Šta nude kandidati za direktora MSUB?

Kandidati za direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) predstavili su 27. januara članovima Upravnog odbora (UO) predloge programa rada i razvoja te nacionalne ustanove kulture u naredne četiri godine, kojima su manje-više uzete u obzir posledice pandemije korona virusa, a veća je pažnja posvećena nekim od ključnih dugogodišnjih problema MSUB-a. Zajednička nit predloga kandidata - istoričarki umetnosti Nele Tonković i Marijane Kolarić, bivšeg dugogodišnjeg v.d. direktora MSUB-a Slobodana Nakarade i pozorišnog reditelja, teoretičara umetnosti i kustosa Branka Popovića, odnosi se na neophodnost promena i izlaska iz stanja u kojem se MSUB nalazi. Predsednik UO Vladislav Šćepanović kratko je opisao situaciju kao “učmalu” - godinu dana nakon kontroverznog izbora v.d. direktora Viktora Kiša, kojim je praktično poništen prethodni javni konkurs.

Tročasovna prezentacija kandidata pred članovima UO, koja je bila otvorena za javnost, počela je Nelom Tonković - inače jedinom među kandidatima koja ima i menadžersko i kustosko iskustvo rada u javnim galerijskim i muzejskim ustanovama, budući da je bila direktorka Savremene galerije Subotica, a donedavno i direktorka Narodnog muzeja u Šapcu – dok nije smenjena usred mandata nakon dolaska nove lokalne vlasti Srpske napredne stranke. Marijana Kolarić takođe je predložila strateški plan razvoja MSUB-a, ali zasnovan na iskustvu rada u privatnom sektoru, pre svega kao direktorka i kustoskinja Galerije Novembar, koju je razvijala od osnivanja sa vlasnikom tog izložbenog prostora Srđanom Šaperom. Bivši dugogodišnji izvršni direktor MSUB-a Slobodan Nakarada, koji je od 2015. do 2020. godine bio v.d. direktora, izneo je predlog zasnovan na menadžerskom konceptu, koji podrazumeva blisku saradnju sa stručnim muzejskim timom. Najinovativniji predlog rada izneo je Branko Popović, koji je koncept “AAA” (akademija, aktivizam, art) zasnovao na novoj ulozi muzeja u društvu, te na novoj istorizaciji i kontekstualizaciji savremene umetnosti, čije uporište predstavljaju nove umetničke prakse 60-ih i 70-ih.

Članovi UO – Šćepanović, Božović, Svetlana Mitić ispred muzejskog kolektiva i Aleksandar Leka Mladenović, imali su pitanja za sve kandidate nakon njihovih prezentacija, a jedino se članica UO Sanja Poštić, koja je umetnica kao i Šćepanović, Božović i Mladenović, nije u tom smislu posebno angažovala.

Vizija Nele Tonković o razvoju MSUB-a, koju je opisala više kao menadžersku, a manje iz ugla istoričarke umetnosti, podrazumeva transformaciju te ustanove u “regionalnog predvodnika u stvaranju najboljeg okruženja za razumevanje umetnosti i društva u kojem ona nastaje, u dostupnosti znanja i u posvećenoj brizi za dobrobit čitave zajednice”.

Nela Tonković podsetila je da je MSUB osnovan 1965. godine kao ustanova zaštite, istorizacije i vrednovanja baštine umetničkog modernizma na jugoslovenskom kulturnom prostoru i kao progresivna ustanova istraživanja i komunikacije tadašnje savremene umetnosti, te da se proteklih 20 godina aktivno bavio pitanjima sagledavanja umetničke prošlosti nekada jedinstvenog, a sada regionalnog kulturnog okvira, da deset godina nije radio zbog rekonstrukcije, a potom pokušao da se izbori sa potrebom pridobijanje “velike publike” posezanjem za modelom “blokbaster” izložbi. U 2021. godinu, kako je ocenila, ulazi sa ponešto poljuljanom slikom identiteta ustanove, ali uz snažnu mogućnost da u narednom periodu redefiniše kako svoje poslanje, tako i načine njegovog ispoljavanja.

Konstatujući da MSUB, prema javno vidljivim informacijama, odnosno muzejskom sajtu, nema jasno definisanu misiju i viziju, kao ni strategiju rada i cilj, Nela Tonković zasnovala je svoj predlog na formulisanju ambiciozne vizije koja bi pokrenula nosioce programa i poslovanja MSUB-a, inspirisala saradnike i podstakla transformaciju povremenih posetilaca u publiku. Kako bi ta vizija postala ostvariva i operativna, vremenski okvir od 2021. do 2025. godine trebalo bi, prema njenom predlogu, posvetiti osnaživanju kapaciteta i pažljivom transformisanju Muzeja u segmentima kroz koje pokazuje identitet i gradi odnos sa zajednicom (mesto susreta; umetnost kao temelj; resursi zajednice; aktivna publika i snaga organizacije). Te segmente Nela Tonković razradila je kroz zasebne strategije, pa se MSUB kao “mesto susreta” odnosi na prostore u kojima bi trebalo uspostaviti prepoznatljiv programski kontinuitet – zgradu na Ušću, Salon u Pariskoj i Legat Čolakovića na Dedinju. Poseban podsegment u tom kontekstu predstavlja i sajt MSUB-a, koji je Nela Tonković, kao i većina ostalih kandidata, ocenila kao zastareo i nedovoljno informativan i interaktivan.

Nela Tonković predlaže izgradnju aneksa zgrade MSUB-a na Ušću kako bi se razdvojio prostor koji istorizuje savremenu umetnost i onaj koji anticipira "prošlost budućnosti". Taj proces bi bio podeljen na dve faze od po godinu dana, dok bi naredne dve godine bio izrađen sam projekat aneksa. Njegovom izgradnjom bi se, kako je navela u predlogu programa, nedvosmisleno komunicirale vrednosti koje MSUB prepoznaje kao identitetska uporišta: istorizovanoj umetnosti bilo bi omogućeno da emituje višeslojna značenja, dok bi se istovremeno Muzej jasno opredeljivao prema vrednostima današnje savremene umetnosti i na direktan način je dovodio u vezu sa svojom kolekcijom.

Salon MSUB-a bi, prema njenom mišljenju, mogao da postane umetnički hub koji bi povezivao raspršene tačke savremenosti unutar celokupne scene, uzimajući u obzir i stremljenja u centrima savremene umetničke misli van Beograda. Izlagačka politika Legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića mogla bi da se zasniva na umetničkim istraživanjima, odnosno eksperimentu u savremenoj umetnosti, ali bi mogao da se uspostavi i kao rezidencijalni prostor u kojem bi umetnici po pozivu kreirali site specific radove. U tom cilju bi bilo uspostavljeno partnerstvo sa kompanijama koje neguju duh inovacija – što bi bio novi javni profil Legata, a budući da je u postupku restitucije, njegovo jasno profilisanje i korišćenje pokazalo bi zajednici da je vredan čuvanja u sastavu MSUB-a.

Umetnost kao temelj rada MSUB-a, koji ima oko 8.300 muzealija u zbirkama, podrazumeva i istraživanje i proučavanje umetnosti današnjice, kako bi se artikulisala politika akvizicije novih umetnina za kolekciju. Tako shvaćen zadatak Muzeja – kao ustanove koja kroz gotovo enciklopedijsku kolekciju progovara o osnovnim pravcima razvoja umetnosti u regionu tokom 20. veka i ukazuje na njene glavne tokove danas, sagledan je kroz nekoliko pitanja koja MSUB ima kapaciteta da razreši u narednom četvorogodišnjem periodu, a odnose se na stalnu postavku, akvizicije i potrebu usvajanja posebnog dokumenta o politici otkupa, te na intersektorsko i internacionalno povezivanje i koprodukcije, umesto samostalnog pravljena “mega izložbi” koje bi progutale godišnji budžet.

Poseban segment u programu Nele Tonković su i “resursi zajednice”, pod čime podrazumeva spremnost da šira društvena zajednica učestvuje u rastu i razvoju MSUB-a prilažući svoje resurse – u vremenu, znanju ili finansijskim sredstvima. To bi podrazumevalo organizovanje volonterske službe, s obzirom na veliki broj studenata u Beogradu, ali i kolega u penziji koji bi entuzijazam i iskustvo stavili na raspolaganje misiji Muzeja, a time i šireg društva. Takođe, u segmentu koji se tiče direktnog finansiranja programske delatnosti Muzeja, Nela Tonković predlaže model korporativnog donatorstva, koje je i jedan od novih strateških prioriteta Ministarstva kulture i informisanja, te formiranje godišnjeg fonda, koji bi bio platforma za pojedince koji žele da daju donaciju.

Poseban deo njenog predloga je i “aktivna publika”, s obzirom da je savremeni muzej pre svega edukativna institucija. To bi podrazumevalo istraživanje publike, te strateško programiranje edukativnih sadržaja za različite starosne strukture publike i njihovo uključivanje u stvaranje programskih sadržaja. Sprovođenje svih planiranih aktivnosti bi, prema mišljenju Nele Tonković, podrazumevalo i osnaživanje kapaciteta same organizacije, odnosno timskog rada zaposlenih i zajedničko zalaganje za javno dobro, koje ne bi trebalo braniti od pošasti neprofesionalnog upravljanja, već širiti svest o njegovom postojanju profesionalnim radom i služenjem širem društvu.

Prema mišljenju Nele Tonković, potrebna je i nova podela posla - između ostalog i zato što MSUB nema zaposlenog kustosa pedagoga ili muzejskog edukatora. Uz novu sistematizaciju, njenim planom predviđen je i razvoj znanja i veština zaposlenih, te proširivanje mreže saradnika.

U komentarima članova UO o predlogu Nele Tonković, koja je i MA kulturne politike i menadžmenta, čulo se da je dotakla neuralgične tačke MSUB-a – kako je rekla članica UO ispred muzejskog kolektiva, istoričarka umetnosti Svetlana Mitić. Nju je interesovalo i da li bi Nela Tonković eventualno bila za novu podelu muzejskih zbirki, na šta je odgovorila da bi bila za to otvorena ako Stručni tim utvrdi da je potrebno. Ocenila je da je zbirke MSUB-a potrebno, uslovno rečeno – usložiti, odnosno usitniti, kako bi bi bili vidljiviji njihovi vrhunci. U prvoj godini mandata, kako je napomenula, zadržala bi se na medijskoj podeli, ali u svakom slučaju smatra da su potrebne fleksibilnije i propusnije zbirke.

Mladenovića, koji je izlaganje Nele Tonković ocenio kao jasno, a program kao interesantan, posebno je interesovalo pitanje razvoja publike, na šta je odgovorila da bi rešenje u ovoj situaciji moralo da bude eksperimentalno. Ocenila je i da bi se trebalo osloboditi pomisli da će nova publika biti samo školska deca koja organizovano dođu, te da je potrebno organizovati i radionice za roditelje i decu mlađeg uzrasta, pričaonice, vođenja, različite sekcije… “Treba obratiti pažnju na to šta najbolje funkcioniše, a onda sužavati aktivnosti – ponuditi i brokoli i čokoladu”, rekla je Nela Tonković, koja je dobila i pohvalu Božovića za “sjajnu prezentaciju”, uz pitanje o odnosu prema tržištu i ulozi muzeja u tom polju.

Prema mišljenju Nele Tonković, koja je podsetila na različite modele u tom kontekstu – od rijaliti muzeja u SAD do suptilnih načina u Francuskoj, ima smisla da muzej bude jedan od činilaca na tržištu, i to kao neka vrsta moralnog učesnika, koji vodi brigu o umetnicima. U tom smislu je naglasila da je potrebno povećati fond za otkup radova, ne samo zbog većih cena, koje su trenutno uvredljivo niske.

Predsednik UO Vladislav Šćepanović ocenio je predlog Nele Tonković kao dobar, ali i kao “suviše neutralnu i sigurnu poziciju bez iskliznuća koje bi nagovestilo ovo učmalo stanje u kojem se MSUB trenutno nalazi”. Njega je interesovalo kako bi MSUB mogao da doprinese boljem pozicioniranju savremene srpske scene na međunarodnom nivou, a prema mišljenju Nele Tonković, MSUB više ne bi smeo da se povlači iz organizacije nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji, a stvaranjem klastera muzeja u svetu sa kojima bi sarađivao, mogao bi da dođe i do više koprodukcijskih međunarodnih izložbi.

Marijana Kolarić predstavila je svoj predlog kao strateški dokument, osvrnuvši se na značaj MSUB-a, istorijat, nasleđe osnivača te ustanove i prvog direktora Miodraga Protića, kao i na potrebu stvaranja “jasnijih smernica za budućnost”.

Prema njenom mišljenju, neophodno je da se redefiniše i samo muzejsko iskustvo, što podrazumeva aktivniji i angažovaniji pristup publici, na osnovu sagledavanja savremenih muzejskih teorija i praksi.

Predlog Marijane Kolarić, baziran je na šest strateških tačaka (obrada i unapređenje kolekcije, te unapređenje programskih sadržaja, ljudskih resursa, saradnje, publike i ostvarivanja sopstvenih sredstava) sa ciljevima i indikatorima njihovog ostvarenja.

Unapređenje kolekcije podrazumevalo bi konstantno dopunjavanje zbirki, ali i teorijsko i istorijsko bavljenje radovima, te njihovo predstavljanje. U cilju dopune zbirki, predlaže izradu akcionog plana otkupne politike koja bi bila dostavljena osnivaču kao redovna budžetska linija, ali i bi podrazumevala i partnersku saradnju javnog i privatnog sektora, na kojoj je velikim delom i baziran njen koncept. U kontekstu unapređenja kolekcije, Marijana Kolarić predlaže i reviziju cele muzejske zbirke, te digitalizaciju celokupne građe.

Što se tiče unapređenja programskih sadržaja, osim izlagačke delatnosti, njen plan obuhvata i osavremenjivanje biblioteke, podsticanje istraživačke i izdavačke delatnosti, organizovanje edukativnih programa za različite uzraste…

Poseban strateški plan Marijane Kolarić odnosi se i na ljudske resurse, što bi podrazumevalo stručne seminare i druge vidove usavrašavanja, obezbeđivanje posebnih sredstava za mobilnost, saradnju sa drugim ustanovama, te zagovaranje otvaranja novih radnih mesta.

Marijana Kolarić naglasila je i značaj partnerstva javnog i privatnog sektora, ali i unapređenja saradnje MSUB-a sa strukovnim udruženjima, nevladinim organizacijama, medijima, sponzorima…

Kao možda najveći izazov, navela je povratak stare i razvoj nove publike, a osim edukativnih programa, u tom kontekstu, između ostalog, planira i izradu novog sajta, osavremenjivanje njuzletera…

U cilju povećanja sopstvenih sredstava, Marijana Kolarić smatra da bi MSUB, osim prodaje ulaznica, mogao da sačini posebne sponzorske pakete i popuste, a između ostalog, trebalo bi da otvori i muzejsku prodavnicu, te kafe/restoran, jer to, kako je istakla, ne doprinosi samo dopuni budžeta, već i stvaranju sopstvenog identiteta – na primer kroz brendiranje određenih ličnosti.

Program koji je predložila ne sadrži konkretan izložbeni plan za naredne četiri godine, već nacrt tipa izložbi, među kojima bi bila jedna godišnje iz zbirki MSUB-a, jedna retrospektiva umetnika iz Srbije ili sa prostora bivše Jugoslavije, jedna samostalna ili grupna živih umetnika, jedna koprodukcija sa partnerima iz regiona ili inostranstva…

Na pitanje Svetlane Mitić ima li plan B za saradnju sa inostranstvom i popularizovanje zbirke u uslovima pandemije, Marijana Kolarić je navela da je epidemiološka situacija stvorila ogroman problem u smislu organizovanja izložbi, ali i podstakla sve veću digitalnu prisutnost muzeja. Kao posebno pozitivan primer navela je Tejt Modern, koja je skoro sve vreme pandemije zatvorena, ali je serijalom kratkih videa možda čak pridobila i veći broj publike nego inače.

Marijana Kolarić dobila je za svoj predlog pohvale većine članova UO – Mladenović je rekao da je imala “interesantno izlaganje”, Božović je ocenio da je njen predlog programa izuzetan, a Šćepanović je dodao: “Imamo sreće da imamo ovako dobre kandidate”.

Predsednika UO zanimalo je podrobnije kako Marijana Kolarić iz privatnog sektora vidi rad javne ustanove, na šta je rekla da je započela karijeru u Sekretarijatu za kulturu u Pančevu, a to iskustvo pomoglo joj je da “upozna kako sistem funkcioniše”. Nije htela, međutim, da nastavi karijeru u birokratskim vodama, pa je nastavila kao samostalni kustos. Između ostalog, radila je 17. Bijenale umetnosti u Pančevu 2016, te izložbu grupe savremenih umetnika iz Srbije u Muzeju kineske umetnosti u Šangaju krajem 2017, koja je, kako se nadovezao Božović – jedan od učesnika tog projekta, imala pola miliona posetilaca. “Dobro, jeste, ali Kina je mnogoljudna nacija”, napomenula je Marijana Kolarić, koja smatra da njeno iskustvo rada u privatnom sektoru i preduzetnički duh mogu biti korisni i za instituciju.

Slobodan Nakarada, jedini među kandidatima koji je učestvovao i na prošlom, neuspelom konkursu, podsetio je da je rekonstrukcija MSUB-a završena za vreme njegovog mandata, a veći deo prezentacije posvetio je i problemima sa kojima se suočavao, posebno u odnosu sa bivšim ministrom kulture Vladanom Vukosavljevićem.

“Lepo je ući u zgradu koja je za vreme mog mandata rekonstruisana i blistava ovako”, rekao je Nakarada, pominjući i da se zalagao za raspisivanje konkursa za direktora odmah po završetku rekonstrukcije, jer v.d. direktora ne može da napravi višegodišnji plan.

“Osećao sam da nisam završio svoj posao. Jeste da se otvorio Muzej, da je bila Marina Abramović, ali naš cilj je bio da lobiramo za muzej 21. veka…”, rekao je Nakarada povodom plana o aneksu MSUB-a. Podsetio je i da je inicirao izgradnju spoljašnjeg restorana kao multifunkcionalnog prostora, te da su za taj projekat dobijene bile i sve dozvole. To je, kako je naveo, rekao bio i sadašnjem v.d. direktora Viktoru Kišu, čiji je plan o unutrašnjem kafeu osujećen nakon protivljenja čitavog kustoskog tima i burnih reakcija u javnosti, te intervencije Ministarstva kulture i Zavoda za zaštitu spomenika.

Nakarada je kao problem naveo i magacinski prostor, te ukazao na potrebu rešavanja pravnog pitanja Legata Čolaković, budući da nije u vlasništvu MSUB-a, već Grada Beograda.

Prema njegovom planu, inače, Legat Čolaković bi bio edukativni centar, a uveo bi i posebno radno mesto kustosa – edukatora.

Nakaradinim predlogom rada predviđeno je, između ostalog, i pojačavanje konzervacije, koja bi dala mogućnost zarade dela sopstvenih prihoda. Pomenuo je u tom kontekstu i da je posle retrospektive "Čistač"  Marine Abramović “ostala istorijski najveća suma”, ali da je "drugo pitanje kako je iskorišćena".

Više puta pominjući pritiske kojima je bio izložen, Nakarada je rekao da je “svima jasno da je politika ušla u kulturne institucije”, te da su “partikularni interesi svuda”. Kao jedan od pritisaka, naveo je i komercijalizaciju, ističući da se sa tim ni on, ni Stručni tim MSUB-a, nisu slagali. Na osnovu tog iskustva, rekao je da je “bitno da direktor ima autoritet i snagu da se nekim stvarima odupre”. Nekad to, kako je konstatovao, “nije moguće - moraju da se prave kopromosi”.

Nakarada je negirao da nije imao lični stav po pitanju vođenja Muzeja.

“Da li sam prepuštao drugima da vode Muzej – ne. Više sam se oslanjao na saradnju sa UO, koja je, nažalost, vrlo plitka, a sa druge strane, smatrao sam da je sinergija između glavnog kustosa, Stručnog tima i mene jako dobro funkcionisala – dogovarali smo se o svemu, branili pred UO program… Direktor treba da vodi, jedan je od ravnopravnih u kolektivu, ali značajne odluke su na njemu. Zato je i problem sa v.d. stanjem posebno ako nemate aktivan UO”, rekao je Nakarada, koji je koji je vršio funkciju direktora od septembra 2015, nakon smene Jovana Despotovića. Dodao je da “nije tajna da je imao velike sukobe sa tadašnjim ministrom kulture”, a na pitanje Božovića da li bi sada dopustio da bude direktor institucije čijim programom nije zadovoljan, rekao je da je to “vađenje iz konteksta” i da smatra da je, u saradnji sa kustosima, uspeo da ostvari “vrlo značajan i aktuelan program”.

Znatno drugačiji koncept programa u odnosu na ostale kandidate ponudio je Branko Popović, koji je započeo u Beogradu studije istorije umetnosti, ali je zbog rata otišao u inostranstvo. Diplomirao je pozorišnu režiju u Briselu, a doktorirao na Univerzitetu u Bolonji na odseku za pozorište i film (odnos performativnosti i teatralnosti u okviru izvođačkih i savremenih vizuelnih umetnosti). Iz biografije je pomenuo projekte iz tih oblasti koje je kurirao na evropskom nivou i u Novom Sadu, uključujući “FACK MSUV: izvođenje muzeja kao zajedničkog dobra”, “NEW mUSEum” i "Nežne strategije otpora", u saradnji sa Muzejem savremene umetnosti Vojvodine. Ističući da ima iskustva i u vođenju projekata i organizaciji, Popović je rekao i da je čuo komentar da je prekvalifikovan za poziciju direktora MSUB-a. To ga je začudilo, ali i zabrinulo, jer ukazuje na problem u percepciji javnosti da MSUB “zahteva prosečno kvalifikovane stručnjake sa prosečnim biografijama”.

Cilj njegovog predloga programa je da se MSUB “izdigne u relevantnu instituciju na regionalnom i međunarodnom planu” iz žabokrečine koja se vezuje za njegovo sadašnje stanje. Svoj program opisao je kao ambiciozan i vizionarski, opisavši ga navođenjem onoga što nije – nije prevazilaženje lokalnog karaktera i vizije oslonjene isključivo na birokratsko-menadžerske dimenzije, prevazilazi okvire uskog bavljenja kolekcijom i baštinom – svođenje muzeja na te okvire, nije vizija koja se oslanja i koja upućuje na strategiju vezanu sa tržištem i privatnim galerijama i interesima vezanim za takve prostore, nije korporativan u tom smislu, već predlaže viziju koja u isto vreme nastavlja kontinuitet u smislu baštine i kolekcije, ali predlaže i inovativne modele njenog prikazivanja i aktiviranja, koji podrazumeva konkretne menadžerske strategije i prema gore – nadležnim institucijama, i prema evropskim institucijama, i prema dole – kolektivu, i koja ima u vidu ozbiljan finansijski plan, upućena je na diverzifikaciju finansiranja, ali u logici koja nije korporativna, koja je više donatorskog karaktera i obraća se onim donatorima čiji prilivi služe viziji Muzeja.

Kao važan aspekt svog predloga, Popović je naveo istorizaciju i kontekstualizaciju, zasnovanu na novim umetničkim praksama 60-ih i 70-godina 20. veka, koje je Ješa Denegri teoretizovao, ali i na umetnosti koja je najaktuelnija i najprogresivnija u poslednjih desetak godina.

Kao i umetnost koju želi da promoviše, a koja podrazumeva kretanje ka procesualnosti, uključujući kolektivan rad, i njegov koncept nudi nove modele organizovanja, saradnje i participacije, usko povezane sa društvenim fenomenima i kontekstima, odnosno nastojanjima da se iznađu novi oblici zajedništva.

Prema rečima Popovića, trajektorija njegovog predloga podrazumeva  prelazak od institucionalne kritike, karakteristične za nove umetničke prakse, ka kritičkim institucijama.

“Jedna od važnih praksi unutar novih umetničkih praksi je bila upravo institucionalna kritika, gde su se umetničke institucije propitivale iznutra. Umetnici su preispitivali mehanizme i načine na koje one funkcionišu. Ono što razvija koncept bila je druga faza 80-ih kada su se umetnici povukli iz institucija i stvarali neke svoje autonomne zone. Najnovija faza institucionalne kritike se određuje kao kritička institucija, kada  umetnici, u saradnji sa oblicima organizovanjia koji su vezani za društvene pokrete, reklamiraju povratak u institucije i u stvari podržavaju nove instituetne tendencije, daju temelje za stvaranje novih institucionalnih struktura – novi muzej”, naveo je Popović, pominjući u tom kontekstu i promenu paradigme od onoga što je Đermano Ćelant nazvao “umetnost kao istraživanje” u “umetnost kao proizvodnja znanja”.

Zasnivajući koncept na modelu “akademija, aktivizam, art” (AAA), prisutan u nekim od danas najprogresivnijih evropskih muzeja, Popović je rekao da muzej time postaje platforma na kojoj se ukrštaju različite prakse iz kojih proizilazi nova praksa, a ona je transdisciplinarna i postinstitucionalna, proizvodeći nove jezike, estetike, diskurse i nove oblike zananja, zajedništva, saradnje…

Popović je, odgovarajući na pitanje Svetlane Mitić o mestu muzejske kolekcije u njegovom programu, naglasio da se podrazumeva nastavak izlagačke funkcije MSUB-a baštinjenjem kolekcije. Salon MSUB-a bio bi svojevrsni izlog za mlađe umetnike i eksperimentalne prakse, a Legat Čolaković bi više bio vezan za obrazovni i naučni deo koncepta “AAA”.

Popovićev predlog izazvao je i interesovanje Mladenovića, Božovića i Šćepanovića, a odgovarajući na njihova pitanja, rekao je da se nada dobroj saradnji sa kustoskim timom i da ne sumnja da će razumeti novi programski input koji predlaže.

Šćepanović je ocenio da je Popovićev program “jako dobar” i da mu je blizak u teorijskom smislu, ali ga je zamolio da navede nekoliko omiljenih domaćih slikara i vajara 20. veka - kako bi mogao na taj način da upotpuni sliku o njemu.

Popović je rekao da je formiran i da se prvi deo njegove karijere odigravao u polju izvođačkih umetnosti, ali da ne pravi razliku između njih i vizuelnih umetnosti, jer se te granice danas brišu. Na opasku Šćepanovića da se njegovo pitanje odnosi na 20. vek, a ne na današnju scenu, Popović je naveo da smatra da su i u prvoj polovini 20. veka najzanimljivije umetničke forme sadržale u sebi potencijal postmedijskog karaktera. Kao najznačajnije umetničke pokrete, koji su uporište savremene umetnosti, naveo je dadaizam i nadrealizam.

“Performans nije slučajno nastao u okviru dadaizma i nadrealizma. Ja na drugi način istorizujem to pitanje i drugačije sagledavam. Ta postmedijalnost i tendencija ka prevazilaženju umetničkih disciplina utkana je ne samo u savremenu umetnost, već u same temelje onoga što nazivamno modernom umetnošću, a afirmiše se u punoj snazi u savremenim umetničkim praksama”, rekao je Popović, koji je posle insistiranja i Božovića da izdvoji neke umetnike 20. veka, naveo Savu Šumanovića.

Prema uslovima Konkursa za izbor direktora MSUB, koji je bio otvoren od 4. do 19. januara, kandidat mora da ima državljanstvo Srbije, da ima visoko obrazovanje u okviru društveno-humanističkih nauka, da ima najmanje pet godina radnog iskustva u kulturi, da protiv njega nije pokrenut krivični postupak, niti istraga i prethodni postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, te da ima aktivno znanje jednog svetskog jezika. Prilikom sastavljanja liste kandidata, koju šalje Ministarstvu kulture i informisanja, UO će ceniti koliko kandidat poznaje poslovanje muzeja i muzejske delatnosti, koliko ima organizatorske sposobnosti, a razmatraće se i kvalitet predloženog programa rada i razvoja muzeja iz podnete konkursne dokumentacije. Predlog programa rada i razvoja Muzeja za period od četiri godine ne bi trebalo da bude kraći od pet strana.

Na osnovu predloga UO, Ministarstvo kulture trebalo bi da predloži Vladi Srbije kandidata za direktora.

Deo postavke akvizicija MSUB, foto: SEEcult

Konkurs za izbor direktora MSUB-a izazvao je, inače, burne reakcije u stručnoj javnosti, uz kritike i proceduralne, i sadržajne strane tog raspisa, kojim bi trebalo da bude okončano višegodišnje v.d. stanje jedne od ključnih ustanova kulture u Srbiji. S obzirom na kontroverzno imenovanje aktuelnog vršioca dužnosti direktora MSUB-a Viktora Kiša, kao jednog od simptoma podređivanja profesionalnih kriterijuma drugim interesima, te zamerki zbog raspisivanja konkursa u praznično vreme i uopštenih uslova koje bi kandidati trebalo da ispune, ponovo je izražena i skepsa u volju nadležnih da se napravi suštinski zaokret u kulturnoj politici i praksi, u skladu sa najvišim standardima struke i javnim interesom. Uz bojazan da su ponovo u pitanju zakulisne radnje i samo formalno ispunjavanje zakonske procedure, u javnosti je izražena ipak i nada da će među kandidatima biti kompetentne i autonomne ličnosti koje bi mogle da doprinesu rešavanju ključnog pitanja – da li će MSUB u naredne četiri godine krenuti putem razvoja ka autonomnoj muzejskoj instituciji, koja bi bila u skladu sa svetskim trendovima u oblasti muzejske delatnosti i mogla da bude primer i drugim ustanovama u javnom sektoru, ili će služiti određenim interesnim grupama u oblasti umetnosti i društva uopšte.

MSUB je i tokom protekle godine bio u žiži javnosti, nakon neuspele realizacije prethodnog konkursa – odlukom Vlade Srbije bez obrazloženja, te imenovanja Viktora Kiša krajem januara 2020, odnosno razrešenja Slobodana Nakarade. Osim Nakarade, među četiri kandata koja su se prijavila na konkurs, raspisan krajem januara 2019. godine, bili su i istoričari umetnosti dr Branislav Dimitrijević i dr Zoran Erić, te dr Vladislav Šćepanović.

Šćepanović je na istoj sednici vlade krajem januara 2020, na kojoj je imenovan Kiš, postao član UO MSUB-a, nakon ostavke predsednika UO  Nikole Šuice, koji je ocenio da je rad UO MSUB-a obesmišljen i sveden na pravno-finansijska odobravanja.

*Fotografije-portreti kandidata: MSUB/Bojana Janjić

(SEEcult.org)