Učtivo ometanje muzejske postavke
Nesvakidašnja izložba-umetnička intervencija na stalnoj postavci Muzeja afričke umetnosti (MAU) u Beogradu “Nezaštićeni svedok br. 1: Afrodizijak” istraživački je projekat koji uključuje radove osmoro savremenih umetnika, a javnost ih može detaljnije upoznati na javnim vođenjima 17. i 24. novembra.
Reč je o istraživačkom projektu MAU, Fakulteta likovnih umetnosti i Filozofskog fakulteta/Centra za muzeologiju i heritologiju, koji realizuju kustoskinje Jelena Spaić i Ana Knežević, stručni konsultant prof. dr Milan Popadić i umetnici Milica Rakić, Ana Adamović, Irena Kelečević, Ana Vujović, Ivana Ivković, Siniša Ilić, Milica Josimov i Saša Tkačenko.
Prema rečima kustoskinje Jelene Spaić, “Nezaštićeni svedok” je učtivo ometanje muzeja i napad u rukavicama na muzejski predmet. Projekat je zamišljen kao serijal/niz intervencija na privatnim, javnim, umetničkim i neumetničkim kolekcijama, od kojih se prva realizuje na stalnoj postavci MAU. Podnaslov “Afrodizijak” inspirisan je albumom angažovanog nigerijskog muzičara Fele Kutija. Intervencija osmoro umetnika na stalnoj postavci MAU otvara specifične prostore međustanja u kojima se preispituju pozicije posmatranja slike drugog/drugosti: afričkog kontinenta kroz ideograme safarija, siromaštva, seks turizma; muzeja kao mesta višestrukosti; predmeta smeštenog u muzejski okvir; trofejnog lova i sl.
Koristeći portret Zdravka Pečara nakon trofejnog lova, Milica Josimov, vajarka i konzervatorka MAU u instalaciji Slikaj se/Take a Shot otkriva još jednu sakupljačku aktivnost i kolekciju nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora. Naslovom i selfi tačkom obeleženom iza izvajane, bele antilope prepuštene dejstvu vremena i raspadanju, Milica Josimov distorzira danas sveprisutnu muzejsku selfi praksu i nelagodnim “slikaj se” gotovo imperativno navodi posmatrače na kritičko promišljanje o trofejnom lovu u istorijskom i savremenom kontekstu i vizuelnoj kulturi koja je iz njega proizašla, navela je Ana Knežević o tom radu.
Milica Josimov, Slikaj se/Take a Shot, foto: Ivan Zupanc
Saša Tkačenko urezuje rad u arhitekturu MAU (na staklu u hodniku), evocirarajući witnes marks - tragove-svedoke protoka vremena, eventualnih reparacija i to da muzej možemo čitati i kao raskošnu inventuru svakovrsnih pukotina. Njegovo delo, kako je navela Jelena Spaić, može da se iščita i kroz ranije radove kojima se bavi dugogodišnjom pozicijom zanemarenosti muzeja u Srbiji. I don’t fear nothing unless it’s broke implicira ranjivost i krhkost konstrukta institucija zaštite, ali i humanosti, sugerišući melanholični pad u zaborav, stanje anesteziranosti i zov praznine. Drugi deo Tkačenkove intervencije Ekstremno siromaštvo nalazi se u unutrašnjosti kupole MAU, skriven od pogleda posmatrača.
Saša Tkačenko, I don't fear nothing unless it's broke, foto: Ivan Zupanc
Rad Ivane Ivković HEAVEN #14 čini palma u hodniku MAU i iza nje monumentalna zavesa sa milion puta viđenim printom pustinjske dine. Rad zavodi komodifikacijom zadovoljstva i njegovom instant ikonografijom (palma, pustinja, nebo) tako poznatoj u sveopštoj konzumerističkoj kulturi. Ovo obećanje raja lišeno svake tajne vezano je za all inclusive destinacije, brza rešenja, trenutna zadovoljenja i lažna obećanja ljubavi sa toliko želje da budu istinita. Ivana Ivković generičkim prikazom apoteoze zavođenja ovodi u istu ravan konstruisane prostore zavođenja: muzeja i Afrike kao drugog/drugosti. “Kroz njen portal želja, nadanja i očekivanja, ovoga puta možemo neometano proći, ako pomerimo zavesu”, navela je Jelena Spaić.
Ivana Ivković, HEAVEN#14, foto: Ivan Zupanc
Milica Rakić u nenarativnom, muzički ovisnom filmu Nesvrstana prepliće privatne i javne biografije Zdravka Pečara i Vede Zagorac, diplomatske i kolekcionarske aspekte njihovih života, akcentujući ulogu Vede Zagorc kao društveno-političke radnice i inicijatorke stvranja MAU.
Aludirajući na rekolonizaciju Afrike socijalizmom - scenama pakovanja predmeta u filmu i smeštanjem rada u zamračenu scenorafiju sastavljenu od drvenih muzejskih sanduka, Milica Rakić svedoči o ambivalentnoj nesvrstanoj poziciji MAU. U takvu “situaciju”, kako je navela Ana Knežević, postavljena su i tri ikonografska elementa koja se poigravaju sećanjem u okviru binarnog para muško-žensko: Pečareva doktorska disertacija koju delom prekriva časopis Žena, nema i nepokretna bista Pečara kao figura ustaljenog/ustajalog sećanja i njegova pisaća mašina iz koje progovara fiktivni tekst Vede Zagorc kao poetski manifest kolektivnog sećanja na ženske istorije.
Milica Rakić, Nesvrstana/Non-Aligned, foto: Ivan Zupanc
Nepoznati afrički umetnik Ane Vujović preispituje učestale potvrde autentičnosti dela izopštenjem njegovog stvaraoca postavkom tri intrudera. Ovo su i najdirektnije intervencije na samim muzejskim predmetima koje istovremeno sugerišu ne samo nedostatak identiteta autora, već i drugih neizbežnih koncepta odsutnosti karakterističnim za muzeje ovog tipa. Nepoznati afrički umetnik, kako je navela Jelena Spaić, trostruko napadnut zaštitom. simulira procese institucionalne brige o predmetima, ali istovremeno evocira i muzejsku signalizaciju zabrana.
Ana Vujović, Nepoznati afrički umetnik/Unknown African, foto: Ivan Zupanc
Pseudo-muzejska postavka Siniše Ilića govori o oružju i oruđu, a čine je dve knjige (Crno na belo Oskara Daviča i ukoričeni brojevi časopisa Proleter), te muzejski predmeti, mobilijar i istoimeni kratki film koji povezuje referentne tačke ovog mizanscena - Afriku kao neprestano nasilno eksploatisano crno srce sveta i muzej kao konstruisani odnos relacija koje ponekad mogu biti opasne. Ilićev muzejski registar, koji uključuje i pohabane, načete postamente i zaboravljene časopise iz depoa MAU, kritika je same forme reprezentacije, ali i istorije kao čina muzejske interpretacije. Svi segmenti tog rada, kako je navela Jelena Spaić, fusnote su izostavljene istorije koje upućuju na to da u muzeju ima više onoga čega nema, nego onoga čega ima.
Siniša Ilić, O oružju i oruđu/On Tools and Weapons, foto: Ivan Zupanc
Tragajući za slikom bračnog para Pečar kao reprezentativnih turista u arhivi MAU, Ana Adamović u dvokanalnoj video instalaciji FT000 stvara kontrapunkt safarija i zapadnoafričkog pejzaža. FT000 nastaje kao nova kombinacija četiri privatna snimka, u kojoj se minimalnom umetničkom intervencijom Afrika kroz objektiv Pečarevih, kako je navela Ana Knežević, otkriva u jukstapoziciji smirujućih predela bambusove šume i napetih scena lova. Smeštena između redova – između predmeta, pokretna slika posmatrana u dve ravni i kroz tesne 8mm proreze istovremeno je ulovljena i muzealizovana.
Ana Admaović, FT000, foto: Ivan Zupanc
Podna grafika Prolaz Irene Kelečević poigrava se formom i funkcijom filafanitkanina Senufo naroda. Na upotrebnom nivou, Irena Kelečević ukazuje na višestruki transfer funkcije predmeta koji je od autentične tkanine za inicijacije, pogrebne svečanosti i lovačke amulet-odeće postao turistički predmet, korišćen i za ukrašavanje zidova velikih hotelskih zdanja. Sažimajući istoriju nasleđa tog predmeta u jedan rad-intervenciju, Irena Kelečević stvara savremeni upotrebni predmet, danas tipičan za tržne centre i bioskopske komplekse, otvarajući time prolaz ka promišljanju o “autentičnosti” tzv. afričkog predmeta i njegovoj muzejskoj auri, navela je Ana Knežević.
Irena Kelečević, Prolaz/Passage, foto: Ivan Zupanc
Javna vođenja kroz izložbu su 17. i 24. novembra od 11 časova.
Izložba je otvorena do 22. decembra, a prati je i katalog u nastajanju, koji će biti posebno prestavljen.
(SEEcult.org)
