Put do pozorišta Nebojše Bradića

Pozorišni reditelj Nebojša Bradić osvrće se u knjizi “Put do pozorišta”, zbirci odabranih eseja i drugih tekstova objavljivanih od 90-ih do danas, na različite aspekte svoje profesionalne prakse, ali i šireg okruženja u proteklom periodu u kojem se, prema njegovom mišljenju, menjala i uloga umetnosti, i društva.

“Ono što je nekada bilo vrlo jasno definisano, odnosno podeljeno izvesnom linijom, koja je delila umetnost od politike, u ovom periodu se na neki način izmenilo. Ta linija je nagrižena od strane politike, ušlo se u određene stvari koje pripadaju umetnosti. Umetnost je, da budemo otvoreni, kontrolisani haos, a politika bi trebalo da bude stvar reda. Međutim, u ovom vremenu u kome živimo, politika se ponekad radi iz stomaka, frustrirana različitim problemima, nesigurnostima, epohom u kojoj živimo, globalizacijom koja nas sve zajedno pritiska i, naravno, tu postoje različiti odgovori”, naveo je Bradić za SEEcult.org povodom knjige “Put do pozorišta”, objavljene u izdanju Centra za kulturu, obrazovanje i informisanje “Gradac” iz Raške,.

U uvodu u knjigu Bradić piše o svom putu - od 1977. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kada je bio asistent na predstavi “Pučina” Dejana Mijača, preko rada na predstavama Pekića, Andrića, Selimovića, Šekspira… do nedavnog iskustva zatvorenih pozorišta zbog pandemije korona virusa.

Navodeći principe kojih se držao na tom putu, Bradić je, između ostalog, naveo da se trudio da na svakom od poslova da maksimum, ali se nikada nije previše zavaravao značajem koji njegova osnovna profesija ima u društvenoj zajednici.

“Tokom pandemije Kovida-19, u jednom trenutku, postavljeno je pitanje: ‘Koliko je pozorište deo jedne zajednice?’ Ova knjiga je mali odgovor kako da na pozorište ne gledamo kao na mesto koje donosi opasnosti i kako da u njemu gradimo poverenje za sve one koji veruju u moć umetnosti”, naveo je Bradić u uvodu knjige, o kojoj su u Bitef teatru govorili i upravnik tog pozorišta Miloš Latinović, pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević i umetnički direktor “Raških duhovnih svečanosti” Nikša Barlov.

Plesna predstava "Prokleta avlija", u režiji Nebojše Bradića, 2014, foto: Nebojša Babić

Prema rečima Bradića, knjiga sadrži tekstove iz perioda od kasnih 90-ih - neke od prvih koje je napisao za potrebe pozorišnih produkcija koje je tada radio. Kasnije su to uglavnom tekstovi koji su se našli u Kulturnom dodatku “Politike”, “Danasu”, časopisu “Scena”, kao i na nekim značajnim simpozijumima posvećenim delima Meše Selimovića i Branislava Nušića.
 
Tekstove je birao, kako je naveo, na osnovu pogleda koji bi se mogao nazvati univerzalnijim, što znači da nije reč o tekstovima koji su samo opis časa u kojem su nastajali, već su dobacili do ovog vremena.

“U tom smislu jedno vrlo zgodno poglavlje je i o nečemu što je i period u kojem još uvek živimo, periodu pandemije Kovida-19, iz čega sigurno knjiga povlači i neke inspiracije. To poglavlje je posvećeno iskustvima koje imamo, našim dilemama, strahovima, svemu onome što jeste naš život, i ugroženosti u kojoj je umetnost bila i jeste, na osnovu svega onoga što se događalo, frustracija, pritisaka...”, naveo je Bradić.
 
Naslov “Put do pozorišta” ne odnosi se samo na teatar kao svojevrsno utočište, već na širi kontekst.

“Za nas koji jesmo u pozorištu, za koje pozorište jeste utočište, mesto u kojem se osećamo slobodnim i ispunjenim, ono je svakako neki cilj kojem se ide. Međutim, ono što je bitnije jeste sam put, ono što na putu imamo – saputnici sa kojima delimo to svoje uzbudljivo putovanje, tragovi koje pronalazimo na tom putu i koje sami ostavljamo na njemu, slučajni zapis uz put, kao i određene stvari koje su specifične upravo kada se nađemo u takvim iskušenjima kao što su bili, na primer, bombardovanje ili pandemija”, naveo je Bradić.

Tekstovi u knjizi “Put do pozorišta” svrstani su u poglavlja: Stranputicama kroz koronu, Pisci saputnici, Putovanja sa Šekspirom, Muzički putokazi, Putovanja do festivala, Usputne crtice, Pozorišni putopisi i Zanat pozorišnog hodočasnika.
 
Prema rečima Bradića, njegova želja je bila, a podstaknuta je od izdavača, da se nešto o čemu je mislio, sanjao i radio gotovo čitavu karijeru, dug život u umetnosti, nađe u formatu knjige.

“Naravno, u tome se nije moglo naći sve ono o čemu sam pisao, ali najveći deo tekstova za koje verujem da je trebalo da uđu u ovu, za mene prvu, knjigu eseja, članaka i putopisa, ušlo je i zbog toga se osećam veoma ispunjeno”, naveo je Bradić, koji je od 1981. do 1996. radio je kao reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta, a potom je u sezoni 1996/97. bio na čelu Ateljea 212 u Beogradu, pa Narodnog pozorišta u Beogradu (1997-1999) i Beogradskog dramskog pozorišta (2000-2008). Bio je ministar kulture i informisanja od jula 2008. do marta 2011.

Režirao je na desetine predstava u domaćim i pozorištima u regionu, a dobitnik je i niza nagrada, uključujući Sterijinu za najbolju dramatizaciju i režiju.

Knjigu zaokružuje biografija u kojoj je navedeno da ga je prisilna izolacija tokom pandemije pelcovala “protiv infekcije sumnje u sebe, modnih hirova, trošnosti parohijalne mere, brige za karijerom i kriza koje napadaju većinu pozorišnih reditelja. Ali, uverila ga je i da sve ono što je u pozorištu postignuto nije došlo iz teorijskih razmatranja, već iz stalne prakse na probama i predstavama”.
 
Knjiga je objavljena kao prva u ediciji “Raške duhovne svečanosti”, nazvane prema manifestaciji na kojoj je dobio nagradu “Stefan Prvovenčani”.

(SEEcult.org)