Šmit: Pozorište je moja kičma

Slavni francuski dramski pisac Erik Emanuel Šmit dobio je 26. maja Pečat Narodnog pozorišta u Beogradu za poseban doprinos životu i radu tog teatra. Na Pečatu piše: “Ovo pozorište je vaš dom”.

Slavni francuski dramski pisac Erik Emanuel Šmit dobio je 26. maja Pečat Narodnog pozorišta u Beogradu za poseban doprinos životu i radu tog teatra. Na Pečatu piše: “Ovo pozorište je vaš dom”.

Šmitu je to priznanje uručio upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović, koji je pre 13 godina postavio njegove “Zagonetne varijacije” koje su i dalje na repertoaru.

Šmit boravi u Beogradu u okviru manifestacije “Molijerovi dani”, a u Narodnom pozorištu bio je i početkom maja 1998. godine, povodom je premijere “Zagonetnih varijacija”.

Ta predstava je do sada izvedena više od 250 puta.

Đurović je ukazao da je to bilo vreme kada “Beograd i Srbija nisu bila omiljena destinacija u kulturnoj mreži evropskih pisaca”, te da je Šmit tada bio “nepoznat pisac u Srbiji, ali poznat u svetu”. Danas je situacija potpuno drugačija, jer je, uz Ronalda Harvuda, “jedan od najgledanijih inostranih dramskih pisaca u Srbiji”.

Šmit je rekao da mu je veoma drago kad primi neko teatarsko priznanje, jer je pozorište njegova kičma.

“Pozorište za mene predstavlja mesto ponovnog življenja. Svaki put kad uđem u njega, imam utisak da sam oslobođen kilograma briga i ođednom... sve je moguće”, rekao je Šmit, koji 26. maja prisustvuje i predstavi “Mali bračni zločini”, premijerno izvedenoj nedavno na Sceni “Raša Plaović”.

Prema njegovim rečima, baviti se pozorištem, znači strastveno voleti i život i druge.

“Želeo bih ponovo da se zahvalim režiserima koji su se uhvatili u koštac sa mojim komadima, ali i glumcima, jer kad pišem, ja permanentno mislim na njih. Pišem kao kompozitor koji, dok priprema koncert za violinu i orkestar, sve vreme misli na izvođača”, naveo je Šmit.
Navodeći da se i danas veoma rado seća premijernog izvođenja “Zagonetnih varijacija” na Sceni “Raša Plaović”, Šmit je rekao i da je sve vreme dobijao dobre vesti o njoj, preko interneta, a zahvalan je što je još uvek na repertoaru.

Šmit ej ispričao i kako je desetogodišnjak prvi put otišao u pozorište.

“Gledao sam ‘Sirana de Beržeraka’ Edmonda Rostana, a naslovnu ulogu igrao je Žan Mare, veliki francuski glumac. Bio je to prvi put da sam se zainteresovao za nekog drugog, a ne za sebe. Na sceni sam gledao čoveka, Sirana, koji je mislio da ne može da bude bolje. Ja sam bio dečak koga su svi mnogo voleli i zbog toga sam bio sav uzbuđen sudbinom čoveka koji je mislio da nije voljen”, naveo je Šmit, priznajući da je tokom predstave sve vreme plakao i da ga je bilo sramota.

Ali, kako je naveo, to su bile dobre suze, filantropske.

“Pre toga, moje suze su bile sebične, a ove su bile altruističke suze, suze sažaljenja. I to je za mene pozorište, mesto gde čovek može da oseti da postoje neki drugi ljudi koji su različiti od vas, a prema kojima, uprkos tome, osećate neku bliskost. Za mene je pozorište i mesto bratstva humanizma. Kada smo izašli napolje, rekao sam majci: ‘Hoću time da se bavim’. Ona me je upitala: ‘Želiš da budeš glumac kao Žan Mare’? Odgovorio sam: ‘Ne, ne, ne’! Pogledao sam prema plakatu i rekao da želim da budem Edmond Rostan. Kazao sam: ‘Hoću da budem onaj čika koji je učinio da svi plaču’”, rekao je Šmit.

Šmit je rekao i da ne zna da li je u svojim delima “učinio da ljudi plaču”, ali je naglasio da, ako je to negde uradio, onda je to svakako bilo u komadu “Oskar i mama Roz”.

(SEEcult.org)