Ujka Mijač
Criticize This! - predstava “Višnjik” A. P. Čehova, u režiji Dejana Mijača. JDP, premijera 4. oktobar 2011.
Piše: Nikola Skočajić
Lako je prepoznati referentno telo kojim Dejan Mijač, hteo – ne hteo, ostvaruje odnos u svojoj navodno poslednjoj režiji, za koju, simptomatično, bira poslednju Čehovljevu dramu. Međutim, bez obzira što se “Ujka Vanja”, u režiji Jirgena Goša, na istoj sceni igrao pre više od godinu dana, treba uzeti u obzir i pomenuti odnos ove domaće, prema onoj gostujućoj produkciji. Još je na pres fotografijama bilo jasno da je scenografija Darka Nedeljkovića parafraza, tako da se valja podsetiti scenografije za “Ujka Vanju” gde je u samu scenu bila upisana još jedna scena - kutija bez naturalističkih obeležja. Ova sekundarna scena biva jedini igrajući prostor, obložena je vlažnom glinom koja se pod reflektorom suši i nikakva promena svetla se ne vrši u toku čina. Uz zadnji zid je i integrisana “klupa”, na kojoj glumci ostvaruju jedini fizički kontakt sa scenografijom, što za posledicu ima fleke od gline koje ostaju na kostimu. Na fotografijama “Višnjika” nije se videlo da njegova scenografija, iako u svojoj naočigled estetskoj rigidnosti značajno podseća na onu “Ujka Vanje”, najznačajniju razliku ostvaruje time što se ne razlikuje od ambijenta u kojem je postavljena. Scenografija “Višnjika” se, dakle, ne nalazi na sceni, već je ona njen integralni deo. Onde gde Goš insistira na otklonu od ambijenta, Mijač uprkos prostoru koji nije strogo mimetičan, kao da insistira na iluziji. Upotreba drvne građe kao materijala, teško da ostavlja mnogo prostora za asocijaciju, već gledaoca provereno uljuljkava u ruralnost вишнёвого сада. Kada se okvir slike proširi na celu scenu, sa strane stoje još i kredenci, a po podu raste trava – sve na radost glumaca koji se rekvizitom na sceni ili onom koju će sami uneti, rado koriste. Nema reči ni o kakvom minimalizmu na koji se poziva kritika koja hvali ovu postavku “Višnjika”, već je on preuzet kao identitet koji samo na fotografiji i može da se održi. Željeni se minimalizam vrlo brzo urušava, onda kada se vidi da akteri nisu u dovoljnoj meri uslovljeni prostorom. Mijač, kao i Goš, želi da svoje glumce sve vreme drži izložene na sceni. Iako njegov Čehov traje duplo kraće, Mijaču iz nepoznatog razloga to ne uspeva. “Klupa” iz “Ujka Vanje”, u “Višnjiku” biva zamenjena stolicama (još jedna zamena koncepta za šturu opipljivost) koje su postavljene na istu poziciju kao i sedeći prostor kod Goša. Ulaskom sa partera, glumci popunjavaju stolice. Zatim tu ostaju i dok su “neigrajući”, gde će se takođe po potrebi i presvlačiti – što poručuje da će tu i ostati sve vreme. To se ne dešava. Poneko od aktera će bez ikakvog razloga napuštati scenu, pa će se vraćati kao da nije ni odlazio. Onde gde Gošovi glumci ne mogu da se iskradu a da se to ne primeti (u kutiji su, pod punim svetlom), glumačka postava “Višnjika” kao da se koristi nedoslednošću u sprovođenju preuzetog koncepta, pa s obzirom da su stolice mahom u polumraku – oni scenu napuštaju možda i u nadi da se to neće primetiti. Ostatak njihovog statiranja se zato čini besmislenim, kao što ni njihov ulazak na scenu iz partera nema svrhu jer su ka sceni otvoreni i drugi ulazi.
Institucija režija koje Čehova predstavljaju integralno je već stara. Peter Štajn svoje “Tri sestre” režira 1984. godine. Pretpostavlja se da se Mijač naslanja na ovu tradiciju i da mu je stalo do toga da Čehov ne samo bude demistifikovan, već da pokaže da ni za kakvom mistifikacijom nije ni bilo potrebe. To što su režije Čehova (i drugih velikih dramskih pisaca), koje svoje intervencije svode na minimum, mahom nastajale u zrelim fazama autorskog stvaralaštva – retko je značilo puko udovoljavanje datim tekstovima. Jirgen Goš kao što je već rečeno, prvo stvara ozbiljnu konceptualnu platformu da bi Čehova interpretirao onako kako bi to Čehov voleo. Mijač nam u interpretaciji ne pruža ništa više od udžbeničke vrednosti “Višnjika”, a za to ne stvara odgovarajuće uslove, primerene savremenoj režiji. Nemoguće je napraviti predstavu koja bi bila puka ilustracija dijaloga, međutim Mijač ne veruje dovoljno ni u podvodne tokove, pa više pažnje posvećuje konkretnosti izgovorenog teksta. Intervencije se ogledaju u insistiranju da govor aktera ima svoje uporište u pripadnosti likova određenim socijalnim skupinama, što je najočiglednije na primeru Borisa Isakovića kao trgovca (Lopahin) i pogotovo na primeru Bojana Dimitrijevića kao večitog studenta (Trofimov) – što prizemljuje visokoparnost njihovog govora.
Žanr kao glavni problem teksta, slabo je rešen. Iako se čini da je postojala namera da se nivelisanja vrše u toku radnje, mi smo za kratak vremenski period izloženi radikalno različitim žanrovskim (i stilskim) tretmanima.
Jasna Đuričić, za koju je već dugo jasno da je jedinstvena pojava u srpskom glumištu, kao Ranjevska je verovatno bila zbunjena neodlučnošću režisera, pa neodmereno urla sećajući se mrtvog Griše, da bi ubrzo zatim, u izvođačkom smislu jedina zanimljiva Nada Šargin kao Šarlota, postala comic relief koji kao da je vođen palicom Franka Kastorfa. Gajeva intimnost sa Ranjevskom je povremeno uočljiva, ali to je jedino što od njega možemo da dobijemo onako kako ga tumači Svetozar Cvetković, a koga smo već nebrojeno puta mogli da vidimo kako repetira istu ulogu svojevrsnog oneobičenog ispovednika, pa ni ovde za nju nismo bili uskraćeni. Hana Selimović (Dunjaša) igra lošu farsu i svoj lik svodi na nekoliko epiteta, kao uostalom i Branko Cvejić (Piščik) za koga, doduše, nije jasno ni koje bi mu tačno epitete pripisali. Kompletan mizanscen se čini jako proizvoljan, što postaje naročito očigledno kad akteri iz popunjavanja prostora naprasno pređu u stroge foto-figure.
Ukoliko odbacimo ideju da Mijač nije razumeo koncept kojim je Goš odbranio svoju postavku Čehova (na isti način na koji smo usvojili da se ovde radi o referentnom materijalu, a ne o nečemu drugom), onda nam ostaje pomisao da je Mijač svoj “Višnjik” naspram “Ujka Vanje” uspostavio kao njegovo kritičko telo. Na isti način na koji insert-replikom “Ofelija, idi u manastir” Mijač ne referiše na Šekspira, već na Gorkog, možda se ovde ipak radi o nepoljuljanom autorskom testamentarnom iskazu koji svoju karijeru dosledno završava konvencionalnom inscenacijom.
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.
