Priroda bez društva
Izložba “Priroda bez društva” Srđana Veljovića u Novoj galeriji vizuelne umetnosti (NGVU) u Beogradu obuhvata fotografije nastale manipulacijom pri fotografisanju - višestrukim eksponiranjem, a prema rečima autora, nedefinisanost slike, odnosno njeno odvajanje od prizora koji je naslikala, možda predstavlja sliku sećanja: pri svakom sećanju mi iznova konstituišemo prošlost i smeštamo je u sadašnjost, multiplikujući sliku prošlosti, pri čemu taj proces nije jednoznačan i osim prošlosti, zavisi i od sadašnjosti.
“Da li ćemo ponavljajući ovo doći do smisla, saznanja ili krenuti put samozavaravanja, mitologizacije, ili na neku treću stranu, stvar je odluke”, naveo je Veljović, dodajući da se višestruke samosvojne slike mogu razumeti i kao sredstvo koje niz slučajnih, intuitivnih, u prostoru i vremenu rasutih motiva, stapaju u gladak narativ.
“Multiplikovanjem motiva gubi se njegova prepoznatljivost, ali se širi referentno polje na koje se fotografija odnosi. Konkretni motivi, slike, dodavanjem lišene viška, oslobađaju pogled ka širokom polju ličnih, geografskih, kulturalnih, ideoloških referenci. Imaginarijuma, sećanja. Estetičnost, koja proizilazi iz samog postupka, osim samodovoljnosti uzrokuje i intenziviranje recepcije, čime se otvara mogućnost prepoznavanja/učitavanja šireg skupa referenci”, naveo je Veljović.
Veljovićeve fotografije, prema navodima Ivane Maksić u pratećem tekstu, u prvi mah mogu iznenaditi i zbuniti, budući da na njima izostaju jasne vremensko-prostorne koordinate.
“Odsustvo ljudi, nepostojanje društvenih praksi, narativa, pa i tekovina zajednice, alarmantno je i može se čitati kao antipod ciklusu Devedesete. Do neprepoznatljivosti ‘apstrahovani’ geopolitički kontekst u dominantno snolikim ili somnabulnim, na momente ‘zašećerenim’ fotografskim pejzažima, briše razliku između prošlosti i sadašnjosti, dokumenta i larpurlartističke vežbe. Ostaje samo intruzivna i invazivna bezdogađajna sadašnjost – zamrznuti kontinuum koji omamljuje i anestezira”, navela je Ivana Maksić, smatrajući da u datom umetničkom “prekoračenju” i dovođenju “čiste” estetike do krajnjih konsekvenci, iako bez socijalne pozadine, fotografije ipak prizivaju kontekst; crvena petokraka nije lišena konotacija, premda maglovito svedena na puki “artefakt”; tarnerovski pastelni prizor, nadrealan u svom eskapizmu, iskrivljeno je ogledalo postapokaliptične, postratne stvarnosti.
“Postupak svođenja ‘brisanog’ prostora na gotovo monohromatske površine višestruko problematizuje logike i strategije individualnog i kolektivnog sećanja”, konstatovala je Ivana Maksić.
Ana Simona Zelenović navela je u tekstu povodom Veljovićeve izložbe da fotografije koje predstavlja nisu dokument specifičnosti, niti dokaz istine, već su svojom likovnošću postale stvarnost za sebe.
Veljovićeve fotografije, kako je navela, bude osećanje nostalgije nestalnom lepotom prikazanog.
“Na drhtavim fotografijama, čiji obrisi ukazuju na motive, likovni elementi kao što su svetlost, senka i boja stvaraju specifičnu atmosferu melanholije – lepota prikazanog je nestalna, njeno trajanje ne zavisi od nas i to je ono što budi osećanje nostalgije. Ta uhvaćena lepota postojala je samo u trenutku fotografisanja, a sam trenutak se repeticijom i ekspozicijom produžava u beskra”, navela je Ana Simona Zelenović.
Dok fotografije sa tehno žurki, kako je primetila, mogu različitim generacijama izazvati različita sećanja, postoji zajednički sadržalac ovih sećanja, a to je sam osećaj žurke koji fotograf svođenjem prikaza na atmosferu uspeva da prenese.
“Neonska roza svetla u kontrastu sa plavim, gomila ljudi koja se iz zbira individua pretvara u masu koja zajedno igra, treperavost i energija koju fotografije prenose jednako su deo početaka tehno kulture koliko i deo savremene tehno kulture – to je ono što apstrakcija donosi – esencijalne odlike prenesene atmosferom. Tako je i sa crno-belim fotografijama starih kuća, prolaza u gradu, urbanih predela – zamagljeni prikazi prenose dojam protoka vremena, pejzaži funkcionišu kao spomenici prošlosti koju sa setom i dalje konzumiramo. Ovi neprepoznatljivi motivi ili motivi svedeni na simbole mogu pripadati ma kom vremenu. Vreme i mesto nisu presudni za značenje, fotografije beleže suštinu, asocijaciju, osećanja…”, navela je Ana Simona Zelenović, konstatujući da “izmaglica koja se ponavlja u grafizmu i igri svetlosti kod jednih, a u prelazima boja i prisutnosti mnogostrukih valerskih igara u drugim, čini granicu između realnosti i fikcije tankom. Referentnost Srđanovih fotografija funkcioniše mnogo više na simboličnom nivou, nego na onom dokumentarnom. Fotografije dokumentuju samo donekle ono viđeno, one ograničeno referišu na realno i utemeljeno, a u mnogo većoj meri one su uhvaćen trenutak fikcije, zbog čega nam je omogućeno da u njima učestvujemo”.
Srđan Veljović (1968) bavi se problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana, istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše.
Realizovao je projekte: Arhitektura i fašizam, Lep život kao eksces, Nebo, Granice roda, Ekonomija moći heteroseksualne veze, Кoliko visoko je bezbedno, Nož žica, Umeće tranzicije, Transponovanje – Džoni Racković, Mnoštva, Tehno – pozicije potkulture, Moguća mesta solidarnosti, Muzeji i još po neko mesto sećanja, Jarboli, Industrija, Fotografije, portreti, Bioskopi u kulturi sećanja, 20-25-29, Das Unheimliche koncept kao praktična alatka, Devedesete, Кultivacija, komodofikacija, Migracije destinacije, Osamdesete, Zid, 30 godina, Višestrukost, samosvojnost, Higijena proćišćavanje.
Izlagao je više puta grupno i samostalno u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Crnoj Gori, Rumuniji, Albaniji, Austriji, Nemačkoj, SAD...
Izložba “Priroda bez društva” biće otvorena do 7. oktobra, do kada u NGVU traje i Sajam knjiga vizuelne umetnosti, koji je Veljovićevim projektom i otvoren 26. septembra.
(SEEcult.org)
