Sećanja i neobjavljene priče Eve Grlić
Knjiga “Sjećanja i neobjavljene priče” hrvatske autorke Eve Grlić (1920-2008), koja je imala više izdanja u Zagrebu, objavljena je prvi put u Srbiji u izdanju Udruženja za kulturu povezivanja MostArt Jugoslavija, a predstavili su je 20. aprila u Dvorani Kulturnog centra Beograda autorkin sin, slavni reditelj Rajko Grlić, književnik Ante Tomić, dramaturg i pisac Filip David i izdavač Dragan Stojković.
Kao uvod u promociju tog svojevrsnog intimnog dnevnika, ali i dnevnika jednog prostora i vremena, prikazan je srednjemetražni dokumentarni film “Skriveno djetinjstvo: Vesnina priča” (2021), u režiji Željka Rogošića. Film je specijalno za ovu priliku ustupio producent - FSŽF Zagreb (Festival suvremenog židovskog filma - Festival tolerancije). U tom filmu Vesna Domanji Hardi govori o svojoj majci Evi Izrael, udatoj za Rudolfa Domanjija, čije su porodice stradale u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), dok je Vesnu, rođenu maja 1941. godine, sve do oslobođenja skrivala porodica Evinih prijatelja.
Identitet i jedinstvena sudbina Eve Grlić, istaknute hrvatske novinarke, prevoditeljke i urednice, uticali su na njen veoma širok pogled na svet.
Odrasla je u Sarajevu, a od 1938. živela je u Zagrebu. Najbliži članovi porodice su stradali u holokaustu, preživela je progone u NDH, učestvovala u partizanskom pokretu, da bi nakon rata završila na Golom otoku. Njen drugi muž bio je profesor estetike Danko Grlić.
Prema rečima Dragana Stojkovića, Eva Grlić je počela da piše knjigu krajem 80-ih godina, uoči novih ratnih pretnji koje su se već nazirale, sa željom da ostavi zapis o svom životnom iskustvu i svom viđenju istine. Prvo izdanje objavljeno je 1997. godine.
Kroz njena sećanja moguće je analizirati razdoblje od prve Jugoslavije i NDH do socijalizma i 90-ih. Ona piše o Korčulanskoj filozofskoj školi, putovanjima, životnim sudbinama najbližih prijateljica, kao i buđenju nacionalizma na ovim prostorima otkrivajući kako je pojave i ratne događaje iz 90-ih videla ona, koja je živela u skladu s načelima humanosti, solidarnosti i antifašizma.
Filip David prvi put je čitao tu knjigu još 1999. godine i odmah je pomislio kako je prvi deo Evine porodične istorije gotovo isti kao njegova, a veruje i drugih jevrejskih porodica na teritoriji tadašnje Jugoslavije.
“Sada sam uz film i Vesninu priču ponovo osetio tremu i težinu. Podsetilo me je na ono što je moja porodica preživela. Znam da je takvo podsećanje neophodno, ali je istovremeno traumatično za nas koji smo sve to prošli”, rekao je David.
Knjigu je opisao kao “fascinantnu, jer pokazuje koliko toga može da stane u jedan ljudski život”.
“Fascinanto je i to koliko je Eva bila dosledna, koliko je verovala u ideju da svet može biti bolji”, rekao je David pominjući kako je s velikom tugom ostavila ćerku porodici kojoj je verovala da bi otišla u partizane, jer je isto tako verovala da mora da se posveti borbi za ostvarenje te ideje o boljem svetu.
Neke od priča u knjizi svedoče i o njenom izuzetnom literarnom daru, rekao je David, dodajući da je upoznao Evu krajem 90-ih godina: “Ostavila je na mene snažan utisak kao energična i samosvesna žena, koja nije pokazivala da u njenoj biografiji postoje takva tamna mesta o kojima je pisala u knjizi”.
Rajko Grlić je napomenuo da mu je gotovo nemoguće da priča o majci. “To je presentimentalna priča da bi je čovek mogao javno izgovoriti”, naveo je.
“Ona je bila dete severa i juga. Njen otac je bio Sefard, a majka Aškenazi. To su dve vrlo razdvojene skupine, s različitim navikama, kuhinjama. Mislim da je mojoj majci ta dvojnost omogućila da prođe kroz nemoguće, jer je imala iz ta dva sveta stvari koje su je formirale kao osobu. Izvana je bila vrlo čvrsta, odrešita i vesela, a iznutra izuzetno mekana i sentimentalna”, rekao je Grlić.
Njena knjiga, smatra Grlić, “osim što je sjajno napisana, ima jedan divni mali odstup, karakterističan za židovski humor, pogotovo Aškenazi ima taj odstup prema sebi samom”.
“Ona nikad ni najtragičnije stvari ne shvata fatalnim, patetičnim. Uvek se malo ruga svojoj nesreći. Takav pristup je imala kroz knjigu. Pisala je da bi se oduprla nesreći koja je oko nje harala kada je počeo ovaj rat. S druge strane, ni moj otac nije imao puno sretniju prošlost. Ali u našoj kući se o nesreći nije razgovaralo. U toj kući je bilo stalno neko veselje života. Najlepše što su oni učinili i meni i sestri jeste da su nas oslobodili potrebe za osvetom, da nekome j..mo mater za nešto što je nekad neko njima.
To je neizmeran dar. Kad gledam ove mlade ustaše iz šestog koljena koji moraju osvetiti svoje jadne očeve, dedove i tako dalje, uvek mi je žao u kojoj mržnji su rođeni. Mamina i tatina sudbina je bila da su njima ukrali mladost. Ali nakon svih mrakova, oni su bili gladni života i u to su ušli s nekim veseljem. Pamtim da su svaki dan negde izlazili, s Gajom Petrovićem i drugim filozofina, koji su kasnije napravili Korčulansku školu i Praksis. To je bio beskonačni smeh i veselje i halapljivost za životom. Kada rastete u takvoj atmosferi, to vas oslobađa onoga što se u ovim krajevima nužno valja po životima i ja sam im na tome beskrajno zahvalan”, izjavio je Grlić.
Ante Tomić je skrenuo pažnju na “tužnu realnost koju živimo više od 30 godina, od kada je (Franjo) Tuđman proglasio da je NDH bila izraz želje hrvatskog naroda”. “Malo je glasova koji govore protiv tog užasa. Zato su važne ovakve knjige”, rekao je Tomić, pominjući i knjigu “1941 – godina koja se vraća” Slavka Goldštajna.
U knjizi Eve Grlić zaprepastilo ga je koliko je bila mlada – već sa 13-14 godina počinje nešto da radi u kancelariji svog tate, sa 16 je izbace iz gimnazije jer se dopisivala sa španskim borcem, sa 20 se uda, sa 21 rodi i ostane udovica, sa 22 ode u partizane. “Dakle, ta žena već sa 22 godine ima neki strašni život iza sebe. Njoj se sve to dogodi u godinama u kojima je današnjoj omladini najveće životno postignuće da imaju profil na Instagramu”, rekao je Tomić.
Tomić je uoči promocije ponovo čitao njenu knjigu i na nekoliko mesta je morao da prekine, da se odmori od užasa koji su se dešavali u Zagrebu 1941. godine.
“Važni su i opisi partizana. Ima strašnih scena kada se u planini u Bosni skriva od četnika. Vredno je to pročitati, pogotovo danas kad čujete uvredljivu laž da je Draža (Mihailović) bio gerilac. Pa nije!”, rekao je Tomić.
“Eva je kasnije živela skroman, gotovo činovnički život, negde u sjeni svog supruga i uspešnog sina. I negde u suton života oseti da to mora napisati, zbog tih nekih luđaka u crnim uniformama koji pod prozorom ponovo viču ’Za dom spremni’. Mislim da je to njena ostavština i zato joj se moramo pokloniti”, zaključio je Tomić.
(SEEcult.org)
