Trka za usporavanje života
Umetnik Stefan Lukić već nedelju dana izvodi performans Daleko, koliko me noge nose!, trčeći svakog jutra od svog radnog i životnog prostora do beogradskih grobalja, postavljajući tako pitanje mogućnosti usporavanja vremena. Finale Lukićeve desetodnevne trke za bolji život biće 27. juna u 16.30 sati, a umetnik poziva i druge da mu se pridruže kod Beograđanke, gde će probati da ih, kako je naveo, “zarazi sporim vremenom”.
Lukićev rad naizgled je jednostavne strukture - svakoga dana, počev od 18. juna, on u 7 sati ujutro kreće od svog ateljea - mesta rada, ali i spavanja, i trči do deset beogradskih grobalja, uredno mapirajući svoje trke pomoću GPS uređaja.
Trčanje je sveprisutna sinegdoha života – trči se u ime promene, humanih poriva, protesta, trči se [svakodnevno] na posao, u obaveze, za prevozom, trči se (vanredno) u bolnicu, policiju, po pomoć... Ponekad poneko trči i zbog avanture ili rekreacije, za zdrav život i telo. Dešava se i bežanje – trčanje iz straha, glavom bez obzira, ili ono svojeglavo trčanje – glavom kroz zid, a sve to dok je ona stara "ne trči pred rudu" pomalo van svetonazora svih nas, doživotnih trkača. Rečju, trči se kroz čitav život, za goli život, za bolji život.
“Ako je neko ranije i trčao do groblja, moguće je da je to činio u nekim vanrednim situacijama. Ova je pretpostavka Lukićevim performansom hipertrofirana, tj. udesetostručena: trčanjem od mesta-za-rad-i-spavanje do groblja on s namerom stvara desetodnevno permanentno vanredno stanje koje pomenute trke za život, poput onih koje su izveli Forest i Lola, okreće naglavačke. Gotovo da su njegove trke trke protiv života, ili možda trke za konkretni Bolji život. Life is a race, ponovićemo, život odista jeste trka, ‘život nije loto, nije dečija igra’, ali da li i dalje važi ohrabrujući Keep up? Može li se trčati kroz život ukrug? Ili, kako trčati kroz konstantno vanredno stanje, taj simbol savremenog svakodnevnog života, rutine, vrzinog kola fleksigunornosti: ustati, krenuti iz mesta-za-rad-i-spavanje i trčati, trčati – sve do groba?! Mislimo o tome zajedno”, navela je Ana Knežević povodom Lukićevog rada. Ona podseća i da se kroz Zenonov paradoks, Ahil takmičio sa kornjačom ne bi li savladao logičku nemogućnost, beskonačnu razdaljinu koja deli prostor i vreme. Kroz filmske ekrane, Forest Gamp i Lola trčali su za život, kada se u prvom slučaju trka lomila sa ortopedskim pomagalima kroz krik: "Run, Forrest, run!”, a u drugom kroz zadihanu motivacionu poruku u jurnjavi za novcem: "Life is a race! Keep up!”
Lukićeva trka daleko, koliko ga noge nose, bez prestanka, sve do cilja, disciplinovanim ritmom, osim ako ga u tome ne spreči jedinstveni okidač sećanja, pomalo je paradoksalna trka protiv života - njen intenzitet i čeličnu rutinu može poremetiti jedino sećanje, odnosno – mesto, osoba, predmet koji budi memoriju.
“Jedino oni imaju dostojanstvo i moć da naprave rupturu, da promene tok trke, da sapletu, da spreče postizanje cilja. Zato je Lukićeva trka trka protiv života – ona je napad, protest protiv stalnog vanrednog stanja, protiv životarenja u slaganju lego kockica, usred nagomilavanja uvis. Ona proteže na životni vek Kunderinu misao ‘stepen brzine direktno je proporcionalan intenzitetu zaboravljanja’. Ona demonstrativno obznanjuje da čovek nije u stanju da živi u trenutku jer stalno misli na onaj sledeći trenutak. Ona je trkački manifest kroz koji odzvanja 'živimo u tiraniji trenutka!”, navela je Ana Knežević.
"Dokumentacijom trke za usporavanje na mapi grada, Lukić beleži ogoljenu simboliku svakodnevnih utakmica svih nas kroz virilijevsku dromologiju. Brzo vreme je zarazno, a mi smo u globalnoj pandemiji. Dokumentovanjem svojih ličnih reakcija na okidače sećanja, te jedinstvene usporivače, kočničare, rampe pred kojima [se] mora zastati, Lukić čuva romantični karakter paradoksalne trke i jasno poručuje da to nije trka za život, osmeh, novac, ili nešto slično. Ova je trka i univerzalna i intimna, svima poznata – trka protiv života u užurbanosti, trka za stvari lagane, trka koja poručuje isto što i Eriksen (Thomas Hyland Erisken) pre par decenija: 'Sporo vreme sad!' Drugim rečima, Lukić pojačava, bustuje sporo vreme", navela je Ana Knežević.
Sam naziv rada Daleko, koliko me noge nose! ima ironijski prizvuk: daljina nam je poznata, cilj se zna, on je tu, tačno na drugom kraju sumiranog i svedenog toka života. Ili – dalje se ne može. Ali koliko nas noge nose u ovom slučaju ne možemo znati, ne možemo predvideti život van vanrednog stanja, kada ga ukinu ti jedinstveni trigeri jedinog što (pre)ostaje, a to je sećanje. Sećanje, naročito ono koje izranja, izleće, koje je okinuto, izazvano, koje nas pukne, za razliku od svega drugog, ne dešava se stalno. Eriksen je primetio da, kada se nešto događa sve vreme, onda se, kao što je poznato, uopšte ništa ne događa. “Zato se polaganost mora zaštiti, brzina se brine sama o sebi, ništa nije toliko konkurentno kao ona”, pisao je on u Tiraniji trenutka, s verom da se na razne načine mogu podići zaštitne ograde oko polaganosti, kako “nas brzina ne bi progutala”. Lukićev performans osvešćuje na sličan način, postavljajući kulturu sećanja kao jedinu prepreku na trkačkoj, takmičarskoj, nadmetajućoj i što da ne – sududoj ruti brzog života.
“Mislimo o tome zajedno. Kada i vas kojim slučajem uspori neki pad diktature trenutka, pomislite kako je pisac Tiranije trenutka pre gotovo dve decenije postavio pitanje: „Zašto smatramo da učitavanje Microsoft Worda još uvek traje predugo?” Kad su telefoni na mute režimu, računari u dubokom sleep modu, svi ekrani pogašeni, poslovne obaveze u kancelariji, na radnom mestu, kad ostajete kod kuće, nedostupni za upite raznoraznih nadolazećih trenutaka koji kucaju na vrata, razmislite o ovoj trci protiv brzine, o njenoj superiornosti, o našoj nemoći pred istom, ali i o njenoj jedinoj slabosti – sećanju koje izranja, memoriji bez bajtova koja hladi životni pejs”, poručila je Ana Knežević.
Svi koji ne mogu da uspore bar kratko i pridruže se Lukiću u beogradskoj trci za Bolji život, umetnik poziva da se uključe preko Fejsbuk profila ili Instagrama i na taj način isprate "trku koja je svima sigurno poznata, jer je svi živimo". Umetnik poziva sve da ostave komentar/lajk, zavire u njegovu intimnu trku globalne prepoznatljivosti, sruše tiraniju trenutka bar na sekund...
Na Lukićevim nalozima na društvenim mrežama moguće je pogledati i kako se njegova “trka za život” odvijala prethodnih dana, između ostalog i kako je iz drugog puta uspeo da “probudi” v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti u beogradu Viktora Kiša i uruči mu pozivnicu za svoj rad u nastajanju.
(SEEcult.org)
