Putevi i stranputice pisanja o umetnosti
Tribinski ciklus o pisanju o umetnosti - karakteru tekstova za kataloge i monografije, njihovoj razumljivosti i publici kojoj su namenjeni, nastavljen je u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti (NGVU) u Beogradu razgovorom u kojem su učestvovali istoričari umetnosti Maja Stanković, Vladimir Bjeličić i Miroslav Karić, koji su izneli iskustva i stavove o toj kompleksnoj temi iz različitih profesionalnih uglova.
Uz moderaciju Danijele Purešević, uglavnom su ponovljeni ključni stavovi sa prve tribine, na kojoj su nedelju dana ranije učestvovali Nela Tonković, Aleksandra Lazar i Nebojša Milenković.
Učesnici razgovora, u kojem je aktivno učestvovala i publika, ukazali su na značaj obrazovanja u kontekstu teme, a u tom pogledu su konstatovali da studenti istorije umetnosti, nažalost, već decenijama nemaju mogućnost da razviju veštine i praksu pisanja o umetnosti. Istaknuti su stoga kao značajni primeri samoobrazovanja - projekat Inter/Akcija 2017”, koji je rezultat saradnje grupe predavača i studenata Fakulteta likovnih umetnosti i njihovih kolega sa Odeljenja istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, te regionalni projekat Criticize This!, koji je realizovala grupa portala za kulturu, uključujući SEEcult.org.
Kriza u oblasti pisanja o umetnosti jedan je od simptoma krize umetnosti generalno, odnosno procesa njene marginalizacije, koji je, kako je ukazala Maja Stanković, prisutan i globalno u današnjem neoliberalnom kapitalizmu.
Postojanje umetničke scene, s druge strane, upravo podrazumeva i umetničku, i kritičku, i teorijsku produkciju. "Bez sva tri segmenta umetnost ne može da bude prepoznata kao relevantna u društvu", konstatovala je Maja Stanković, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu i dobitnica nagrade “Lazar Trifunović” za 2018. godinu.
Ističući značaj tekstova u katalozima, ona je navela da moraju biti informativni, ne bi trebalo da budu literarni sastavi, osim kada je to opravdano u određenom kontekstu, ne bi smeli da budu dosadni i odbijajući, niti prepričavanje teorijske literature, zbog kojeg se čine kao produkti nekog softvera... To ne znači da se ne treba pozivati na teoretičare, jer to može da bude bitno zbog kontekstualizacije, ali tekst prevashodno mora imati link ka radu na koji se odnosi.
I Vladimir Bjeličić, aktivan na polju kustoske i umetničke prakse, istakao je značaj tekstova o umetnosti kao medijatora između umetnika i umetničkog dela s jedne i publike s druge strane, smatrajući i da je to ujedno zadatak istoričara umetnosti, koje shvata kao svojevrsni servis umetnika sa posebnom javnom odgovornošću.
Poznat po performativnim tekstovima o umetnosti, Bjeličić je naveo da nema razloga da se barata stalno akademskim krilaticama.
"Koga briga šta je Lakan rekao i Derida dodao? Jeste i to važno, ali nije presudno", naveo je Bjeličić, aktivan i kao član post-kustoske formacije Vokalno Kustoski Sindrom sa Senkom Latinović i jedan je od osnivača dreg kolektiva Efemerne Konfesije.
Smatrajući naročito važnim i da tekstovi prenose jasnu društveno-političku i ideološku poruku, te da se njima "otvoreno progovori o nekim stvarima koje su bolne i nepodnošljive", Bjeličić ukazuje i na značaj kustoskih vođenja, u saradnji istoričara umetnosti i umetnika, koji mogu i zameniti uloge. To su, recimo, učinili on i Milica Rakić na njenoj izložbi “Crvena da te nema trebalo bi te izmisliti” u septembru 2020. godine u ranijem prostoru NGVU.
Miroslav Karić, pisac mnogobrojnih tekstova kao dugogodišnji kustos u Remontu, a sada u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, smatra da se o umetnosti mora pisati tako da se publika uvuče u materiju, zainteresuje da pročita i dođe na izložbu o kojoj je reč.
"Stvar je balansa na koji način iskomunicirati umetnički rad" kako ne bi bio opterećen teorijom, odnosno kako bi bio razumljiv i široj javnosti, ali to zavisi i od izložbe, odnosno umetnika, mesta gde se tekst objavljuje... naveo je Karić, dobitnik nagrade "Lazar Trifunović" za 2019. Kao primer, naveo je tekst koji je pisao za monografiju Džonija Rackovića, trudeći se da rezonira sa samim umetnikom i njegovom energijom i u samom načinu pisanja i jezika, da i sam tekst bude kao svojevrsna skejt vožnja, bez opterećivanja teorijom. S druge strane, kada je nedavno pisao o radu Olivere Parlić, imao je sasvim drugačiji pristup, koji je podrazumevao i osvrt na polje proširene skulpture, kontekst početka i razvoja njene prakse, pozivanje na teoriju u cilju kontekstualizacije u odnosu na aktuelan trenutak, širu perspektivu, te lokalnu situaciju i odnos prema internacionalnim dešavanjima.
Prema mišljenju Karića, u procesu pisanja tekstova o umetnosti nema recepta. "Od samog tekstopisca zavisi šta će i kako povezati, kako će rad o kojem piše otvoriti", rekao je Karić, napominjući da se ponekad dešava i suprotno - da tekst zapravo "zatvori" rad i odvede u pogrešnom pravcu...
(SEEcult.org)
