Sećanje na Veljka Despotovića

Jugoslovenska kinoteka prikazuje 16. i 17. maja izbor filmova iz bogatog opusa nagrađivanog filmskog i televizijskog scenografa Veljka Despotovića (1931-2013), koji je radio sa rediteljima širom bivše Jugoslavije, ali i sa mnogim stranim autorima, a preminuo je početkom aprila u Beogradu u 82. godini.

U čast Despotovića, doajena srpske filmske scenografije, ali i jugoslovenske, koji je bio cenjen u evropskim razmerama, a radio je i u američkoj kinematografiji, u Muzeju Kinoteke 16. maja biće prikazan američki film “Manifesto” (1988) Dušana Makavejeva, s Kamilom Sjoberg (Camilla Søeberg) i Alfredom Molinom u glavnim ulogama. Dan kasnije na programu su jugoslovenski filmovi “Čovek iz hrastove šume” (1964) Miodraga Miće Popovića i “Anno domini 1573l ili, seljačka buna” (1975) Vatroslava Mimice, s Fabijanom Šovagovićem i Velimirom Batom Živojinovićem.

U Popovićevom filmu Despotivić je i ostvario prvu samostalnu filmsku scenografiju, kada mu je taj poznati srpski slikar i reditelj prepustio ceo posao, iako je prvobitno nameravao da ga sam realizije.

Despotović je po obrazovanju bio arhitekta i član ULUPUDS-a, a od samog početka radne karijere, duge više od pola veka, opredelio za scenografski rad, najviše na filmu i televiziji, ali i u pozorištu. Započeo je kao asistent scenografa i, prema sopstvenom kazivanju, značila mu je saradnja sa cenjenim scenografom Miomirom Denićem, čiji je bio asistent u filmovima “Pop Ćira i pop Spira” (1957), “Gospođa ministarka” (1958) i “Zajednički stan” (1960).

Među filmovima za koje je radio scenografiju su “Doći i ostati” (1965) Branka Bauera, “Skupljači perja” (1967) i “Biće skoro propast sveta” (1968) Aleksandra Saše Petrovića i “Goli čovjek” (1968) Obrada Gluščevića.

Radio je i TV seriju “Petorica otpisanih” i film “Otpisani” (1974), filmove “Kičma” (1975) Vlatka Gilića, “Usijanje” (1979) Bore Draškovića, “Čovjek koga treba ubiti” (1979) i “Veliki transport” (1983) Veljka Bulajića, “Ko to tamo peva” (1980) i “Davitelj protiv davitelja” (1984) Slobodana Šijana, “Tajna Nikole Tesle” (1979) Krste Papića, “Manifesto” (1988) i “Gorila se kupa u podne” (1993) Dušana Makavejeva, “Sabirni centar” (1989), “Tito i ja” (1992), “Urnebesna tragedija” (1995), “Kordon” (2003), “Turneja” (2008) i najnoviji “Falsifikator” (2013) Gorana Markovića, “Bolje od bekstva” (1993), “Nož” (1999) i “Lavirint” (2002) Miroslava Lekića, “T.T. sindrom” (2002) Dejana Zečevića, “Profesionalac” (2003) Dušana Kovačevića, “Jesen stiže dunjo moja” (2004) Ljubiše Samardžića, “Čarlston za Ognjenku” (2008) Uroša Stojanovića…

Bio je supervizor scenografije u prvencu Stevana Filipovića “Šejtanov ratnik” (2006)…

Od sredine 60-ih godina 20. veka, kada se Avala film specijalizovao za pružanje filmskih usluga stranim producentima, Despotović se uključio u rad koprodukcionih filmova koji su koristili "resurse" ne samo ove, već i drugih jugoslovenskih filmskih kuća. Kako je sam izjavio u intervjuu datom Nebojši Popoviću u emisiji “Drugi vek”, voleo je rad u filmovima koji su imali složene scenografske zadatke i gradnje.

Bili su to, između ostalih, filmovi “Dugi brodovi” (1963) Džeka Kardifa, “Old Šeterhend” (1964) Uga Fregonezea, "Marko Polo" (1964) Deni de La Patelijera, Noela Hauarda i Kristijan-Žaka, “Džingis Kan” (1965) Henrija Levina, “Blago Acteka” (1965) Roberta Siodmaka, “Ratnici” (1970) Brajana Hatona, “Violinista na krovu” (1971) Normana Džuisona, “Paskvalino lepotan” (1976 ) Line Vertmiler, “Gvozdeni krst” (1977) Sema Pekinpoa, “Konan” (1980) Džona Milijusa, “Mirno more” (1998) Ferdinanda Vičentini Ornjanija, “Snaga 10 iz Navarona” Gaja Hamiltona, “Robinzon Kruso” (1988) Kaleba Dešanela…

Značajan opus ostvario je i radeći na televiziji - na TV Beograd sarađivao je sa rediteljima Arsom Jovanovićem u dramama “Suđenje Floberu”, “Paljenje Rajhstaga” (1971), “Sarajevski atentat”, “Zašto je pucao Alija Alijagić” (1972), zatim sa Brankom Plešom - “Rozembergovi ne smeju da umru” (1972), “Kućevlasnik i palikuća”, “San doktora Mišića” (1973), “Spiritisti” (Beogradske priče), 1976, sa Jovanom Aćinom u dramama “Kupanje” (1972), “Žute fešfice”, “Slanici, Kukuriku” (1972), sa Dejanom Karaklajićem u dramama “Sin” (1972), “Fantastični neznanac” (1973), “Koga čekaš, kume” (1976).

Radio je i šou programe Olivere Katarine (1971), Dubrovačkih trubadura, Korni grupe, Ljube Moljca…

Bio je koscenograf TV serije Bi-Bi-Si-ja “Rat i mir” (1971) u režiji Džona Dejvisa.

Radio je i scenografije za predstave “Bekstvo” (1972) u Narodnom pozorištu “Čudo u Šarganu” (2002) u Ateljeu 212, “Lepotica i zver” (2004) u Pozorištu “Pinokio”.

Kreativni i predani rad Despotovića, kako je podsetila Jelena Milenković u majskom programu Kinoteke, rezultirao je osvajanjem mnogih nagrada.

Na Filmskom festivalu u Puli dobio je Srebrnu arenu za scenografiju 1979. za filmove “Usijanje” i “Čovjek koga treba ubiti”, a Zlatnu arenu osvojio je 1984. za “Davitelj protiv davitelja”.

Dobitnik je i brojnih nagrada ULUPUDS-a - Godišnje nagrade za 1973, 1980, 1988, 1991. godinu, nagrade Majskog salona 1977, nagrade za životno delo 1995. Dobitnik je više nagrada na filmskom festivalu u Herceg Novom, a povodom 20 godina rada na televiziji, 1988. dobio je Srebrnu plaketu.

Iz Despotovićevih sećanja zabeleženih u televizijskim emisijama snimljenim u njegovom domu, očigledno je koliko je predanosti, truda, znanja i ljubavi za svoj posao morao imati scenograf da bi uspešno dočarao ambijent i vreme određene epohe. Obimna lična dokumentacija Despotovića, koju je godinama sistematski prikupljao i upotpunjavao, omogućavala mu je da uvek izbere pravu lokaciju za snimanje filma, da u skladu sa zamisli i zahtevima reditelja, uslovima koje zahtevaju snimanje slike i snimanje tona, arhitektonski precizno i likovno vredno napravi skice i nacrte za gradnje (objekte) iz zadatih vremenskih epoha, da sa saradnicima iz svog odeljenja realizuje planove te svoje, kako je on nazvao "falš arhitekture". I sam je bio svestan da je, za razliku od arhitektonskih dela stvorenih u realnom životu, zidanih da traju što duže, sudbina filmskih objekata da su kratkog veka (ne računajući izuzetke), ali da je njihov zadatak da stvore iluziju stvarnosti i da sa vizuelne strane budu što autentičniji što je Despotović i te kako umeo da ostvari, kao i da je njihovo trajanje utkano u filmsku umetnost, navela je Jelena Milenković.

Sajt Jugoslovenske kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)