Spomeničko i graditeljsko nasleđe socijalizma
Dokumentarni filmovi “Umetnost sećanja” srpske rediteljke Jelene Radenović i “Palata za narod” Georgija Bogdanova i Borisa Misirkova iz Bugarske, prikazani na 15. Slobodnoj zoni, bave se spomeničkim i graditeljskim nasleđem socijalizma, pokušavajući da skrenu pažnju na njihov značaj bez idealizovanja nekadašnjeg sistema.
Film “Umetnost sećanja” Jelene Radenović o monumentalnim spomenicima iz doba socijalističke Jugoslavije nastao je u želji da predstavi, kako je izjavila autorka, “veliko i značajno kulturno nasleđe oličeno u neverovatnim primercima moderne apstraktne skulpture”.
Film je premijerno prikazan u regionalnoj takmičarskoj selekciji 15. Slobodne zone Horizonti Balkana, a rediteljka je u festivalskom programu Kafa sa autorima ocenila 11. novembra da je “osnovni problem kada su ovi spomenici u pitanju to što mi još uvek nemamo konačni stav prema tom periodu Jugoslavije, da li je to bila samo utopija ili smo zaista živeli u blagostanju”.
“Čini mi se da se zato sve što je vezano za Jugoslaviju stavlja sa strane, kao da čekamo da prođe još neko vreme da bismo konačno nešto uradili s tim periodom. Tako su i spomenici imali tu sudbinu da su zanemareni, skrajnuti. Mi smo pokušali da skrenemo pažnju na to naše veliko i značajno kulturno nasleđe koje predstavlja neverovatne primerke moderne apstraktne skulpture”, rekla je Jelena Radenović, čiji je film nastao u srpsko-belgijsko-britanskoj koprodukciji.
Pored razgovora sa skulptorom Miodragom Živkovićem (autorom spomenika na Kadinjači, Tjentištu, u Kragujevcu...), istoričarima umetnosti i drugim stručnjacima, film obuhvata i razgovore sa inostranim fotografima i scene u kojima se momci koji se bave parkurom penju na spomenike.
“Kod stranaca ti spomenici izazivaju divljenje i uzbuđenje. Interesantno je da je prvi koji je stavio onlajn fotografije spomenika bio belgijski fotograf Jan Kempernaes, koji je i sagovornik u našem filmu. On je izazavo lavinu na internetu. Tako su za to saznali i momci koji se bave parkurom. Inače, i naši umetnici su bili iznenađeni ovim spomenicima”, izjavila je Jelena Radenović.
Spomenicima bivše Jugoslavije bavila se i hrvatska autorka Irena Škorić u dokumentarcu “Neželjena baština”, prikazanom 2017. na Beldoksu, ali je imala drugi ugao posmatranja.
“Taj film je izašao dok smo mi još radili i bili smo malo prepadnuti – da li je to taj film koji smo mi hteli da uradimo. Međutim, ona se bavila isključivo devastacijom tih spomenika, što je potpuno drugi ugao. Mi smo želeli da kada se film završi imamo dobar osećaj, pozitivan, da izvučemo neke vrednosti koje su nam neophodne i danas za život kao što su solidarnost, kolektivni duh. U tom smislu se i parkur prepliće sa vrednostima koje su u tadašnjoj Jugoslaviji bile važne. Za parkur nema nacija, religija, svi smo braća. Dakle, nije reč o toleranciji, danas se tolerišemo, a nekad smo bili braća, to je druga vrsta odnosa”, rekla je Jelena Radenović.
Ističući da je htela pre svega iz umetničkog ugla da predstavi temu, Jelena Radenović rekla je da ideja nije bila ni jugonostalgija, niti aboliranje Titovog režima.
“Ali ovo je nešto na šta možemo da budemo ponosni i da kažemo: 'Evo, možda bi bilo lepo da ovaj kulturni model i danas postoji'”, dodala je Jelena Radenović, navodeći i da joj je čast što učestvuje na Slobodnoj zoni koju “doživljava kao vrlo poseban festival koji ima značajan predznak nezavisnog i slobodarskog”.
Direktor fotografje Pablo Fero izjavio je da ga je tema odmah zainteresovala i da je radio više po intuiciji, bez velikog promišljanja.
“Kada smo saznali da momci rade fotografije na spomenicima i parkur, bio sam izričit da je i to deo našeg filma. Tu je pokret, a kinematografija mora da ima nešto osim ljudi koji samo pričaju. Pored toga, u tim scenama, kada se čovek popne na spomenik, može jasno da se vidi odnos ljudskog tela i veličine tih impozantnih struktura”, rekao je Pablo Fero.
Graditeljskim nasleđem iz doba socijalizma bavi se i bugarsko-nemačko-rumunski dokumentarac “Palata za narod” u režiji Georgija Bogdanova i Borisa Misirkova, koji je na Slobodnoj zoni predstavila jedna od producentkinja Neda Milanova.
Državni univerzitet u Moskvi
Film prikazuje Nacionalnu palatu kulture u Sofiji, Državni univerzitet u Moskvi, Palatu parlamenta u Bukureštu, Palatu republike u Berlinu i Palatu Srbija (nekadašnja Palata federacije - SIV) u Beogradu kao reprezentativne građevine jedne epohe, ali i njihovu današnju sudbinu.
“Ne bavimo se toliko prošlošću, jer su te zgrade deo naše svakodnevice. Ogromne su, a više nisu u dobrom stanju. Veliko je pitanje šta raditi sa njima. Vode se diskusije - rušiti ili renovirati. To je važna tema i zato naš film privlači publiku”, rekla je Neda Milanova.
U nekim zemljama, kako je dodala, nisu bili zadovoljni predstavljanjem svojih palata, ali je u Beogradu publika dobro reagovala.
Svaka od tih zgrada imala je zadatak podseti narod na vrhovnu vlast i svetlu budućnost, a svaka je bila i po nečemu posebna – najviša, najveća, ima najveći sat na svetu ili najnapredniju tehnologiju svog vremena. Film beleži njihovo današnje stanje kroz svedočenja ljudi koji su sa njima povezani – njihovih arhitekata, bivših i sadašnjih direktora, običnih ljudi koji su tu radili...
(SEEcult.org)