Slobodarski život Mire Banjac sa filmom i za film

Kulturno dobro i istorija filma na ovim prostorima – neki su od opisa dugogodišnje karijere legendarne srpske i jugoslovenske glumice Mire Banjac, dobitnica počasne nagrade 49. Filmskog festivala u Sopotu za doprinos filmskoj umetnosti, koja je na festivalskom panelu govorila o načinu na koji se pripremala za mnogobrojne uloge, glumačkim izazovima, veštini “igranja pauze”, važnosti slobodarskog duha i značaju sećanja publike na opus glumca kao najvećoj nagradi.

Povodom Statuete slobode, koja joj je uručena na otvaranju 49. Sofesta, Mira Banjac izjavila je da je veoma ponosna na to priznanje, jer “u sebi nosi slobodu”.

“A to je nešto za šta sam ja, mislim, vrlo mnogo učinila - da sebe slobodarski organizujem”, rekla je Mira Banjac, kojoj je priređena i izložba u Centru za kulturu Sopot.

O “životu za film i sa filmom” poštovane i voljene glumice, njenoj dugogodišnjoj karijeri, tokom koje je ostvarila čak 166 uloga, kao i o posvećenosti glumi, ali i o njenoj izuzetnoj ličnosti, govorili su 12. jula na panelu u Centru za kulturu Sopot novinarka Tatjana Nježić, autorka zbirke biografskih priča Mire Banjac, upravnik Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke i direktor Festivala evropskog filma Palić, te dr Zoran Maksimović, autor izložbe “Lica Mire Banjac” i njen biograf, kao i profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, filmski autor i publicista Milan Nikodijević.

Umetnički direktor Sofesta Aleksandar Avramović rekao je da živeti sa filmom i za film u slučaju Mire Banjac značilo “sjajan rezultat u srpskom i jugoslovenskom pozorištu i filmu”. “Mera kvaliteta je u slučaju Mire Banjac mera života. Ona nije imala potrebe da glumi. Ona je duša svake uloge koju je igrala bilo u pozorištu, bilo na filmu”, izjavio je Avramović.

Izuzetnost Mire Banjac istakla je i Tatjana Nježić, podsetivši na neke od mnogobrojnih uloga 92-godišnje doajenke domaćeg glumišta, koja je i dalje aktivna.

“Ako bi trebalo žargonski sažeti, Mira Banjac je ‘tri u jedan’ – izuzetna karijera, izuzetan čovek i izuzetan život”, navela je Tatjana Nježić, podsetivši da je Mira Banjac rođena u Erdeviku 1929. godine, kada je “4. novembra pod prozorom svirala pleh muzika”.

“Ona je nusprodukt plana jedne naprasite žene, što je bila njena baka po ocu, dete iz braka u kom se supružnici ne razumeju, i doslovce – iz te perspektive gledano, trebalo je uložiti ogroman trud, napor i ljubav prema životu da bi se došlo do dve pune vitrine nagrada i priznanja. Potrebna je bila vulkanska energija, ogromna posvećenost i životni princip, diskretan ali snažan – a to je etika, koja je uvek i estetika. I obrnuto”, istakla je Tatjana Nježić, podsetivši na reči Ranka Munitića o umetnosti glume, prema kojem je to “najkompleksniji rebus umetničkog lavirinta, koji se otima definisanju”.

Munitić je glumu opisao kao složenu stvaralačku aktivnost predstavljanja -  svojim bićem, likom, licem - nekog drugog lica, lika i bića, “vanjsku preobrazbu koja proizilazi iz složene unutarnje alhemije spajanja i razdvajanja intimnih naboja i energija, što u određenoj kombinaciji, odnosno sazvučju, daje ili ne daje rezultat za kojim se traga. Izvana, glumu bismo odredili kao veštinu, iznutra kao moć obavljanja alhemije”. Fenomen glume, ističe Munitić, stariji je i dublji od estetike, on seže dalje i davnije, do samog dna antropologije.

“Odgovoriti na pitanje šta je glumac znači u stvari odgovoriti na upit šta je čovek. Umetnost glume je, zapravo, kad se svede na suštinu – ispitivanje neslućenih mogućnosti pojavljivanja oblika života. Dakle, život ima čudesnu tajnovitost koja se ispoljava na bilion načina. Najveći su oni umetnici koji svojom glumom, a Mira to jeste, približavaju nas gledaoce i čitav kontekst toj tajni života. Mirin svet glume se sve vreme prepliće s njenim životom u smislu nazora. Koliko god je stajala na braniku najviših vrednosti u glumačkim postignućima, bez obzira da li su antologijska ili ne, uvek je davala celu sebe u datu ulogu. Istom posvećenošću je i živela. Kad kuva supu, sprema kuću ili odeću, ona je posvećena i iskrena, pre svega, a to znači odsustvo obmane po svaku cenu. Posvećenost je kreirala i njene uloge i način života”, istakla je Tatjana Nježić, podsetivši na neke nezaboravne uloge Mire Banjac.

Među njima je uloga tetke u čuvenoj predstavi Ateljea 212, a kasnije i u filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu”, zatim Saveta Govedarević u seriji “Priče iz radionice”, odnosno filma “Šest brzina” Zdravka Šotre, u kojoj je -  kao jedna od žena kakve svuda srećemo, “u krv i meso pretvorila tu nit spremnosti da se, ipak, uzdignute glave nosi jedna poprilično ponižavajući ženski život, unapred određen. Brani ga i ne da mu da bude ponižen”.

“U svakoj ulozi uvek drugačija, sad kao supruga u ‘Balkanskom špijunu’, u glumačkim slojevima donosi tu bezumnu - često na ivici zdravog razuma -  ljubav koju će žena pružiti porodici i podržavati porodicu po svaku cenu. Istovremeno, dok glumačkim sredstvima to nosi, postavlja upitnost da li tako treba raditi. Kao Petrova majka u ‘Varljivom letu 68’ dala je masterklas kako se jednom ulogom biva u funkciji projekta. Majka u ‘Sjećaš li se Doli Bel’ bila je potpuno drugačija, sa novim slojevima. Ali, u svakoj ulozi nosi duboku filozofiju koja, kad o njoj razgovaramo, deluje suvoparno, a kada je ona kroz ulogu, gest, pogled, pretvori u presan život, u živog čoveka, ona postaje potpuno deo nas”, istakla je Tatjana Nježić, podsetivši i na ulogu Marije u istoimenoj seriji Stipe Delića, koja je “takođe masterklas žudnje za životom i borbe za njega”.

Kao baka Ruža u seriji “Vratiće se rode” neizgovorenim - što je inače velika osobenost njenog glumačkog umeća - otvorila je niz pitanja odnosa mladosti i starosti.

U jednom svom ranom filmu “Pusti snovi” Soje Jovanović iz 1964. godine, koji inače govori o prodavcu (Mija Aleksić) zanesenog filmskim zvezdama i zaljubljenog u jednu veliku glumicu, Mira Banjac je kao Zorica dala čitavu polugu odnosa sna i realnosti koji svi imamo u životu, navela je Tatjana Nježić.

Istakla je i da je Mira Banjac u filmu “Koncentriši se baba” Pjera Žalice, gde igra bez teksta, bez pokreta, često u krupnom kadru, donela svu tragiku čovekove zablude.

“Njena poenta je da san nije greh, ali zabluda jeste. I ona donese sve to ležeći u krevetu, sa vrlo malo mimike – čovek ima pravo na san, ali je odgovoran kad taj san preraste u zabludu. Jer to onda ispostavlja visoku cenu”, rekla je Tatjana Nježić, ističući da je Mira Banjac neretko blistava i u epizodama – kao konobarica u filmu “Jagode u grlu”  sofisticirano donosi pravo na žudnju za životom, ali i potrebu da se ista ta žudnja promisli, da joj se da zrno etike i estetike, jer u suprotnom čovek postaje karikatura.

Kao Ljiljana Grbić u filmu “Majstori majstori” Gorana Markovića, ona se bori za pravo dostojanstva konobarice koju igra i istovremeno opominje da dostojanstvo braniš sam - ne može ti ga niko uzeti ukoliko ga sam ne baciš pod noge.

“Mira je sama za sebe kazala da nije bila ni atraktivna zvezda, da je morala da radi na traženju karaktera svojim malim nogama, malim rukama i malim očima. Njeno nimalo srećno detinjstvo, pa tegobna mladost, pa borba sa silama nemerljivim, što bi rekao Rastko Petrović – možda nam Mira govori – da, teško je, neretko je i preteško, ali to ne znači da nije lepo. Naprotiv. U svemu čega se dotakla (borba za kulturu, pedagoški rad), nikad pretenciozna, uvek zanimljiva, uvek tajnovita. Sve što je vredelo dala je nama, sve što je bolelo, nosila je sama“, rekla je Tatjana Nježić.

Autor izložbe o Miri Banjac i biografije koja će uskoro imati prošireno izdanje, dr Zoran Maksimović, rekao je da se četvrt veka bavi karijerom i umetničkim životom ove glumačke dive. “Teško je bogatu karijeru, bogat život širokog spektra upakovati u jednu izložbu ili jednu knjigu. Kada je 2000. godine dobila ‘Dobričin prsten’, ja sam pre toga počeo da pišem njenu biografiju. Već smo bili u redovnoj komunikaciji, pa je prva knjiga objavljena (sa Udruženjem dramskih umetnika Srbije) tim povodom. Pripremajući monografiju, pronašao sam mnogo štampanih i televizijskih intervjua – a svi znamo da je Mira Banjac mudra žena, veoma obaveštena i obrazovana, ume lepo i jednostavno da se izražava – objavio sam knjigu ‘Mira Bajac njom samom’. Povodom 60 godina rada, faktički sam dopunio narednih deset godina njene karijere”, naveo je Maksimović, dodajući da se bavio “fenomenom Mire Banjac” ili njenom magijom glume.

“Kontaktirajući ljude i prateći je u stopu od 2002. do danas, bio sam u prilici da vidim kako je kolege doživljavaju i publika. Kazaću vam iz monografije neke njene misli: ‘Ponosna sam na te žene, galeriju žena koje sam predstavljala. One su moj narod, a  vrlo je teško i odgovorno igrati svoj narod’”, naveo je Maksimović, podsetivši da je Dimitrije Đurković rekao za Miru Banjac da je “apsolutna glumica”, Dejan Mijač da je “čudo glumačke prirode”, Vida Ognjenović da je “totalna glumica”, Dragoslav Lazić da je “veliko srce, veliki čovek i velika glumica”, Siniša Pavić da je “rođena glumica”, Rade Marković da je njegov čovek, Miodrag Petrović Čkalja da je rođeni komičar, Ratko Polič da je konstantni bljesak… Olivera Marković rekla je da je Mira Banjac jedina glumica koju ona, kao glumica, voli da gleda. Milan Gutović nazvao ju je primadonom, a Rade Šerbedžija istakao je da je Mira Banjac “majstor nad majstorima, umetnost sama”.

Radoslav Zelenović, dugogodišnji prijatelj Mire Banjac, rekao je da su njene uloge prava su istorija filma na ovim prostorima.

“Posmatram Zoranovu izložbu, nikada na manjem prostoru nisam video toliko istorije filma. I tu su svi – Čkalja, Mija, Grgurović, Diklić, Bata Stojković, Slobodan Aligrudić... Izložba potvrđuje tezu da je Mira Banjac najveća zvezda srpske i jugoslovenske kinematografije. Ne zbog trajanja, već zbog traga koji je ostavila u našoj kinematorafiji. Njenoj generaciji, opredeljenoj za pozorište, nije bilo lako da uskoči u film, jer je naređeno da moramo da se bavimo filmom na ovim prostorima. A onda ih zatekne i televizija”, naveo je Zelenović i dodao da bi monografija Mire Banjac trebalo da bude podeljena na pozorišne predstave, filmove, televizijska ostvarenja, reditelje sa kojima je radila... a  ne postoji značajni jugoslovenski reditelj sa kojim nije radila.

“Mnogi smatraju da je ona rođena komičarka, a vi mi objasnite kako rođena komičarka može da odigra Mariju u televizijskoj seriji? Tamo ima svega samo nema komedije”, rekao je Zelenović, ističući da je Mira Banjac “opšte dobro jugoslovenske kinematografije, koje kao takvo treba zaštiti”.

“Od tih 166 filmova, koje sam našao, svi su kulturno dobro ovih prostora, svaki je na svoj način deo korpusa kulture ovog naroda koji se ogleda kroz pokretne slike – ne odvajam film i televiziju”, naveo je Zelenović, koji je istakao i da je Mira Banjac njega i njegovu pokojnu suprugu Vesnu pustila u svoj život i postala deo njihovih života.

Zelenović je ukazao i na nesvakidašnju energiju Mire Banjac, uprkos godinama.

“Za mene je oduvek bilo fascinantno odakle tolika energije. Jedan naučnik s kojim smo bili na ručku, pitao me je – kako se postaje Mira Banjac? Ona puši, pije, jede i na kraju ustane i ode za Novi Sad, a ja razmišljam kako ću dalje. Ta energija je energija koja je držala u ključnim momentima jugoslovensku kinematogragiju. Zbog toga što je od 1970. do 1979. godine Mira Banjac snimila 44 igrana filma i TV serija. Čak ni u toj velikoj Jugoslaviji toliki broj filmova nije bio svojstven, osim onima koji su za to bili potpuno predodređeni, poput ovdašnjeg Bate Živojinovića, zatim Milene Dravić, Ljubiše Samardžića... Sve to su stubovi naše kinematografije, u stvari – to je temelj naše kinematografije”.

Prema rečima Zelenovića, Mira Banjac mogla je da ostvari tolike uloge zato što za nju nije bilo malih i velikih uloga. Često je, kako je naveo, citirala svog profesora koji je govorio – ko ne zna epizodu da igra, neće znati da odigra ni veliku ulogu, a sama je dodavala da u epizodi, u nekoliko kadrova, moraš da pokažeš šta u stvari znaš.

Iako za početak karijere Mire Banjac svi uzimaju 1964. godinu, Zelenović je, istražujući, pronašao da je 1959. snimila “Spektakl poetskog humora”.

“Šezdeset dve godine traje”, rekao je Zelenović povodom dugogodišnje karijere Mire Banjac koja je, kako je istakao, davno postala i zaštitni znak Palićkog festivala, kada je posle Milene Dravić preuzela da bude predsednica festivalskog Saveta.

Zelenović je istakao i značaj pravovremene istorizacije kinematografije. “Deo svoje sopstvene istorije kinematografije moramo da pišemo mi, jer -  ako mi ne budemo pisali, ako mi o njoj ne budemo govorili, pisaće neko drugi, ali ne po sećanju nego kako misli da treba. Čak i ova forma tribine se polako gubi, kao što su nam se mnoge stvari u kinematografiji izgubile”, rekao je Zelenović i naglasio da je “kulturno dobro zvano Mira Banjac ostavština za budućnost”.

“Čega god se latila bila je perfektna. Njena oratorska veština me uvek iznova fascinira”, istakao je Zelenović.

Milan Nikodijević istakao je doprinos Mire Banjac za razvoj domaće fimske scene.

“Mira je uvek odgovarala na pozive mladih glumaca i reditelja, i time doprinela da se stvaraju novi glumci, reditelji i producenti. Uvek je bila tu da pomogne, bez ikakvih uslovljavanja. A tako je i danas“, rekao je Nikodijević, prisećajući se i saradnje sa Mirom Banjac sa njegovim studentima na Akademiji umentosti u Novom Sadu.

Posebno pominjući njenu veštinu transformacije, Nikodijević je rekao da se, posmatrajući izložbu “Lica Mire Banjac”, prisetio filma “Lepota poroka” i zadatka koji je dobio kao mlad novinar - da sa kolegom napravi priču o naturizmu, koji su tada pogrešno zvali nudizam.

“Izborim se da putujem po jadranskoj obali i gledam gole žene, a ovog ostavim u redakciji da piše teoretske radove. Od Ade Bojane do severa Jadrana ja o državnom trošku velike firme ‘Dečje novine’. Proputujem Jadran. Ali u kampu Ruskamen kod Omiša, postojala je ista žena kakvu Mira igra u filmu. Siguran sam da je Mira nije videla, a kad sam posle nekoliko godina pogledao film, bile su iste. Poenta priče je da je gomila glumaca posle više godina rada ušla u manir. Sad sam u žiriju ovog festivala, pogledao sam 25 filmova, i nažalost, ljudi stalno igraju sami sebe. Mira nikada nije igrala samu sebe. Evo iz svih ovih priča saznajemo da je Mira u privatnom životu sasvim drugačija”, rekao je Nikodijević i dodao da je u tom smislu napravila veliki korak i da bi na nju mnogi morali da se ugledaju upravo u transformacijama koje je postizala u svojim ulogama.

Nikodijević je istakao i da je Mira Banjac sve poslove shvatala ozbiljno, pa čak i kada je radila sa studentima.

“Dva puta sam sa studentkinjom Bojanom Starčević, čiji je film ‘Zima’ i na ovom festivalu, bio mentor na njenom diplomskom filmu na osnovnim studijama. U podeli uloga nije imala dilemu da u toj manje eksploatisanoj Andrićevoj priči treba da bude Mira. Sve dogovore smo završili u Gondoli, kafiću gde Mira sedi. Za dva dana je završeno snimanje zato što je sve perfektno funkcionisalo. Mira je i taj početnički rad shvatila jako ozbiljno. Lik izgovara samo jednu rečenicu. U montaži su shvatili da to nije baš najbolje snimljeno i šta sad da radimo? I Mira pristane da dođu kod nje kući, da je snime, što gomila glumaca ne bi…”, rekao je Nikodijević.

Bojana Starčević snimila je i film “Maestro Rakitin”, posvećen profesoru Mire Banjac Juriju Ljvoviču Rakitinu, a prema rečima Nikodijevića, iskrena ispovest Mire Banjac u nekoliko minuta u tom ostvarenju je fascinantna.

I Mira Banjac prisetila se svog profesora: “Kada sam završavala školu postojao je dobar poliitčki sistem da cela klasa mora da ode u jedno pozorište i provede godinu dana, kako se ne bi rasipali odmah po diplomiranju, kako ne bi postali ovo, ono ili ništa. Nas su u tom sistemu premeštaja, kako se zvalo, poslali u Sremsku Mitrovicu, u dobro pozorište, a sve se dešava kada sam imala 22 godine. Dobijem prvu ulogu ‘U šumi’ Ostrovskog, gde igram Ulitu, koju je sjajno igrala Rahela Ferari. Ta Ulita ima 90 i kusur godina, koliko ja imam sada. Ja profesoru, koji mi je bio mentor dugo posle škole, kažem: ‘Maestro, šta da radim? Ona ima 92 godine, a ja 22’. On mi napiše: ‘Draga moja Banjac, ti to nećeš igrati dobro, ali ti to treba da igraš’. Jer je znao da ću ja biti karakterna glumica”.

Opisujući način na koji se priprema za uloge, Mira Banjac rekla je da je tragala za ženama kakve glumi, čak ih je krišom i pratila.

“Svi ti likovi nisu izmišljeni. Bila sam veliki tragač za svojim ženama. Znala sam da pratim jednu ženu, polagano, uđe u radnju, ja za njom, na pijacu, ja za njom, i tako nekoliko dana. A onda, kad dođe neki lik, ja ga izvučem i pitam se – otkud ja to znam? Shvatim da znam, da je to negde u meni. Ja sam to nazvala rezervnim igračem na klupi, o kome ne vodim računa, ali on dođe onda kada treba”, rekla je Mira Banjac, koja je igrala uloge u delima Šekspira, Šoa, Nušića, Sterije, Plauta, Kovačevića, Držića….

Smatrajući da je bez značaja to da li su uloge male ili velike, ona je posebno pomenula monodramu “Ljubica, prvo lice množine”.

“To je žena koja stoji iza govornice i govori strašnu sudbinu. Ja imam u toj ulozi samo svoje lice i vas. Nema rekvizita, nema nijednog glumca, nema akcije, nema ničega… Ona samo govori o stanju - radnica koja se oprašta od svog kolektiva ide u penziju. To je režirao Joca Aćin. Jednoga dana se pojavi čovek iz kolubarskih rudnika, kaže mi da bi radnici hteli da dođem i budem njihov gost. Rado se odazovem. Stignem tamo, kažu mi - jao Miro imamo problem, to je mala prostorija, a stiglo je puno ljudi iz okolnih sela. Dosta je to bilo popularno posle Marije. Pitam ga gde rade, kaže on - ne možete to vi, to je na otkopu. Kako ne mogu? Ako radnici mogu, mogu i ja. I to se dogodi. Krenem ja, a u tom tekstu ima rečenica: ‘Nije to meni rekao ovaj iz sindikata, da ćete mi prirediti ispraćaj u penziju, to mi je rekla Mara Belić, čistačica iz fabrike. Je l’ znate Maru Belić?’ Ustane žena iz publike i kaže: ‘Znamo, ona se juče obesila, ide kamion danas po nju’. Šta tada da uradi glumac? Bila sam potpuno u neprilici. I napravim jednu veliku pauzu, pokušam da je ispunim kako bih sve to preživela”, navela je Mira Banjac.

Kao jednu od najboljih kritika apropo pauze u glumi, navela je reči jednog kritičara koji je poručio: “Idite u pozorište da vidite kako Mira Banja igra pauzu. Kako Mira Banjac ćuti”.

“Igrala sam puno žena koje ćute. Vrlo sam ponosna na sve naše žene koje sam igrala”, dodala je ona.

Navodeći da nema ni grada ni zaseoka u kojem nije bila ako su je zvali, Mira Banjac se posebno prisetila četvorodnevnog boravka u Slavonskom Brodu, kada su je pozvali da izvede “Ljubicu” za radnike.

“Natandrču me na neke mašine, odradim istu tu Ljubicu, pa za publiku, za đake… Odradim sve, poslednjeg dana dođe predsednik i kaže - imamo problem. Opet problem, koji sad? Kaže - došle su četiri žene sa Banije, samo vas da vide, to su stare žene, majke palih boraca. Žene su u opštini. Idite i kažite im da ću doći. Našminkala sam se, obukla, odigrala za te četiri žene celu predstavu da bi jedna od njih skinula svoju veliku crnu maramu, deo njene odeće, i dala je meni. To su nagrade koje… I onda posle svega toga, on dođe i pita me – šta smo vam dužni? Druže, to ne može da se plati, nije za plaćanje, to je već isplaćeno”, ispričala je Mira Banjac.

Kao i na otvaranju 49. Sofesta, Mira Banjac istakla je da je nagrada za njen opus zapravo u pamćenju ljudi.

“O celom mom opusu, vi skupljači onoga što sam ja rasipala, što i dalje rasipam u životu, na kraju svega toga postoji samo ono što ostane u ljudima. Lepe su sve te nagrade, lepo to izgleda, jednu će uzeti jedan muzej, drugu drugi, a ono što će ostati o meni - to je ono što će ostati u vama, u ljudima. I dok to traje u ljudima, trajaću i ja. Nešto ću odraditi za život koji sam ostavila i otišla tamo”, rekla je Mira Banjac i istakla da je vrlo ponosna na nagradu Sofesta, jer u sebi nosi slobodu.

“A to je nešto za šta sam ja, mislim, vrlo mnogo učinila, da sebe slobodarski organizujem. Ovo mesto ima svoju kulturnu klimu koja radi. Bila mi je čast biti vaš gost”, dodala je velika glumica.