Tramvaj zvani želja u BDP-u
Drama “Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa, u režiji Lenke Udovički, sa Brankom Katić u jednoj od glavnih uloga, imaće zvaničnu premijeru u Beogradskom dramskom pozorištu 3. septembra, nakon što je ta koprodukcija BDP-a, Beogradskog letnjeg festivala (Belef) i Teatra Ulysses uspešno izvođena u okviru Belefa i na Brionima.
“Pred publikom smo bili već sedam puta, što je velika prednost, tako da u ovu premijeru idemo uigraniji nego ikad”, izjavila je Branka Katić 1. septembra na konferenciji za novinare, dodajući da joj je uloga Blanš najteža u karijeri.
“Izazov su mi bila sva njena stanja, sva njena bol s kojom dolazi kod sestre, već potpuno raštimovana. Plašila sam se kako ću u toku proba šest sati dnevno da budem u tom njenom stanju, mislila sam da ću da poludim”, rekla je Branka Katić, opisujući koliko je Vilijamsova junakinja, koju je u istoimenom filmu Elije Kazana iz 1951. godine igrala Vivijen Li, opterećena traumom iz mladosti, gubitkom roditelja, ljubavi svog života, imanja...
“Sve dublje je padala u svoj očaj i bol i alkoholizam i u jedno suštinski ogromno nerazumevanje sa sredinom u kojoj je živela. Dolazi sa 65 centi u džepu kod sestre koja živi s nekim zgodnim, ali dosta, tako da kažem, jednostavnim Poljakom. Sada, u nekom malom stanu, ona u svojim predivnim haljinama, perjem, krznom pokušava da sakrije to kako se oseća i koliko je u poprilično bezizlaznoj situaciji”, rekla je Branka Katić.
“Dakle, plašila sam se, ali kako Tenesi Vilijams kaže da ga ne interesuje umetnost ako ne ide do kosti i do krvi, shvatili smo da nema puta okolo, nema površnosti u našem pokušaju da tumačimo njegove likove, da moram da se bacim u tu ledenu vodu”, dodala je Branka Katić.
Navodeći da je imala fantastičnu podršku kolega, Branka Katić je posebno istakla Lenku Udovički koja ih je tako dobro vodila i nije im dala da rade “bilo šta manje od srži i tog njihovog nerazumevanja, boli i kompleksa koje svako ljudsko biće nosi u sebi”.
“Neumoljivo nas je vodila ka istini o kojoj je Vilijams pisao. Zato mi je to najteža uloga. Posle predstave se osećam kao da je tramvaj prešao preko mene, ali – neka”, izjavila je Branka Katić.
Pominjući Vilijamsove reči da ne postoje zlikovci i heroji i ako bi svi pokušali da drugo ljudsko biće zaista vidimo, bez predrasuda, etiketa usađenih vaspitanjem, da ga razumemo, to bi dovelo do toga da ga i zavolimo, istakla je da je to “lepa poruka i za naše društvo koje je toliko polarizovano i ima toliko predrasuda i osuđivanja”.
“Bilo bi lepo da pokušamo da se bolje čujemo, da se bolje vidimo, da našu decu gajimo u atmosferi ljubavi i širine i prihvatanja, da bi postali bolji jedni prema drugima, a tako bi za našu decu napravili neku bolju sredinu”, izjavila je Branka Katić.
Povodom igranja na Brionima, rekla je da je ansambl tamo imao “zvezdano nebo, šum mora, fantastičnu tvrđavu, oko 450 ljudi u publici, divan odjek, ali i tišinu tokom nekih važnih scena, koju verujem svi glumci vole kad znaš da je publika s tobom svakog trena”.
“Mislim da smo jedna dobra grupa glumaca koji se međusobno poštuju i vole. U toj atmosferi lakše je izneti jedan ovako kompleksan i težak komad”, izjavila je Branka Katić.
Mlada glumica Vanja Nenadić, koja igra Stelu, rekla je da joj je to treća i do sada najbolja saradnja s Lenkom Udovički i da je priželjkivala ovakvu ulogu i ovakav tekst.
“Jako mi je drago što je Lenka odlučila da ovo delo postavi na klasičan način. Mislim da nam je to sa glumačke strane nedostajalo”, rekla je Vanja Nenadić, dodajući da je cela ekipa divna, a da joj je Branka Katić od malena glumački uzor i idol.
“Sa rediteljkom smo imali divan dijalog. Bilo je uživanje raditi, a mislim da će tek biti uživanje igrati, jer je tekst višeslojan i kroz svako izvođenje shvatamo neke nove dubine”, izjavila je Vanja Nenadić. Izrazila je i zadovoljstvo zbog saradnje Teatra Ulysses i BDP-a, jer je “u ovim vremenima veoma važno da brišemo granice koje nam se konstantno postavljaju, što namerno što ne”.
Miloš Petrović Trojpec, koji igra Stenlija,)istakao je da je srećan zbog svoje prve saradnje sa Lenkom Udovički.
“Bilo nam je u nekim trenucima i naporno, ali suštinski smo imali jako dobar proces, meni jako bitan. Hvala rediteljki na strpljenju, ljubavi koju nam je dala i poverenju. Hvala i kolegama. Radujem se svakom novom igranju. Ova predstava će se razvijati, iz igranja u igranje dobijamo neke nove momente, nove nijanse”, rekao je Petrović.
I mladi glumac Marko Todorović zahvalio je na poverenju, dodajući da je uloga Miča za njega nešto potpuno drugačije od svega do sada.
“Kada sam dobio da igram Miča javile su mi se mnoge dileme, da li ću ja to moći, koliko je to daleko od mene, ali uz homogenost ekipe i predivnu atmosferu na probama, hrabro smo ušli u to i dobio sam vetar u leđa od Lenke i kolega. Ima tu nešto neprevodivo u reči. Ovo je jedna od onih predstava koja se igra za tišinu, kada se čuje svaki dah publike, svaka reakcija, intimno je, mala je scena”, dodao je Todorović.
“Ovo je klasik, retka prilika da se radi. Imali smo veliku odgovornost, zbog čuvenog filma i predstava koje su igrali mnogi veliki glumci, a ja posebno zbog Miča, uloge za koju je naš Mladen Sekulović – Karl Malden dobio Oskara”, rekao je Todorović, dodajući da je ipak “pokušao da napravi nešto drugačije, kao i ostale kolege”.
“Nismo hteli da odemo u opšte mesto. Tekst je toliko bogat da ga svako čita na drugačiji način. U tome je i čar ovog komada, račva se na razne delove, zavisi koju priču neko hoće da ispriča. Za mene, u odnosu na film, drugačije su u prvom redu godine Karla Maldena tada i moje sada, tako da i moj odnos sa Blanš mora biti drugačiji”, rekao je Todorović.
U ansamblu su i Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković.
Scenografiju je kreirala Zorana Petrov, kostime Bjanka Adžić Ursulov, scenski pokret i koreografiju potpisuje Staša Zurovac, a muziku Najdžel Ozborn i Davor Roko.
Predstava se igra u prevodu Vere Nešić i Dragoslava Andrića, a dramaturg je Željka Udovičić Pleština koja je u programu podsetila da je “Tramvaj zvani želja” dramsko je delo koje je literarna faktografija svrstala među klasike gotovo u trenutku njegovog nastanka, učinivši tako verovatno njegovu tadašnju aktuelnost svevremenom i otvorenom prepoznavanju i danas i ovde. Vilijams je već 1948. godine za tu dramu dobio Pulicerovu nagradu, prvu od čak tri.
“Uspeh u teatru je izvestan u režiji Elie Kazana, a nekoliko godina kasnije isti reditelj prema tom delu snima i kultni film. Vilijams u vožnji našim ‘Tramvajem’ progovara glasnim jezikom o temama koje su ga mučile, o slabostima koje su bile sastavni deo njegove egzistencije: mentalna labilnost, homoseksualnost, alkoholizam. I upravo ta, od Čehova nasleđena, upornost dozvolila je da ono pojedinačno, ako je od majstorskog pera odabrano i opisano, postane opše mesto i naš zajednički problem. Stoga ga oslanjanje na otkrivanje stanja ljudske duše, intimne drame svojih junaka, njihova emotivna previranja – čine aktuelnim svakom vremenu pa tako i ovom našem. U ovome se ‘Tramvaju’ problematizuju i neka danas vrlo važna pitanja, pitanja koja se tiču položaja žene u savremenom društvu. Vilijams bi, da je danas naš stvarni, a ne samo literarni savremenik bio poznat i priznat zagovornik ženske emancipacije. Naime, vrlo je jasno i nedvosmisleno sredinom prošlog veka ovim tekstom otvorio pitanje: može li jedna žena opstati u svetu krajnjeg materijalizma, u gotovo histeričnim okolnostima koje melju naše živote. Blanš kaže: ‘Namerna okrutnost se ne može oprostiti’. A naš je svet, nažalost, postao još okrutniji. No osim hrabrosti da progovori o zabranjenom, osim sposobnosti da nas natera da prepoznamo probleme likova koji ga s nama nesebično dele, on govori o trenutku kada jedno vreme zauvek prolazi i nestaje, a drugo, novo, dolazi. U ono je doba Vilijams pisao o odumiranju jedne klase (Blanš) i stvaranju nove (Stenli), o onima kojim uspevaju obaviti transfer i preživjeti (Stela), o nastajanju novog poretka vrednosti. Danas smo i te kako svesni vremena promena koje nas je, kako se istorija uvek spretno pobrine, zateklo nespremne i u tim se haotično raspoređenim situacijama naš red vožnje pretvara u paniku i nered. Sukob starog i novog očitava se pre svega i kao sukob dva svetonazora. Imamo li mi pravo verovati da iluzija može biti sastavni deo života, da još uvek ima mesta za ljubav u ovome svetu koje se odriče, stidi emocija. Iluzije su nam ukinute, potreba za ‘begom iz stvarnosti u kojoj se ne osećamo ugodno’ osujećena. A kako Pisac kaže: ‘Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije’”, navela je Željka Udovičić Pleština.
Prva repriza "Tramvaja" na maloj sceni BDP-a je 4. septembra.
*Fotografije iz predstave: Dragana Udovičić
(SEEcult.org)
