Tragovima jugoslovenskih glumica: Željka Cvjetan-Gortinski
Željka Cvjetan-Gortinski rođena je 5. juna 1963. godine u Beogradu. Glumom je počela da se bavi već u osnovnoj školi. „Moj prvi izlazak na scenu je bila priča 'Deda i repa', a ja sam bila jedna od onih koji vuku, ne bi li se repa izvukla. Dakle, u suštini je bio potreban kolektiv da bi se repa izvukla. Poruka ove predstave za mene kao mladog pionira, a i za mene kao stariju osobu kasnije u životu je da je jako važan kolektiv.
Filmska umetnost je upravo umetnost koja se zasniva na mnogobrojnosti talenata koji se u jednom trenutku skupe i urade jedno delo, koje ne mora da bude i umetničko delo. Jer mislim da se umetnost jako retko dosegne, ali se uvek proizvode neki poslovni zadaci. Mi napravimo neki zadatak, napravimo film, ali to ne znači da će film biti dobar, ne znači da će zaista da se uzdigne na neki nivo koji je po svojoj razmeri umetnički, jer za mene je umetnost jedna najviša, najčistija kategorija koja nije tako česta. Ali da bi se uopšte film desio, svi ljudi moraju da se kolektivno okupe oko toga.
Nakon osnovne škole bavila sam se glumom u okviru dramske sekcije vojne akademije. Dvanaesta beogradska gimnazija, u to vreme, je imala saradnju sa pitomcima koji su se školovali na vojnoj akademiji. Jedna od predstava, na primer, je bila predstava 'Nikoletina Bursać'. Naravno, sve je to bilo politički obojeno, jer je rađeno u posebnom miljeu i pesme koje smo govorili su bile revolucionarne pesme vezane za Drugi svetski rat, vezane za veličanje partizana, Tita… Sve je to tematski na neki način bilo uklopljeno u određene zahteve političke stvarnosti u to vreme. Ali to bavljenje glumom u okviru dramske sekcije je bilo jako značajno za mene. Jedna improvizacija – gde glumim majku kojoj otimaju dete i odvode u logor – je bila toliko emotivno iskustvo za mene, da sam ja u stvari negde možda baš u tom trenutku i krenula da razmišljam o glumi kao mogućoj profesiji kojom ću se baviti u životu. U okviru srednje škole, i u okviru te sekcije na kojoj smo se družili, recitovali i aktivno bavili glumom na nedeljnoj bazi, ta ljubav prema sceni, tom nekom kreiranju nove stvarnosti, postala je toliko značajna da sam krenula zaista da razmišljam o upisu na Akademiju i o glumi, kao pitanju života i smrti. Mislim da je to bila u stvari jedna od mojih prvih značajnijih odluka u životu. Ta odluka je bila tako fokusirana da nije bilo nikakve sumnje u meni. Pripremala sam se za Akademiju, čitala, sretala ljude koji bi mi davali primedbe, da bi na kraju ušla u uži izbor i kasnije bila primljena. Imam utisak da se sve to i desilo upravo zbog neke snažne, fokusirane, jednosmerne, namerne odluke, a ne životne slučajnosti. Otkrivajući sebe, tražeći odgovore pre svega, u sebi, i tražeći sebe, desila mi se i prva uloga na filmu“.
Željka Cvjetan u ulozi Vere, i Slavko Štimac kao Gane Truba u filmu 'Igmanski marš', foto: Željko Maričić
O filmu 'Igmanski marš'
„Mislim da je 'Igmanski marš' jedan od poslednjih ratnih filmova u SFRJ. Bio je zaista jugoslovenski film, po svim učesnicima: producentima koji su bili iz raznih republika i glumcima takođe sa svih teritorija nekadašnje Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije. Energija tog kolektivnog čina je u tom smislu zaista bila fantastična. Bio je to jedan duboki, intenzivni, istorijski projekat, gde su zaista mnogi ljudi dali i ostavili neki svoj pečat. Tematika je bila ozbiljna i takav je bio i pristup tom filmu – od čoveka koji je preživeo Igmanski marš, do pisca koji je pisao knjigu i koji je stalno bio na snimanju kao naš savetnik. Snimao se u i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori. U okolini Sarajeva smo dosta snimali. Sećam se tih lokacija, i meštana, i baš je bilo predivno u suštini. Bilo je to veoma impresivno iskustvo u svakom smislu jer sam bila okružena legendama našeg jugoslovenskog prostora, a i post-jugoslovenskog prostora, kao što su glumac Bata Živojinović i producent Nikola Popović.
Mnogi su već otišli i usnuli u večnosti, ali mnogi su još uvek tu, kao reditelj Zdravko Šotra, koji je još dan-danas aktivan. Kao i Nikola Kojo, koji je tad bio mlad glumac, ali već je imao glumačkog iskustva. Tu je bio i Slavko Štimac. Iako sam kolege poštovala i profesionalno im se divila, ipak nisam osećala idolopoklonstvo. Meni je prosto bio prirodan taj osećaj da sam ja radila sa tim ljudima. Ali tek posle, sa ove vremenske udaljenosti, shvatam koliko je to u stvari bilo značajno, veoma značajno iskustvo. U tom smislu sam srećna što sam imala priliku da učestvujem u tom jednom zaista jugoslovenskom filmu. I doživim ga u svim tim nekim nijansama: od toga da je to ratni film, toga da je to bio državni film, do toga da je to bio kolektivan film svih republika. Mislim da je to bilo onako baš impozantno iskustvo.“
O reakciji publike na film 'Igmanski marš', kad je prikazan na 30. 'Festivalu jugoslavenskog igranog filma u Puli' 1983. godine, Željka Cvjetan-Gortinski kaže: „Imala sam utisak se već tada osećalo to neko raspoloženje, ta neka negativnost prema 'Igmanskom maršu', kao ratnom [partizanskom] filmu. Ali meni je bilo važan taj osećaj da se predstavite u toj divnoj Areni i pred toliko publike. I evo, četrdeset i nešto godina kasnije, film se i dalje prikazuje na televiziji. I mnogi ga ljudi pamte kao jedan od naših najboljih ratnih filmova.
O ženskim ulogama u jugoslovenskoj kinematografiji
„Što se tiče romantike u filmu 'Igmanski marš', Tihomir Arsić (koji igra Čajku) i ja (koja tumačim Veru) dobili smo nagradu u Nišu od lista 'Dvoje' za najromantičniju priču u jugoslovenskom filmu te godine. Iako sam ja bila glavna ženska uloga u filmu, ili među glavnim ženskim ulogama, u suštini je to bila jedna sporedna uloga u kontekstu filma 'Igmanski marš'. U filmu ipak postoje određeni punktovi koji pokazuju neku vrstu ljubavnog odnosa, zaljubljenosti, nege, sposobnosti, i neke, ne samo fizičke nego i misaone, prisutnosti u svemu tome. Ali, naravno da je tu bilo prilike da se ta uloga napiše i drugačije. Kada govorimo o kontekstu ženskih uloga u našoj kinematografiji, u našoj zemlji, retke su filmske priče, u smislu glavne uloge koju će žena da nosi, iznese, i čija je priča vezana za bogatstvo njene ličnosti i snagu njene ličnosti. To je vrlo retko i u svetu da imate zaista i film koji govori o toj snazi proporcionalno, o kompleksnosti ženskih priča. I uglavnom je tako. Na primer u našoj narodnoj poeziji. Ženski likovi su uglavnom obeleženi kao majke, kao sestre, kao devojke… Mislim da čak često nemaju ni ime, nego se zovu po muškom svom 'vlasniku', uslovno rečeno. Na primer, Majka Jugovića. Te tako je 'Igmanski marš' ratni film u kome su uloge žena svedene na uloge medicinskih sestara. Žao mi je što ne postoji jedna scena gde se pokazuje koliko su te žene spretne i sposobne, nego su uglavnom prateći deo kadra, ali su ipak tu, vode računa o ratnicima i one ih drže kad oni treba da izdrže tu grozotu seče povređenih delova tela“.
Cvjetan-Gortinski dalje nastavlja: „Meni je žao što se stalno raspravlja o temi muška-ženska uloga, ali nažalost postoji ta razlika u tretiranju i u vrednovanju. Retke su glumice koje izađu iz tog nekog okvira generalnog tretiranja žene. To su u stvari uglavnom glumice koje su dobile mogućnost da rade na filmovima koji su samo upravo koncentrisani na ženski lik, a takvi su retki. Ali ipak postojali su, bilo ih je, poput filma 'U raljama života' (Rajko Grlić, 1984) i lika Štefice Cvek, zatim filma 'Petrijin Venac' (Srđan Karanović, 1980) i lika Petrije, ali to su filmovi koji su zaista napravljeni sa primarnim fokusom na žensko iskustvo. Mislim u svim ovim drugim, kolektivnim filmovima, vi imate priču gde je žena uglavnom u nekom, kao, kvadratu, u odnosu na to kako je moglo da bude. Govorim o mogućnostima gde birane situacije, načini ponašanja i slojevitost scena mogu da daju mnogo više“.
Nakon 'Igmanskog marša', uslijedila je lijepa saradnja Željke Cvjetan sa scenaristom i rediteljem Peđom Sinđelićem na, po njenom mišljenju, vrlo modernom, nelinearno ispričanom, nesvakidašnjem i maštovitom TV filmu 'Igra o pamćenju i umiranju'. Film je bio inspirisan životom Luisa Bunjuela (Luis Buñuel).
„Posle toga“, nastavlja Cvjetan-Gortinski, „ja sam vrlo brzo ušla u seriju 'Sivi dom' (Darko Bajić, 1984-1986), pa onda je došao film 'Oktoberfest' (Dragan Kresoja, 1987) u kom sam imala glavnu žensku ulogu. U vezi sa tim, postoje glavne ženske i glavne muške uloge. I dobro, svuda to postoji. S tim što bi u većini slučajeva glavna ženska uloga trebalo zaista i da bude u nekom smislu glavna, a ne samo pratilja glavnog junaka. Govoreći o tome, definitivno su svi likovi koje sam tumačila mogli da imaju mnogo šire, mnogo dublje, mnogo bolje prikazane aspekte vezane za jednu ličnost. Kad čovek posmatra svoju ulogu, vi ste deo opet jednog kolektivnog čina. Uloga služi priči. I vi sad tu priču nosite, dopunjujete i bojite na način na koji vam dozvoljava scenario i rediteljski koncept. A ono što nije napisano, to je neka nadogradnja koju svako od nas, nekim životnim iskustvom i razmišljanjem o ulozi, na neki način donosi u tim kadrovima.“
Željka Cvjetan u ulozi Savke i Dubravko Jovanović u ulozi Matića u seriji 'Sivi dom', foto: Jaša Josimović
O seriji ’Sivi dom’
„'Sivi dom' je po mnogo čemu bio revolucionaran. Definitivno pre toga nije bilo puno filmova ni serija u istoriji naše kinematografije i televizije koji su se bavili problemom delikvencije, sem, na primer, filma 'Specijalno vaspitanje' (Goran Marković, 1977). 'Sivi dom' je bio prva ozbiljnija studija karaktera i priča koje su vezane za popravni dom, za maloletnike koji su sticanjem svojih životnih prilika našli sebe u jednom miljeu i taj milje je u velikoj meri prouzrokovao da oni završe u domu. 'Sivi dom' je bio revolucionaran i po načinu kako se radilo. Serija je nastala u okviru Dečjeg programa Radio-televizije Beograd. Nikada do tada se nije radila tako kompleksna serija u redakciji Dečjeg programa. Umetnički tim je svesno pravio određene promene u odnosu na ustaljeni način rada. Serija je rađena filmski, filmskim jezikom, filmskom kamerom, i na filmskoj traci. Ceo proces je bio veoma intenzivan, studiozan, i posvećen. Što bi reditelj Darko Bajić rekao, on je sanjao taj projekat. Kad počnete da sanjate projekat, onda se projekat i stvara.
Scenarista Gordan Mihić je bio taj koji je doneo projekat u Dečju redakciju (iako je serija po tematici pripadala omladinskom programu i trebalo je ponuditi toj ili nekoj drugoj redakciji), a Donka Špiček je bila hrabar producent, koja je prepoznala značaj i vrednost te priče.
Serija je iznela mnoga imena u orbitu i zahvaljujući njoj pojavila se jedna velika grupa glumaca. Mnogo puta se 'Sivi dom' prikazivao, i dan-danas ljudi se sećaju te značajne serije koja je napravila mnoge pomake. Na žalost, iako je serija dobijala i nagrade i bila na internacionalnim festivalima, nije doživela zasluženu širu internacionalnu prisutnost.
Naravno da sve što se radi, što se prikaže, uvek može da se gleda i kroz prizmu političke i društveno-socijalne stvarnosti. Postoji taj odnos između umetnosti i realnosti. S jedne strane, 'Sivi dom' je bio umetničko delo, a s druge strane bilo je dosta upliva i pravog domskog života, jer su i reditelj i direktor fotografije i scenarista provodili vreme u domu i kada bi nešto primetili, to bi naknadno i uneli u scenario. I glumci su boravili tu, jer je snimanje bilo u pravom domu. Možda smo čuli za jedan slučaj seče vena, pa se onda u seriji napravila scena kolektivne seče vena. Mi možemo sad, četrdeset godina kasnije, da govorimo, da je 'Sivi dom' bio i velika kritika društva, sive socijalističke realnosti. Ipak mislim da je u osnovi bio okrenut jednom ljudskom razumevanju, i pokazivanju specifičnog segmenta društva.
Većina prosečne populacije ne razmišlja da u jednom trenutku postoje ljudi, koji imaju oca koji ih maltretira do te mere da moraju da ga uguše, pijanog, da bi sebi spasili život, što ne opravdava čin ubistva, ali govori o situaciji u kojoj je jedno mlado stvorenje dovedeno do toga. To naravno nema veze samo sa Jugoslavijom u to vreme, Srbijom, ili… to ima veze sa ljudskom vrstom bilo gde. Znači, govori se o tim ljudskim prilikama. U seriji je bilo zaista intenzivnih likova, poput Crnog (glumio Branislav Lečić) i Šojke (glumio Zoran Cvijanović). Svaki od njih dolazi iz različitih socijalnih uslova. Na primer, Šojka dolazi iz bogate porodice. Znači, delikvencija nije vezana samo za siromaštvo. I nije vezana samo za, recimo, socijalističko uređenje ili neko drugo društvo, jer se vezuje za ljudsku priču. Šiljina (glumio Žarko Laušević) priča velikog mangupa, koji želi da na neki način postane bolja osoba, pa priča njegove majke (glumila Radmila Živković) koja ima novi život, itd. su priče i situacije koje čovek može da prepozna nezavisno od toga da li ste vi u Jugoslaviji, Americi ili bilo gde. Takvo ljudsko iskustvo je univerzalno. Čak i ako se osvrnemo na 'Sivi dom' kao na kritiku socijalističkog društva, duboko verujem ipak da je to bila priča o ljudima sa margine, koja je slična svuda na svetu, van naših granica, i zato jeste univerzalna. Naravno da je susret sa delikvencijom bio jedan veliki pomak za idealistički prikaz socijalističke realnosti, veliki pomak što uopšte govorimo o takvim životnim primerima da postoje. Da postoje ljudi koji su u vaspitno popravnom domu. Da postoji dom. Ponekad je revolucionarno da postavimo pitanje. Sam čin da govorimo o nečemu jeste u mnogo čemu revolucionaran.
Savka, koju sam ja tumačila u seriji, i Matić (glumio Dubravko Jovanović) nisu bili deo te atraktivne priče koja je vezana za delikvenciju. Jer oni su želeli da izađu iz doma, voleli su se, počeli su da planiraju neku svoju budućnost. Tako je bar građen lik Savke. To je bila jedna tanana, lepa, opet romantična priča, prosto koja daje neku vrstu balansa surovosti, na primer Guštera (glumio Siniša Ćopić), ili surovosti Crnog i jednog potpuno drugog odnosa koji su Crni i Lolika (glumila Andrijana Videnović) imali. Matić i Savka su imali taj neki vrlo topao, domaćinski odnos. Oni su počeli da razmišljaju o nekoj normalnosti, o nekoj normalnoj porodici kad izađu. Kada bih ponovo radila Savku, ne verujem da bih je uradila drugačije. Eto njihova priča je upravo priča ljudi koji žele da nađu normalnost u nenormalnim uslovima.
Ali, Savka doživi pokušaj grupnog silovanja. Pokušaj je napravljen da bi se izazvao njen momak Matić, da bi se on ponizio. U suštini, to je jedan presek zašto se nešto desi, zašto baš njima, njima dvoma koji su na neki način pozitivni karakteri u okviru tog popravnog doma? Ljudi koji su odlučili da se poprave. Da nešto poprave u svom životu. To govori o silovanju kao sredstvu: sredstvu ponižavanja i sredstvu borbe.
U našem glumačkom razgovoru Dubravko i ja smo želeli da napravimo da Savka bude u stvari jača u svemu tome. Međutim, situacija je sama nekako to uobličila da ne budem toliko jaka koliko sam ja želela u stvari da budem, kao Savka, koja u stvari preživljava taj pokušaj silovanja stoički. Prosto šamar je bio mnogo jak…Vi kad pogledate, eto, Matić je ošamario Savku. Zašto je on nju ošamario? Zato što je neko pokušao da je siluje. Na sve to ona njemu treba da se izvinjava. Umesto da se on njoj izvinjava. I da se svi njoj izvinjavaju. Ali u toj jednoj sceni postoje nivoi, poput odnosa Matića i Šojke, zatim odnosa grupe prema pojedincu, odnosa ljubavnog para (Matića i Savke), i njihovog odnosa sa ljudima oko njih. Ti odnosi pokazuju kako je ta dinamika grupe jako važna, kako nas opet kolektiv definiše i kako kolektiv može da nas spusti ili uzdigne. Jer taj kolektiv uzdiže Šojku kao nekog vođu, a s druge strane spušta Matića i Savku, koji žele da normalizuju svoj život, da imaju neki iskren i romantičan odnos. Onda silovanje koje pokazuje nakaznost muškog principa. Očigledno je da je žena tu u podređenom položaju, biološki, fizički, zato što žena ima manju fizičku snagu. Sad mi možemo da kažemo da nema, ali biološki naše telo jeste drugačije od muškog tela. I onda na kraju Matić nju ošamari...
Nažalost, vrlo je česta pojava da se žrtva okrivljuje za čin koji joj se desio. Ceo taj odnos mislim da je dobro urađen zato što postoje sve te komponente u jednoj sceni. Eto, kad pogledate, da li ta scena i sama može da bude i prikaz jednog društva, na neki način ona i jeste ogledalo situacije u kojoj je neko potlačen. I kako se ljudi u stvari zloupotrebljavaju i iskorištavaju, i kako to može da uništi nečiji život. To je tako bolno, zato što postoji jedna istinska veza između muškarca i žene kao što su Matić i Savka, i zato što postoji jedna tendencija da se oni poprave. Toj tendenciji, loše društvo želi da stane na put i da je uništi. To govori o surovosti koja je prisutna i kojoj u suštini mi svakoga dana trebamo da stajemo na put, kao umetnici, kao ljudi koji su očevici nečega što nije u redu.“
O upoznavanju sa suprugom – snimateljem Borisom Gortinskim
„Moj suprug - snimatelj Boris Gortinski i ja, nismo se znali sa Fakulteta dramskih umetnosti (FDU), gde smo oboje studirali, već smo se prvi put sreli i upoznali na 30. festivalu jugoslavenskog igranog filma u Puli 1983. godine, gde sam ja imala 'Igmanski marš'. To je bilo jedno prijateljsko druženje koje je bilo veoma prijatno. Bila sam mlada glumica i nikog nisam poznavala. Prema meni je, na primer, bila divna glumica Eva Ras. Tu je bio reditelj Vuk Babić, i bio je Boris sa rediteljem Darkom Bajićem i sa Darkovom suprugom Draganom Bajić. Učinili su da to vreme mog prvog festivala prođe u jednoj prijatnoj atmosferi. Da se ja nisam osećala ni usamljenom, ni samom, ni izgubljenom, ni suvišnom. A kasnije smo Boris i ja oboje radili na seriji 'Sivi dom'. Skoro pred kraj snimanja se desilo da smo on i ja krenuli da pričamo malo intimnije, otvorenije i to se tako razvilo u jedan odnos koji još uvek, i dan-danas, traje.“
O pjesmi 'Sve što želim u ovom trenutku' grupe 'Far'
„Bili smo prošle godine na Sarajevo film festivalu, gde je 'Sivi dom' bio pozvan kao serija koja pripada klasici naše televizije i mi smo se prošetali crvenim tepihom. Nekoliko epizoda je prikazano na filmskom platnu. Bilo je više projekcija [nekoliko digitalizovanih epizoda] serije. Jedna od projekcija gde smo bili gosti je bila napolju, na otvorenom. Žena koja me predstavila publici iznenada mi je zapevala pesmu 'Sve što želim u ovom trenutku'. Ta pesma grupe 'Far' je očigledno postala prepoznatljivi sinonim 'Sivog doma'. Kad se kaže 'Sivi dom' tako ljudi krenu da pevaju 'Sve što želim u ovom trenutku'. Postoji u pesmi neka univerzalnost, koja je možda i neplanirana, i ta neka melodičnost, i melanholičnost. Eto, sa tako jednostavnim rečima, sa jednostavnom melodijom, odjedanput to postane himna jedne generacije, koja je u velikoj meri i definisana postojanjem Jugoslavije, i koja je doživela Jugoslaviju u tom kontekstu. 'Sivi dom' se napravio u nekim, još uvek svetlim momentima Jugoslavije. Dakle, ta pesma je postala neka himna jedne generacije. Eto i ta žena koja nas je predstavila u Sarajevu, moje je godište otprilike, mi je otpevala. Posle četrdeset godina. Tad sam videla da pesma ima takvu vrstu uticaja na ljude, da je to prosto neverovatno.
O pjesmi 'Sanjam' grupe 'Piloti'
I pesma 'Sanjam' je definitvno, bar za mene lično, neka himna toj našoj Jugoslaviji. Mnogo puta sam u inostranstvu slušajući tu pesmu zaplakala. Zato što je ta pesma 'Pilota' u stvari toliko aktuelna u svakom momentu, ali za mene lično, jer ne mogu da govorim o svima koji su živeli u Jugoslaviji, koji su doživeli oduzimanje jedne zemlje, i gubljenje jedne zemlje, i postali raspršene vejke po vetru, u inostranstvu. Serija 'Zaboravljeni', u kojoj sam glumila i u kojoj se ta pesma pojavljuje, se otprilike trebala prikazati 1991. godine, ali nije, već nego 1992. Znači otprilike u vreme tog definitivnog raspada Jugoslavije. Pesma je nastavila da živi, bar u meni, na krilima te nesreće, jer, kako god da okrenemo, za mene je to bila nesreća, da od jedne lepe, velike zemlje, postane šest malih zemalja. Ja razumem sada ljude koji uživaju u svojim malim, etnički čistim zemljama, i bivajući deo ove ili one unije, ali ono što je jedna Jugoslavija bila, kao jedna ozbiljna zemlja, mislim da to ni jedna članica Evropske unije u stvari nije. Mi smo kao zemlja imali tu vrstu bogatstva. I imali smo tu vrstu raznovrsnosti. I nažalost, očigledno je ideja bila nerealna. Ali, nekog ko je živeo u Jugoslaviji i smatrao se Jugoslovenom, poput mene, ta pesma 'Pilota' upravo asocira na jedan nepovratan gubitak. A njeni stihovi 'bog nas je prokleo, sve nam dao, a sreću nam je uzeo', opisuju upravo to što sam ja doživela. U tom smislu je ta pesma 'Pilota' toliko za mene emotivna. Odjedanput ja više nisam ni Jugosloven, jer ne mogu da budem, jer Jugoslavije nema. Znači odjedanput nemate više vaše mesto. Jer više i taj grad nije isti, i ta zemlja nije ista. Moji prvih deset godina emigracije u Americi su upravo bile to što ta pesma tako lepo na neki način pravi. Individualni doživljaji su uvek povezani sa kolektivnim doživljajima. Ta pesma je nastala u određenom momentu, objašnjavajući očigledno neki ličan odnos dvoje ljudi. Odjedanput ta pesma postaje mnogo veća nego što je zamišljena da bude. Za mene barem, to je himna jedne generacije koja se našla na udaru geopolitičke stvarnosti, stvarnosti koja je u tom momentu razrušila praktično sve gradove i razrušila neke porodice i počela da ruši, na kraju krajeva, i istoriju. Znači, ono što ste znali i mislili da je istorijska istina nestaje. To je taj neki prelom gde odjedanput vidite da postoje različite istorije i da postoje različite istine.
Željka Cvjetan-Gortinski (u ulozi Goce) u seriji 'Zaboravljeni', foto: Jaša Josimović
Željka Cvjetan-Gortinski (u ulozi Goce) u seriji 'Zaboravljeni', foto: Jaša Josimović
Mustafa Nadarević u ulozi Martina i Željka Cvjetan-Gortinski u ulozi Goce u seriji 'Zaboravljeni', foto: Jaša Josimović
O emigraciji
„Govoreći o metafori, ja sam radila, između ostalog, i u pozorišnoj predstavi 'Tetovirane duše', koja je pričala o našoj, makedonskoj emigraciji u Njujorku. Zatim, poslednji film koji sam radila pre nego što sam otišla u Ameriku je bio omnibus 'Prokleta je Amerika', segment 'Šangarepo, ti ne rasteš lepo', u režiji Slobodana Skerlića, s kim sam mnogo volela da radim. On je bio baš divan reditelj i već kao mlad je bio jako precizan i znao je šta radi. I ta cela ekipa je bila sjajna: Boris Komnenić, Enver Petrovci, Bogdan Diklić. Ja sam glumila staničnu kurvu, što je za mene bilo jedno potpuno odstupanje od svoje ličnosti. Na svu sreću, ja nikad nisam bila u tom smislu prepoznatljiva zvezda, da me neko od publike poistoveti sa ulogom koju sam tumačila. Ja nisam ta vrsta glumice, htedoh reći glumca. Iz nekog razloga uvek sam mislila da sam ja glumac, a ne glumica. Uvek je glumica zvučalo manje važno nego glumac. Ali, ako bih rekla da sam ja glumac, onda je to zvučalo stamenije, ozbiljnije, karakternije. I to je ono što nam je nametnuto na neki način“.
„Nakon rada na omnibusu 'Prokleta je Amerika', čijeg naziva ja nisam bila ni svesna, ja sledeće godine završim u prokletoj Americi i neplanirano ostanem da živim tamo 32 godine“. O radu u američkoj filmskoj i TV industriji Cvjetan-Gortinski kaže da se odjedanput iz jugoslovenske situacije, gdje je poznavala uglavnom sve na setu, našla u situaciji gdje uglavnom nije znala nikog na setu. Prednost rada na američkom setu je da je situacija bila organizovanija. Ali velika mana je što tamo glumce svrstavaju u tip. „Nađete se u zemlji u kojoj vi kao čovek koji je odrastao u nekoj tuđoj zemlji imate akcenat. Znači automatski vas svrstavaju u neku kategoriju, u neki tip, kako oni vide ljude. Za njih sam ja tip srpske žene koja ima akcenat, sa slavenskim izgledom, ili izgledom istočne evropljanke, ili izgledom Ruskinje. Tip ruska kelnerica, ruska kurva, itd. Znači, mene zovu na audiciju samo kada im treba žena sa istočnoevropskim izgledom, koja ima takav akcenat. E sad, vi razmislite koliko je malo bilo takvih uloga.
Imala sam prilike za angažman u filmskoj industriji u Americi, međutim jako retko, pre svega zato što je konkurencija užasno velika. Hiljade ljudi se prijavi da bi bili, recimo, na filmu statisti. A među njima mnogi su profesionalci koji su završili škole, koji su dobri glumci. Kod nas su uvek statisti bili zaista i statisti, naturščici. Dakle, imate ogroman broj ljudi, i imate jako malo polje gde vas, kako to oni vide, mogu da upotrebe ili da vas pozovu na audiciju. Upravo taj fenomen audicije je još jedna razlika koja je bila vidna početkom devedesetih godina. U Jugoslaviji vas je neko mogao da vidi već na vašem ispitu glume, pa da vas pozove da radite film. U Americi je vrlo teško, da od hiljade ljudi i kasting agenata, vi uopšte dođete do pozicije da vas neko pozove na audiciju. A kad vas pozove, da vas neko izabere i uzme. A kad vas uzme za jednu ulogu, možda onda posle u nekim drugim razgovorima kaže da bi ipak bilo bolje da vama da neku manju ulogu, a nekom drugom da veću, umesto vama. Uzima se u obzir i, da li ste previše visoki za glavnog glumca, da li ste previše intenzivni, da ga ne pojedete u kadru, da li je uopšte hemija između vas dvoje dobra, i da li vas neko podržava, u smislu poslovne veze, da dobijete tu ulogu. Zatim, razlika je i taj fenomen rezimea u Americi. U našoj zemlji znalo se šta si uradio. Niko nije ni pravio rezime. Ja nisam imala rezime.
Kao glumac, čovek je izložen daleko većem izazovu preživljavanja u Americi nego u bivšoj Jugoslaviji, iz koje sam ja došla, gde sam bila zaposleni član beogradskog Dramskog pozorišta, gde sam radila u Zvezdara teatru, Srpskom narodnom pozorištu, gde smo imali gostovanja, gde sam bila glumica koja radi i samo živi od svog rada, to jeste, od glume. Znate li koja je to privilegija baviti se svojim poslom, biti plaćen i biti u mogućnosti, što bi rekli u Americi, da plaćate svoje račune radeći posao koji volite. To je vrsta privilegije koju smo mi imali u bivšoj Jugoslaviji, da budemo član pozorišta, da radimo na televiziji, radiju i filmu, da imamo vozača, itd. To je bilo kod nas. To je ta Jugoslavija nama dala. Dala nam je tu jednu veliku privilegiju. I dan danas je na našim prostorima postojanje jednog glumca daleko lakše nego postojanje jednog glumca u Americi. Znate li koliko ima američkih profesionalnih glumaca, koje viđate u američkim serijama i koji su predivno talentovani, ali koji ne žive samo od glume. Neko je i kelner, neko je i administrator kao što sam ja radila u Univerzalu (Universal Studios). Ali, niko ne odustaje od te ideje da si glumac. Možda zahvaljujući tome i ja nisam odustala od toga da sam glumac“.
Tako da sam radila u nekim američkim serijama i kratkim filmovima, ali to su bile manje uloge. Na primer, dobila sam ulogu žene ruskog kriminalca, ulogu žene koja prevodi sa srpskog na engleski, i ulogu Nemice. Posle nekih glumačkih uloga u Americi sam dobijala silne komplimente poput 'Ti si druga Meryl Streep', koliko su oni bili srećni što sam ja igrala, kako sam odigrala. Ali, to mi nije donelo boljeg agenta, niti sledeću ulogu. A nekome donese. Ali, od tih mogućnosti koje su se meni pružile, sa kartama koje su meni dodeljene, mislim da sam odigrala pristojnu životnu partiju.
Iako je već bila diplomirana glumica, jer je u Jugoslaviji završila Fakultet dramskih umetnosti, odjeljenje glume, Cvjetan-Gortinski odlučila je i da magistrira u Americi, u oblasti pozorišnih studija, na 'California State University' u Los Angeles-u. Ovo joj je omogućilo da se glumom bavi i iz drugih uglova, kao na primjer, da predaje glumu, da režira pozorišne predstave, kao i da producira predstave pozorišta 'The Road Theatre Company', čiji je bila član.
Željka Cvjetan Gortinski sa koleginicama iz pozorišta 'The Road Theatre Company', foto: Peggy McCartha
O povratku
Moje porodične prilike su takve da smo se mi vratili u Beograd prošle godine, da živimo tu, nakon 32 godine provedene u emigraciji. Lepa stvar koja mi se desila na profesionalnom planu u Srbiji je da sam radila jedan interesantan projekat sa Slobodanom Skerlićem. S obzirom na to da je on bio poslednji reditelj s kojim sam radila pre odlaska iz zemlje, serija 'Smola' je nastavak naše saradnje. Ja sam stvarno uživala u ulozi Duške. Nije bila tekstualno velika, ali je bila kvalitetna i veoma značajna. Nadam se da će se serija prikazivati uskoro i da će ljudi imati pozitivna mišljenja o mom ponovnom predstavljanju u našoj kinematografiji.
Autorka: Vesi Vuković, doktor filmskih studija i vizuelne kulture
English: The production of this story was supported by the Thomson Foundation as part of the Culture and Creativity for the Western Balkans project (CC4WBs). This story was created and maintained with the financial support of the European Union. Also, this story was supported by Marie Sklodowska-Curie YUFE4Postdocs, University of Bremen, and Das Hanse-Wissenschaftskolleg (HWK). Its contents are the sole responsibility of the author and do not necessarily reflect the views of the European Union.
BSCM: Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Takođe, ovu priču su podržali Marie Sklodowska-Curie YUFE4Postdocs, Universitet u Bremenu, i Das Hanse-Wissenschaftskolleg (HWK). Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.
*Naslovna fotografija: Brian M. Cole
