult.org)