Sećanja Elme Tataragić

Scenaristkinja, producentkinja, članica osnivačkog tima i selektorka takmičarskog programa Sarajevo Film Festivala Elma Tataragić predstavila je na Festivalu autorskog filma (FAF) u Beogradu svoj rediteljski debi – kratkometražni film „Sjećam se“, koji je u znatnoj meri autobiografsko delo o periodu kraja njenog detinjstva i početka rata u Bosni 90-ih.

„Taj film je u delu koji se tiče moje naracije apsolutno autobiografski, ali sam koristila i delove iz radijskih emisija Dnevnik iz prve polovine 90-ih godina. Film je nastao kao odgovor na temu sećanja - šta je to sećanje, šta je ono što mi pamtimo, sa čim živimo i što nas oblikuje i kako se sećanje menja kroz godine i kroz neka iskustva“, rekla je Elma Tataragić, zahvalivši organizatorima 22. FAF-a na odabiru njenog filma u program Hrabri Balkan. “Znam koliko se odličnih filmova snima, pa mi je izuzetno drago što je i moj film uvršten u program“, rekla je Elma Tataragić 1. decembra na konferenciji za novinare u Domu omladine Beograda, na kojoj je govorila i o stanju kinematografije u BiH.

Rođena u Sarajevu, Elma Tataragić je odrastala svuda po svetu, ali je ratne godine provela u opkoljenom rodnom gradu.

„To je iskustvo koje je mene apsolutno obikovalo kao čoveka, ne samo kao umetnika. S obzirom da živim u Sarajevu, svakog dana se nađem u situaciji da ponovo evociram sećanja na taj period, potpuno nesvesno. Pitala sam se kako bi se sećanje na takvo iskustvo, koje nije nužno samo ružno iskustvo, moglo prebaciti na film tako da komunicira filmskim jezikom sa potencijalnom publikom“, izjavila je Elma Tataragić.

Napominjući da je prostor u kojem se film dešava kuća njene bake, u kojoj više niko ne živi, ali je porodica održava kao neku vrstu muzeja, istakla je da u filmu evocira početak rata kroz svoja sećanja, ali i kraj svog detinjstva.

„U tom sudaru kraja detinjstva i početka rata nastaje drama koja  čini ovaj film. Pored sećanja koja sam za scenario pisala na osnovu konkretnih datuma u kojima se desilo nešto bitno za mene i moj život, u istraživanju sam došla do arhive sa radijskim Dnevnicima od tih datuma. Koristila sam ih i suprotstavljala da bih napravila neku vrstu tenzije ili drame, a ponekad i  kontradiktornosti između onoga što je moje sećanje i onoga što se zapravo dešavalo u realnosti“, ispričala je autorka.

Premijera je bila letos na SFF-u, u okviru bosansko-hercegovačkog programa, zatim je prikazan na festivalima u Hrvatskoj, Holandiji, Švajcarskoj, a iz Beograda putuje na festival u Trstu.

Scenaristkinja dugometražnog igranog filma „Snijeg“ (2008), u režiji Aide Begić, Elma Tataragić je, govoreći o svom iskustvu rada na SFF-u i filmskoj produkciji, rekla da je „u tom smislu pomalo podeljena ličnost“.

„Kada treba da predstavim čime se bavim, uvek kažem da sam scenarista. Predajem scenaristiku i vrlo se trudim da i budem scenarista. Festival i filmska produkcija za mene su kao dva dela iste stvari. Na SFF-u sam deo selekcione komisije za takmičarski program i za Sinelink koprodukcioni market, gde na osnovu scenarija biramo projekte koji će dobiti podršku. U osnovi, ta dva posla se nadopunjuju. To mi omogućava da budem kritičnija prema svom radu. Lako je kritikovati tuđi rad, ali ako iz svog iskustva znate koliko je komplikovano sesti i stvoriti, napisati nešto i onda to pretvoriti u film, uz sve teškoće i ograničenja u vezi sa budžetom, kreativnim timom, kao i svojim limitima, to vas čini malo blažim kada ocenjujete tuđe projekte, a oni vam sa svoje strane pomažu u nekim refleksijama o sopstvenom radu. Ponekad mi je teško da se prebacim sa jednog na drugi kanal, ali u osnovi je to dobro iskustvo“, navela je Elmaa Tataragić.

Povodom autorskog filma, rekla je da je to veliko pitanje i da „ne postoje pravila, nije nužno da reditelj sam piše scenario kako bi bio autor“.

„Pogledajmo, na primer, ‘Večni sjaj besprekornog uma’ reditelja Mišela Gondrija i scenariste Čarlija Kaufmana. Snažno se oseća prisustvo obojice. Verujem da je film kolektivna forma umetnosti i to je ono što je tako divno i magično, jer okuplja mnogo autora i kreativnih ljudi u razlilčitim disciplinama. Moji napori jesu usmereni na scenario, ali nikada ne bih rekla da je scenario presudan. Uvek puno pričamo o rediteljima, o njihovim idejama, tako da film na određeni način pripada reditelju, ali ne bih potcenjivala ni poziciju producenta, posebno u današnjem nezavisnom filmu. Kreativna produkcija je veoma važna, ne samo u predprodukciji, nego i u dustribuciji, promociji, procesu dovođenja filma do publike, što je posebno teško danas. Mnogo filmova se snima, dok bioskopi polako izumiru. Izloženi smo mnogim sadržajima, a u osnovi je teško naći onaj pravi i tu je uloga producenta ogromna“, istakla je Elma Tataragić.

Na pitanje u kakvom je stanju aktuelna B/H kinematografija odgovorila je da „izgleda mnogo bolje nego što zapravo jeste“.

„Malo se ulaže u film i to se proteklih godina primetilo po obimu produkcije. Ipak, kada se podvuče crta, svake godine imamo nekih 70-ak filmova, mislim na sve - dugometražne i kratke, igrane i dokumentarne. Ove godine imali smo samo jedan bosansko-hercegovački dugometražni igrani film, ako ne računamo koprodukcije kojih je bilo dosta, posebno sa Srbijom i Hrvatskom. Međutim, iduće godine trebalo bi da imamo verovatno pet igranih filmova. Postoji disbalans u onome što se ulaže u film i onome što stvarno izlazi od autora. U BiH očigledno postoji potreba ljudi da se izražavaju filmom i ta potreba je jača od onoga što nam država pruža“, rekla je ona ocenjujući da se B/H kinematografija „nalazi u izvesnoj krizi“.

„Važan problem zbog toga što se manje snima jeste da ljudi koji se time bave ne mogu od toga da žive i mnogi se već prekvalifikuju, odlaze u druge poslove. To nije problem samo za autore, nego za sve stručnjake različitih profila koji čine jednu filmsku ekipu, dakle za celu filmsku struku“, ukazala je Elma Tataragić.

Što se tiče publike, izjavila je da ljudi i dalje vole domaći film, ali da je u odnosu na stanje od pre desetak godina 30 do 40 posto manje gledalaca.

(SEEcult.org)