Sumorna slika stanja kulture
Neki od najznačajnijih teoretičara savremene kulturne politike sa prostora bivše Jugoslavije pokušali su u novom broju časopisa “Kultura” da identifikuju probleme kulturne politike Srbije i zemalja u okruženju, ukazujući i na moguće načine za njihovo rešavanje i prevazilaženje sadašnjeg, u mnogo čemu sumornog stanja.
Da li je potencijal kulture prepoznat i u Srbiji, kako se kroji kulturna politika, koje su posledice toga i koliko se vremenski zaostaje za zemljama Evropske unije, neka su od pitanja na koja pruža odgovor novi, 130. broj časopisa “Kultura” Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL), koji će 18. maja predstaviti urednica teme, prof. dr Vesna Đukić, te autorke tekstova Hristina Mikić, Višnja Kisić i Ana Stojanović.
Osim stručnih osvrta, koji ukazuju na marginalizovanje kulture, njeno zaostajanje, te nezainteresovanost političkih stranaka za kulturu, siromaštvo zaposlenih u kulturi, nebrigu o deci, odusustvo kulturnog turizma i druge probleme, 130. broj časopisa “Kultura” sadrži i korisna istraživanja o nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji, muzejima, međunarodnim kulturnim aktivnostima, fenomenu kulturne globalizacije...
U 130. broju “Kulture” date su i uporedne analize savremenih kulturnih politika velikog broja evropskih zemalja, koje su radili studenti master studija UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment u kulturi Univerziteta umetnosti u Beogradu, kao i posdiplomci beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) i Fakulteta političkih nauka.
ZANIMLJIVI DELOVI TEKSTOVA U 130. BROJU “KULTURE”:
Kultura nije prioritet Srbije
Tek na samom kraju prve decenije ХХI veka, a deset godina od ulaska Srbije u tranziciju, kada je stupio na snagu Zakon o kulturi, podstiče se korišćenje instrumenta strateškog planiranja na svim nivoima.
Da je nižim nivoima vlasti i pored nepostojanja državne strategije, lakše od države da definišu sopstvene strategije, dokazuje i činjenica da nacionalna strategija razvoja kulture nije doneta u predviđenom roku, godinu dana od stupanja na snagu Zakona o kulturi, onako kako to reguliše član 85. ovog zakona. Nekorišćenje u većoj meri mogućnosti planiranja u kulturi, koje su lokalne vlasti faktički imale i pre donošenja Zakona o kulturi, moglo bi se objasniti time da ni sama država nije posle 2000. godine kulturu svrstala među svoje prioritete, što se samo reflektovalo (i još uvek umnogome reflektuje) na niže nivoe vlasti.
Šta sve od strateških dokumenata imaju lokalne samouprave sa statusom grada? Zaključno sa 2009. godinom, uglavnom imaju svoje strategije ekonomskog razvoja, socijalne politike, brige o mladima, strategije održivog razvoja, LEAP-e, itd., što znači, strateške dokumente iz svih onih oblasti koje su bile vladini prioriteti, i za koje postoje strateški planovi na nacionalnom nivou. Podaci o tome da su čak 72,4% zaposlenih u kulturi i trećina anketiranih građana nezadovoljni stanjem u kulturi (projekat Lokalne kulturne politike Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz 2009. godine) govore u prilog neophodnosti preduzimanja strateškog planiranja na lokalnom nivou. Podržavajuće je to što je tom prilikom pozitivan stav prema planiranju pokazalo 78,4% ispitanika zaposlenih u kulturi, izjasnivši se da bi bili spremni da učestvuju u izradi strateškog plana razvoja kulture u svom gradu, radi rešavanja konkretnih problema i unapređenja stanja u zajednici, za šta lokalne vlasti po Zakonu o lokalnoj samoupravi i Zakonu o kulturi imaju nadležnost.
Ana Stojanović, ZAPROKUL
Zaostajemo za Lajpcigom 15 godina, a za Londonom i Bolonjom deceniju
U sadašnjem trenutku oko 524 kulturnih organizacija ima status budžetskih korisnika, od čega se 167 nalazi na teritoriji AP Vojvodine, a 359 na teritoriji Centralne Srbije što ukazuje da kulturni sistem još uvek vrši jak pritisak na državni budžet. S druge strane, postojeće stanje ukazuje na to da nema javne svesti, niti volje da se uvedu principi efikasnosti poslovanja u kulturne institucije, niti politički interes da se pristupi reformisanju sistema finansiranja kulture.
Poslednjih nekoliko godina, evidentna je marginalizacija kulture na političkoj agendi, a ona se najbolje vidi kroz zanemarljiv tempo rasta republičkih rashoda za kulturu ili bolje reći njihovu stagnaciju.
Ako bi javni rashodi za kulturu per capita nastavili da rastu po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,96% da bismo dostigli javne rashode centralnog nivoa vlasti Makedonije trebalo bi nam dve i po godine, Ukrajne dve i po godine, Poljske jedna godina, Slovačke četiri godina, Slovenije sedam godina, Švedske devet godina. Prema ovom pokazatelju i Beograd zaostaje za svetskim kulturnim metropolama: ako bi javni rashodi za kulturu nastavili da rastu po prosečnoj godišnjoj stopi od 6%, Beograd bi dostigao nivo javnih rashoda za kulturu Helsinkija za 10 godina (138 evra), Lajpciga za 15 godina (222 evra), Stokholma za 13 godina (142 evra), Londona za 10 godina (99 evra), Bolonje za 10 godina (103 evra).
Za razliku od većine država i gradova u Evropi, koji poslednjih godina sve veći akcenat stavljaju na razvoj kreativnih industija kao generatorane samo kulturnog, već i ekonomskog razvitka, kulturna politika republike, gradova/opština i pokrajne ne može se karakterisati kao inovativna, ni u pogledu organizacionih instrumenata, ni u pogledu ekonomskih instrumenata. Trendovi koji se dešavaju na polju javnog finansiranja kulture kod nas ukazuju na neodrživost postojećeg sistema, a takva praksa u budućem periodu, ozbiljno bi mogla da ugrozi opstanak i normalno poslovanje kulturnih institucija.
Hristina Mikić, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad
Kultura - jedan od glavnih biznisa u svetu
Danas Svetska banka prepoznaje kulturne i kreativne industrije kao jedan od glavnih biznisa jer je procenjeno da one generišu više od 7% svetskog bruto domaćeg proizvoda i prognoziran im je godišnji rast od oko 5%.U ekonomijama zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development), kreativne industrije predstavljaju jednu od vodećih ekonomija, beležeći godišnju stopu rasta od 5% do 20%. Uz to, pokazalo se da sektor ima značajnu stopu zaposlenosti i da stimuliše društveni i regionalni razvoj, te zbog toga pridobija sve veću pažnju političara. Kulturne i kreativne industrije uglavnom su privilegija razvijenih zemalja, jer zahtevaju visoku stopu inovativnosti, ekspertize i upotrebu najnovijih tehnologija.
U Hrvatskoj i Srbiji obrazovanje u kreativnom i kulturnom sektoru organizovano je vrlo tradicionalno, sastoji se od klasičnih akademskih sistema podeljenih na različite grane, dok se studije ekonomije i menadžmenta ne fokusiraju na neprofitni i kulturni sektor. Uz to, obrazovni sistemi ne neguju kreativno razmišljanje nego reprodukovanje što stvara prepreku za razvoj kreativnosti nacija. Ne postoje specifična i sistemska obuka i obrazovni programi dostupni za profesionalce koji deluju u okviru kulturnih industrija. Programi izgradnje kapaciteta u kulturnim institucijama započeti su u toku poslednjih par godina, ali je njihov uticaj na kulturni sektor još uvek zanemarljiv. Nevladin sektor u Srbiji i Hrvatskoj poseduje mnogo više preduzetničkih i menadžerskih sposobnosti od javnog sektora, uglavnom usled konstantne saradnje s inostranim donatorima.
Višnja Kisić
Kulturna politika nije deo političkih stranaka
I pored tako ekspanzivnog razvoja kulturne politike kao nauke, početkom ovog veka često su u javnosti vođene debate o tome šta je kulturna politika. Ne retko se moglo čuti mišljenje da kulturna politika ne postoji samo zato što njeni efekti nisu poznati javnosti ili javnost procenjuje da oni nisu u dovoljnoj meri doprineli da se uspostavi jedan konzistentan i savremen kulturni sistem u kojem se tačno zna ko ima kakvu ulogu i kakvom cilju te uloge vode. Kulturna politika ne predstavlja ostvarenje unapred definisanog programa političkih stranaka koje na izborima dobijaju mandat da upravljaju kulturnim životom i kulturnim razvojem društva, već da taj program usvojen od strane zakonodavnih i izvršnih organa uprave predstavlja idejni i vrednosni okvir politike od koje se očekuje da stvori sve potrebne uslove za zadovoljavanje kulturnih potreba, navika i interesovanja građana, kao i za efikasno i efektivno rešavanje problema koji postoje ili se mogu predvideti.
Dr Vesna Đukić, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu
Stalno se mijenjajući ostajemo isti
Ne samo u slučaju Hrvatske već i cijele Jugoistočne Europe, decentralizacijski proces, točnije njegovo nepostojanje, predstavlja trajnu sustavnu prepreku ubrzanom društvenom razvoju i ukupnoj stabilizaciji i rekonstrukciji društava. Proces decentralizacije svakako je jedan od najosjetljivijih procesa unutar kulturne politike. Više od sto pedeset godina na prostoru Jugoistočne Europe nismo u stanju iznjedriti, zasnovati, održati i proslijediti teritorijalno-razvojne formate političkog, društvenog i kulturnog života koji bi bili dugovječniji barem od jednog četrdesetogodišnjaka, što znači ni jednog punog ljudskog vijeka. Otud se, paradoksalno za prostor ukupne Jugoistočne Europe, može kazati: stalno se mijenjajući u biti ostaje uglavnom isti.
Sanjin Dragojević, Fakultet političkih znanosti Zagreb
Rupe u zakonu
U Srbiji u oblasti kulture i umetnosti donet je približno isti broj zakona kao i u Nemačkoj, Litvaniji, Grčkoj, te u tom smislu Srbija ne zaostaje. Ipak, regulative su u Srbiji donete kasnije, a za neke oblasti još nedostaju i već dugo su u pripremi (Zakon o pozorištu). Razlog tome su česte političke promene i previranja, smene vlada i neefikasan rad parlamentarnih tela, čije unapređenje je neophodno.
Kada je u pitanju jasnost i preciznost zakona, tj. pravnog sistema u kulturi, evaluatori Litvanije i Srbije primećuju da nisu u svim oblastima pronađena najbolja rešenja, te da postoje „rupe u zakonu“.
Vidi se napredak u kulturnom zakonodavstvu u Srbiji i otkriva se da situacija nije tako mračna. Prethodne godine bile su plodne u smislu broja i karaktera usvojenih regulativa, ali se zbog opšteg pravnog, državnog i društvenog okvira i dalje postavlja pitanje kontinuiteta i stabilnosti implementacije donetih odredbi.
Tatjana Nikolić, Miloš R. Kuvekalović i Žarko Komar, Univerzitet umetnosti u Beogradu, FDU Beograd
Zaposleni u kulturi su najsiromašniji
Zaposleni u državnim ustanovama kulture primaju najniže zarade u odnosu na druge radnike u javnom sektoru. Situacija je još dramatičnija u nerazvijenim regionima i ruralnim oblastima, otežana činjenicom da su mnogi radnici stari i školovani u starom socijalističkom sistemu „države blagostanja“. To je dovelo i do nedostatka radne snage, manjka mladih koji ulaze u oblast kulture i do „odliva mozgova“.
Mnoga problematična pitanja, kao što je prevelik broj stalno zaposlenih u ustanovama kulture, su prepoznata od strane kreatora kulturne politike. Promene koje su zavedene novim Zakonom o kulturi, naišle su na velik otpor među umetnicima, zbog nejasnih perspektiva koje nudi novi model zapošljavanja. Preovlađuje mišljenje da tržišno orijentisana kulturna produkcija ne može da pruži dovoljno mogućnosti za sve umetnike, jer neophodne pravne regulative još uvek nisu dovoljno razvijene.
Slavica Vučetić, Univerzitet umetnosti u Beogradu
Niko ne vodi računa o deci
Zvanična kulturna politika za decu i omladinu u Srbiji nije definisana. Takođe ne postoji ni zvaničan plan ili strategija definisani od strane ovog ministarstva koji bi nadomestili nedostatak kulturne politike za decu i omladinu. Ministarstvo kulture je formiralo radnu grupu za razvoj kulture za decu i omladinu čiji je zadatak bio kreiranje i definisanje strategije za stimulaciju razvoja kulture za decu, analiza trenutne situacije vezane za ovu oblast, analiza medija, razvoj i kreiranje programa za stimulaciju kulturne produkcije dece i za decu, kao i monitoring i evaluacija implementacije postavljenih zadataka. Zbog smene Vlade, ova radna grupa se sastala samo jednom i ne postoje zvanični rezultati njenog rada.
Kulturni centri pojedinih opština u Srbiji imaju programe za decu i omladinu, ali dečji kulturni centar postoji samo u Beogradu. Deci i mladima u Valjevu grad nudi gostujuće pozorišne predstave i koncerte kao i festivale Dani dečje kulture i Raskršće, koji se održavaju jednom godišnje. U Knjaževcu se kao kulturna ponuda za decu i omladinu takođe izdvajaju pozorišne predstave, koncerti i izložbe u Domu kulture, kao i Festival kulture mladih, takođe održavan jednom godišnje. Pozorište za decu je prisutno u Novom Sadu, Subotici, Nišu i Kragujevcu, dok su u manjim gradovima gostujuće predstave jedina pozorišna ponudu za decu. Posete muzejima, pozorištima, galerijama i kulturnim događajima nisu deo njihove svakodnevnice.
Ljiljana Milivojević, Univerzitet umetnosti u Beogradu
Nedostaje nam kulturni turizam
Ministarstvo kulture i Ministarstvo turizma bi morali da sarađuju, jer bi ta saradnja doprinela i jednoj i drugoj oblasti, s obzirom na to da su izuzetno komplementarni. Ovakva saradnja bi doprinela i opštem procesu decentralizacije, jer bi neke lokalne zajednice mogle oživeti i aktivirati svoj kulturni potencijal. Obnovile bi se veze između ruralnih i urbanih sredina, a i povećalo bi se interesovanje za tradicionalnu kulturu i nasleđe jer bi se stavljao akcenat na obilaženje domaćih lokaliteta.
Milena Kaličanin, Univerzitet umetnosti u Beogradu
Kulturne zaostavštine Srbije još uvek nema na internetu
Srbijа još nije izrаdilа nikаkаv plаn niti strаtegiju vezаnu zа digitаlizаciju, niti je poznаto dа Ministаrstvo kulture planski izdvaja finаnsijskа sredstvа zа ovu nаmenu i jedinа je od аnаlizirаnih držаvа (Hrvatska,Velika Britanija, Francuska) kojа nemа jedinstveni veb portаl kulturne zаostаvštine, pа se može zаključiti dа u nаjmаnjoj meri poštuje preporuke Evropske komisije i koristi potencijаl novih tehnologija zаrаd ostvаrenjа ciljevа svoje kulturne politike. Srbijа slаbo ostvаruje strаteški cilj, koji je Ministаrstvo kulture sаmo definisаlo, određujući digitаlizаciju kulturne bаštine kаo strаteški prioritet svog delovаnjа. Osim togа, slаbom аktivnošću u ovoj oblаsti, Ministаrstvo u mаloj meri koristi internet rаdi postizаnjа još jednog od svojih ciljevа: internаcionаlizаcije srpske kulture. Tаko i srpskа dijаsporа imа relаtivno mаle mogućnosti pristupа kulturnim delimа svogа nаrodа putem internetа.
Vuk Vukićević, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu
Neophodan nam je Nacionalni savet za kulturu
Zakon o kulturi takođe predviđa osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu kao stručno-savetodavnog tela, čije bi članove birala Narodna skupština na predlog Vlade. Osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu je značajan korak ka depolitizaciji odlučivanja, ali s obzirom na njegovu savetodavnu ulogu, država i dalje ima najveći uticaj na donošenje odluka u oblasti kulturnog razvoja. Osnivanjem saveta za kulturu koje bi imalo zakonodavnu ulogu i mogućnost samostalnog odlučivanja, smanjila bi se opasnost od političkih pritisaka i kontrole države nad kulturnim stvaralaštvom. Istovremeno, organizovanjem javnih debata o ciljevima i prioritetima kulturne politike, koje bi uključivale i široki krug nepartijski orijentisanih stručnjaka, smanjila bi se mogućnost politizacije prilikom donošenja odluka značajnih za kulturni prosperitet. Takođe, povezivanje svih zainteresovanih aktera u javnom, privatnom i civilnom sektoru i uvođenje mešovitog finansiranja, dovelo bi do veće autonomije u odlučivanju javnih regionalnih i lokalnih institucija.
Zorana Vraneš, FDU u Beogradu
Istraživanja predstavljena u "Kulturi":
Kako izgleda nezavisna kulturna scena u Srbiji otkriva Predrag Cvetičanin kroz istraživanje niškog Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope.
Vladimir Krivošejev iz Narodnog muzeja u Valjevu daje istorijski pregled muzejske politike u Srbiji, govori o nastajanju muzeja, njihovoj krizi 90-ih i novom početku.
Dragana Martinović predstavlja najznačajnije rezultate istraživanja “Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji” koje je sproveo ZAPROKUL.
Ljiljana Rogač sa FDU u Beogradu analizira “Kulturne aktivnosti Srbije u Evropi i svetu: 2000-2010”, odnosno međunarodne kulturne odnose Srbije.
Dušica Dragin sa FDU u Beogradu govori o tome zašto je neophodno aktivno učešće lokalnih samouprava u preduzimanju mera za podsticaj preduzetništva u kulturi, navodeći primer muzičkog festivala Exit, koji je najprofitabilnija investicija grada Novog Sada u poslednjih nekoliko godina.
Mina Padežanin sa FDU u Beogradu bavi se fenomenom kulturne globalizacije - istražuje prirodu odnosa snaga sila koje teže da uniformišu i onih koje doprinose raznolikosti kultura, analizira delovanje u oblasti kulturne politike Evropske unije i međunarodnih organizacija.
Tematski broj “Kulture” izlazi u javnost u godini obeležavanja jubileja FDU u Beogradu, što nije slučajno, budući da su početkom 60-ih godina, u skladu s orijentacijom širenja nastavnih programa, osnovane nove studijske grupe koje su iznedrile obrazovane profesionalce sposobne da, u upravljanju kulturnim životom i kulturnim razvojem, praktično primene metode razvijane u organizacionim i političkim naukama, kao i u sociologiji, pravu, ekonomiji i drugim naučnim disciplinama.
Time je FDU prvi u Evropi postavio temelje obrazovanja u oblasti menadžmenta u kulturi i kulturne politike. Nekoliko godina zatim (1967) Stevan Majstorović osnovao je ZAPROKUL, koji je postao jedina republička ustanova čija je delatnost da proučava kulturni razvoj i traga za savremenim metodama unapređenja kulturnih delatnosti.
"Kultura”, kao časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, objavljuje tekstove o kulturnoj politici od svog oosnivanja, a ZAPROKUL, kao njegov izdavač, objavljivao je i posebne publikacije posvećene kulturnoj politici, počev od tri sveske koje su prenosile razgovor o kulturnoj politici vođen 1967. godine u Monaku pod pokroviteljstvom UNESKO-a, kao i posebne studije o kulturnoj politici u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Čehoslovačkoj, SSSR-u, Švedskoj, Japanu, Poljskoj, Kubi...
Saradnja ZAPROKUL-a i FDU-a nastavljena je do danas, pa je i novi tematski broj “Kulture” priredila profesorka kulturne politike Vesna Đukić.
(SEEcult.org)
