Riječki aplauz Miri Furlan, bez potrebe izvinjenja

Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca u Rijeci oprostilo se 29. januara od prerano preminule glumice Mire Furlan podsećanjem na njen pozorišni opus, intelektualnu i moralnu snagu, ali i na pogrom i medijski linč koji je pretrpela početkom 90-ih u Hrvatskoj, dok je živela na relaciji Zagreb-Beograd. Umesto minutom ćutanja, odata joj je pošta snažnim aplauzom na sceni na kojoj je proteklog leta i odigrala poslednju ulogu - u predstavi “Vežbanje života - drugi deo”, jednoj od tri koje je igrala u riječkom HNK-u za vreme emigrantskog života u SAD.

Od Mire Furlan, koja je preminula 20. januara u Los Anđelesu u 66. godini od posledica infekcije virusom Zapadnog Nila, oprostili su su upravnik HNK Ivana pl. Zajca, reditelj i jedan od autora predstave “Vježbanje života – drugi put” Marin Blažević, gradonačelnik Rijeke Vinko Obersnel, teatrološkinja prof. dr Lada Čale Feldman, filozofkinja, feministkinja prof. dr Sanja Bojanić, te književnik i kulturolog prof. dr Nikola Petković. Prvakinja Drame riječkog HNK Tanja Smoje pročitala je tekst Heni Erceg o Miri Furlan i današnjem licemerju odgovornih za njen progon 90-ih, dok je Jelena Lopatić izgovorila osvrt Mime Simić o druženju sa prerano preminulom Mirom Furlan, jednom od najvoljenijih glumica na prostoru bivše Jugoslavije. Ivna Bruck pročitala je jedan od Šeksipovih soneta, prema želji Louisa Fantasije sa Njujorške filmske akademije u Los Anđelesu, gde je Mira Furlan predavala.

Prikazan je i kratki film Marina Lukanovića nastao pre godinu dana u Los Anđelesu, povodom nastupa Mire Furlan u predstavi “Vežbanje života – drugi put”, čiji je jedan deo zasnovan na njenoj autobiografiji i, kako je većina učesnika istakla, neverovatnom životu.

Prisećajući se razgovora Mire Furlan i Neve Rošić prošlog jula u Rijeci, povodom predstave “Vežbanje života”, Marin Blažević ispričao je da su obe konstatovale da bi, kada bi imale još jedan život, ponovo učinile sve isto.

“Nakon takvog neverovatnog života, apsurdan Mirin odlazak doveo nas je do situacije i komemoracije, za koju verujem da svi koji smo je poznavali ili pratili njen umetnički život znaju da je to poslednje što bi htela da učinimo”, rekao je Blažević, ocenivši da bi se Mira Furlan, na isti način na koji se uvek vraćala publici, ipak složila da se njenoj publici treba obratiti još jednom sećanjem na nju. “Jedino što nećemo napraviti, a verujem da Mira to ne bi htela, to je minut ćutanja… Kada bismo sledili njen život, trebalo bi verovatno da vrištimo, zato ćemo na kraju pljeskati”, rekao je Blažević, najavljujući završnicu komemoracije aplauzom, koji se snažno i dugo i zaorio nakon numere Mire Furlan sa kraja predstave “Vežbanje života – drugi put”.

Mira Furlan je poslednje tri uloge na pozorišnoj sceni u Hrvatskoj odigrala upravo u HNK u Rijeci, gradu sa kojim je uspostavila posebnu vezu nakon otkaza u zagrebačkom HNK-u početkom 90-ih, medijskog linča zbog odluke da igra i u Beogradu, gde je delom živela sa suprugom Goranom Gajićem, te njihovog emigriranja u SAD zbog rastućeg nacionalizma i rata.

“Kriva zbog ljubavi”, kratko je opisao tragiku života Mire Furlan gradonačelnik Rijeke Vinko Obersnel, ističući da je bila ne samo velika i izuzetno talentovana pozorišna glumica, već i osoba nemerljive snage, sa kojom se u svakom od susreta “osetila snažna energija kojom je zračila”.

“Bila je jedna od osoba koja vas ponese i zadivi kako izvedbom na pozorišnim daskama, tako i svojom pojavom, karakterom i odnosom prema životu”, istakao je Obersnel, napominjući da se, uprkos nepravdi koju je doživela, u Miri Furlan nije osećala gorčina, želja za revanšizmom. “Osećao se optimizam, želja za životom, nada za promenom, za životom u kojem se više nikada nikome neće desiti ono što se desilo njoj, a i mnogima drugima koji su delili njenu sudbinu”, rekao je Obersnel, pominjući brojne napise nakon njene smrti o neverovatnom putu koji je prolazila, ali i o nečovečnim postupcima kojima je bila izvrgnuta, razna zakasnela izvinjenja, objašnjenja, pojašnjenja, kojima mnogi pokušavaju da olakšaju svoju savest…

Obersnel je uporedio i sudbinu Mire Furlan sa žrtvama Holokausta.

“Ono sto ne mogu prećutati, a pre svega ponesen cinjenicom da smo obeležili nedavno dan sećanja na razdoblje u kojem je čovečanstvo pokazalo svu svoju nečovečnost, prilikom pogroma pripadnika čitavog naroda samo zato što nisu odgovarali jednoj ideologiji, jednom režimu,  tadašnjem sistemu, samo zato što su bili drugačiji… Paradoksalno, Mira je doživela sličnu sudbinu. U nastojanju vežbanja sopstvenog zivota, pretrpela je pogrom, monstruozne posledice, proterana je iz rodnog grada, oduzeta joj je imovina i sve što joj pripada - zato što je proglašena nepoželjnom i pogrešnom, zato što je volela onoga što nije spadao u kalup društva i vlasti. Samim tim i ona. Čini se neverovatno, ali bila je to njena stvarnost”, rekao je Obersnel.

Riječki gradonačelnik istakao je i da je Mira Furlan pokazala svu svoju snagu nastojeći ostvariti sebe u SAD, koja jeste zemlja mogućnosti, ali i velike konkurentnosti. “Nije jednostavno izboriti se za novu priliku, pozorišne daske, nove filmove… a ona je u svemu tome uspela. Vrlo brzo zagrebačke daske zamenila je američkim daskama i filmskim studijima”, istakao je on, dodajući da o njenoj svetskoj uspešnosti govori i in memoriam članak objavljen u časopisu Varajeti.

Obersnel je istakao da su mu posebno drage njene reči o Rijeci kao slobodnom i otvorenom gradu. “Naše daske otvorene su i inače svakom neprihvaćenom, a oberučke su dočekale i Miru Furlan… Umetnica njene veličine zaslužila je u svojoj zemlji nastupati i to upravo na daskama Evropske prestonice kulture”, naveo je Obersnel, dodajući da je Mira Furlan planirala još mnogo nastupa upravo u Rijeci.

“Naučila nas je vežbanju života, uprkos svim problemima sa kojima se susrela, u tome je i uspela. Hvala ti Miro”, poručio je Obersnel na komemoraciji, koju je bilo moguće i uživo pratiti na YouTube.

O problemima sa kojima se Mira Furlan suočavala govorila je i prof. dr Lada Čale Feldman, koja je pre desetak godina pisala u časopisu Frakcija o medijskom pogromu kojem je bila izložena, ali i o njoj kao glumici i autorki.

Ukazujući na neverovatna, katkad srećnim, katkad zazornim preklapanjima glumačkog i stvarnih pokušaja da se uvežba život, preklapanjima koja su ustrajno progonila i profesionalne i životne odluke Mire Furlan, ona je konstatovala da je riječki HNK “jedino mesto u Hrvatskoj u kojem se može govoriti o miri bez potrebe da se naknadno ispiru loše savesti, jedino mesto koje je u poslednjoj deceniji potvrđivalo da vidi živu i nasušno potrebnu umetnicu koja itekako ima štošta dati hrvatskoj pozorišnoj kulturi”.

Podsećajući na tekst Mire Furlan “Je li imalo smisla”, objavljen svojevremeno u Feralu, Lada Čale Feldman ocenila je da je teško odati joj pravo teatrološko priznanje u aktuelnoj medijskoj kakofonoji, kada se ođednom gomilaju napisi o njenom radu, koje se šira javnost seća pritom uglavnom po filmskim ulogama.

“Uz sve ostale njene angažmane – pevačke, prevodilačke, spisateljske, predavačke i druge, pozorišne uloge su joj uvek nedostajale. Ne samo zato što je 90-ih bila prisiljena prisilno napustiti HNK, već zato što su joj pozorišni izazovi konstitutivno nedostajali”, rekla je ona i istakla da se ključ pozorišnih interpretacija Mire Furlan krio upravo u produktivnom raskoraku, u opiranju likovima koje je igrala, odupirući se verzijama ženskosti i dramaturškim položajima koje su ti likovi imali, jer su to sve za nju bile pasivne žene. Oblikujući ih, tragala je za svim kroz što je mogla iskazati svoje nezadovoljstvo ukletošću te pasivnosti, svoj protest, svoju stvaralačku, intelektualnu i moralnu neukrotivost.

Prema rečima prof. Feldman, jedan od najkarakterističnijih glumačkih gestova Mire Furlan sastojao se ne samo u karakteru “vrpoljenja njenog tela u trenucima kada bi se to najmanje očekivalo, kada se od nje tražilo da telo disciplinuje”, već i u nekoj drzovitoj, nestrpljivoj, noti strasti, ali i pritužbe, prezira i besa u njenom glasu kojom je likove preobražavala. “Bilo mi je driljivo videti njen susret sa Nevom Rošić u riječkom ‘Vežbanju života’ - dve glumice proglašavane svojeglavima i teškima samo zato što su svojim ulogama i sebi samima i samostalno mislile i nekonvencionalno odlučivale. Umesto da se ceremonijalno opraštam ili iz naše tesne kulturno-političke izbice molim za oproštenje, izraziću nadu da će trag njenog nemira i buntovništva, a posebno obrazovanja i inetelektualne znatiželje, preživeti kao mera zahteva i prema sebi i okruženju”, rekla je Lada Čale Feldman.

Književnik i profesor Nikola Petković prisetio se druženja sa Mirom Furlan i njenim suprugom Goranom Gajićem, sa kojim je svojevremeno  započeo studije književnosti u Zagrebu pre njegovog odlaska u Beograd na studije režije. Upoznao ju je kao mlad novinar Poleta, a kasnije su se družili i u Njujorku, gde su ona i Gajić najpre živeli i radili po dolasku u SAD, kada je bila “između konobarenja i bejbisitinga”.

Profesorka Sanja Bojanić osvrnula se na spisateljski opus Mire Furlan, najavljujući nastavak rada na jednom njenom nedovršenom rukopisu.

Emotivan osvrt na njen lik i delo pružila je i njena prijateljica Heni Erceg, novinarka iz Splita, čiji je tekst “Ubod za Miru Furlan” pročitala glumica Tanja Smoje.

Povratak u Ameriku, kako je rekla, smatrale su samo još jednim odlaskom kući, uz plan skorog povratka u riječki HNK. “Ali, u njen vrt doleteo je zaraženi komarac i taj je banalni ubod bio je smrtonosan za Miru Furlan, glumicu, moju prijateljicu, prognanicu, ženu koju su pljuvali toliki ovdašnji frustrirani, nedojebani medijski mužjaci, i ostali sitni komarci koji su se u trenutku njene smrti opet sakrili u svoja memljiva legla. I ućutali. Kao i 1991, kada je Mira dobila otkaz u svom matičnom pozorištu u Zagrebu, jer se usudila igrati u Beogradu, u kojemu joj tada živeo suprug, i bila izložena medijskom linču i bujici pretnji takozvanih običnih građana, pa odlučila s mužem emigrirati u Ameriku. Hrvatska je tako izgubila veliku glumicu, duboko obrazovanu, politizovanu osobu, ipak naivnog stava da umetnost može, kao da je ikada, nadići prizemnost rata i banalnost populizma”, navela je Heni Erceg.

Iz SAD, gde trenutno živi, od Mire Furlan se oprostila književnica i filmska kritičarka Mima Simić, čiji je tekst pročitala Jelena Lopatić, dok je iz Zagreba poslala audio poruku glumica Neva Rošić, pročitavši odlomak iz Krležinih “Zastava” koji je posvetila “Mirinim prelepim plavim očima sklopljenim zauvek“.

Komemorativni skup povodom smrti Mire Furlan najavljen je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, čiji je bila svojevremeno pridruženi član, a igrala je Leu u “Dibuku” Anskog, u režiji Edvarda Milera, te Izabelu u “Pozorišnim iluzijama” Pjera Korneja, u režiji Slobodana Unkovskog. Trenutno se u JDP-u igra njena drama “Dok nas smrt ne razdvoji”, praizvedena 2013. u produkciji Radionice intergracije, u režiji Predraga Mikija Manojlovića. Datum komemoracije biće naknadno saopšten.

Povodom njene smrti, Jugoslovenska kinoteka priredila je retrospektivu nekih od najpoznatijih filmova u kojima je igrala.

Poslednju poštu Miri Furlan odale su i druge teatarske kuće u kojima je igrala pre i nakon emigriranja u SAD.

Uz zvanične izraze zahvalnosti, iz HNK Zagreb dobila je posredno i molbu za oproštaj - posredstvom Fejsbuk objave upravnika Drame Ivice Buljana.

Buljan je naveo da, kao upravnik Drame HNK, oseća sram zbog događaja koji su Miru Furlan prisilili da napusti pozorište i Zagreb. "Miro, molim te da nam oprostiš. Oprosti i vranama koje su bile u prilici i na mestu da to kažu, a nisu. A danas grakću i nas optužuju za svoju nečistu savest. Takmiče se kao u finalu Krležine drame da se najedu pažnje i nauživaju reflektora koji obasjavaju tvoj odar", naveo je Buljan povodom burnih reakcija na društvenim mrežama i optužbi da je HNK Zagreb prećutalo u saopštenju prave razloge odlaska Mire Furlan.

U saopštenju HNK Zagreb navedeno je, između ostalog, da je odlazak Mire Furlan "u SAD 1991. godine zbog političkih razloga bio trenutak prestanka njenog rada u Hrvatskom narodnom kazalištu". Istaknuto je i da su je obožavale i obožavaće je generacije publike, jer je uz ogroman talent i inteligenciju bila "umetnica koja je svojim beskompromisnim stavovima postala moralna veličina. Zbogom i hvala ti, Miro".

Ni ministarka kulture Nina Obuljen Koržinek nije se osvrnula u izrazima saučešća na okolnosti odlaska Mire Furlan iz Hrvatske, već je izjavila da njena "umetnička raznovrsnost i bogat opus svedoče o zavidnoj glumačkoj veštini, radoznalosti i otvorenosti, po čemu će zauvek ostati zapamćena kod domaće i inostrane publike". Pomenula je u saučešću još samo da je Mira Furlan, nakon studija na Akademiji dramske umetnosti, postala članica HNK u Zagrebu, te sarađivala s proslavljenim hrvatskim i međunarodnim rediteljima, tumačeći brojne kultne pozorišne uloge. Ministarka je izdvojila i njene zapažene uloge u filmovima Rajka Grlića (U raljama života i Za sreću je potrebno troje) i Emira Kusturice (Otac na službenom putu), kao i podatak da je dvostruko nagrađena Zlatnom arenom - za sporednu ulogu u "Kiklopu“ Antuna Vrdoljaka i glavnu ulogu u "Lepoti poroka“ Živka Nikolića, kao i da se istakla i u televizijskim žanrovima, a nakon odlaska u SAD najveću popularnost stekla je ulogama u svetski poznatim serijama "Babylon 5“ i "Izgubljeni“.

Sama Mira Furlan podrobno je opisala okolnosti koje su prethodile njenom odlasku u SAD u otvorenom pismu sugrađanima, objavljenom u novembru 1991. godine u zagrebačkom Danasu, a potom i na njenom sajtu: ...Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje kazaliste, moje jedino kazaliste, tj. jedino kazaliste koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi preredili, mislim da nisam zasluzila, jer sam radila onako kako mislim da uvijek treba raditi: vjerujuci u ljude i nasu profesiju, koja ljude mora spajati a ne razdvajati. Nikad se necu 'odreci svojih beogradskih prijatelja' kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji nacin pridonijeli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao sto se nikad necu odreci ni svojih zagrebackih prijatelja, cak ni onda kad se oni odricu mene. Trudit cu se na sve nacine da razumijem njihovu paniku, strah, ogorcenje, pa cak i mrznju, ali molim to isto razumijevanje i za sebe, tj. za jednu pricu koja je drugacija od uobicanjenih, za jedan zivot koji je, igrom tzv. sudbine, izasao iz ocekivanog okvira. Zasto sve mora biti tako isto, tako zastrasujuce izjednacno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vrijeme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to biti, nisam u stanju to biti, nije moje da to budem.

Bez obzira na to hocemo li zivjeti u jednoj, u pet ili u pedest drzava, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinacno, bez obzira na kojoj se strani ovog naseg Zida taj doticni slucajno zatekao. Slucajno smo se ovdje rodili, slucajno svmo ovi li oni, pa valjda ima jos nesto osim toga? Upucujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajuci tko ce ga i kako pricitati, niti na koje se sve nacine ono moze zloupotrijebiti. Vjerojatno ce posluziti kao hrana za vjecno gladnu propagandnu zvjerku. Mozda ce ga ipak netko procitati cistoga srca. Takvom covjeku cu biti zahvalna, navela je Mira Furlan pre odlaska u SAD.

Rođena 7. septembra 1955. godine u Zagrebu, Mira Furlan bila je među najznačajnijim i najvoljenijim glumicama u regionu, poznata po ulogama u oko 40 filmova, među kojima su bili i "Otac na službenom putu" (1985) Emira Kusturice, koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, "U raljama života" (1984) i "Za sreću je potrebno troje" (1986) Rajka Grlića, "Lepota poroka" (1986) Živka Nikolića, za koji je dobila Zlatnu arenu u Puli za glavnu ulogu. Zlatnu arenu osvojila je i za sporednu ulogu u filmu "Kiklop" Antuna Vrdoljaka. Imala je, između ostalog, i zapažene uloge u TV serijama "Smogovci", “Velo misto”, “Nepokoreni grad”, “Vučjak”, “Bolji život”...

Diplomirala je 1978. glumu na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, a iste godine postala je i članica HNK-a u Zagrebu, gde je ostvarila više zapaženih uloga, za koje je dobila i nagrade.

Međunarodno najznačajnije uloge ostvarila u TV seriji "Vavilon 5" (Babylon 5), u kojoj je glumila mirotvorku Delen, te u seriji "Izgubljeni" (Lost).

Poslednjih par decenija glumila je i u srpskim filmovima i serijama, uključujući film "Turneja" Gorana Markovića i TV seriju "Vratiće se rode", u režiji Gorana Gajića.

Na hrvatsku scenu se vratila 2002. godine - glavnom ulogom u predstavi "Medeja" Kazališta Ulysses - na poziv rediteljke Lenke Udovički i Radeta Šerbedžije.

Na institucionalnu pozorišnu scenu u Hrvatskoj vratila se naslovnom ulogom u “Kasandri” Kriste Volf 2016. godine u HNK-u Ivana pl. Zajca, kada je izjavila da je srećna što ima priliku da se vrati i glumi na svom jeziku, na velikoj pozornici koju je ostavila pre 25 godina. "Osobito mi je drago da se to događa baš u slobodnom gradu Rijeci”, zapisala je tada Mira Furlan.

*Foto: screenshot

(SEEcult.org)