Pribežište u Kišu, i 30 godina posle

Književnost Danila Kiša, iako u sasvim novim okolnostima u odnosu na vreme u kojem je živeo i stvarao, i dalje predstavlja pribežište zdravog razuma koje je, kako se čulo u razgovoru povodom 30 godina od njegove smrti, više nego aktuelno i dragoceno za bolje razumevanje ne samo strahota 20. veka o kojima je pisao, već i sadašnjeg trenutka civilizacije.

U organizaciji Arhipelaga, pisci Vida Ognjenović, Mihajlo Pantić, Teofil Pančić i Gojko Božović, podsetili su 14. oktobra na život i veliko delo Kiša u razgovoru u popunjenoj sali Amerikana Doma omladine Beograda, ukazujući na specifičnost njegovog stila, kritičku oštricu njegovog opusa, značaj tema o kojima je pisao i svest o društvenoj odgovornosti pisca, uz balansiran odnos umetničkog i političkog.

Teofil Pančić ukazao je na jaku simboliku 1989. godine u kojoj je Kiš preminuo, budući da je obeležena padom Berlinskog zida, kada su srušene i ustaljene paradigme na kojima je bio zasnovan i njegov život i delo, a nastale su kao ishod rata koji je obeležio njegovo detinjstvo i zapravo ključno obeležile i njegovo delo, a pogotovo njegov intelektualni i polemički angažman zbog kojeg je i trpeo kasnije.

“1989. je godina u kojoj nestaje Kiš kao fizička osoba, nestaje Berlinski zid, dotadašnje paradigme, stropoštavaju se neke stvari u kojima smo živeli i nastaju nove okolnosti”, rekao je Pancicć, dodajući da ovih 30 godina bez Kiša i “tog sveta 20. veka” obeležava i svojevrsna nostalgija za onim što smo izgubili.

“A to što smo izgubili Kiš je najbolje opisao i u svojoj lepoti, ali i u svom užasu, i to užasu tih divljih izama koji su ovde vladali i koji su nam oduzimali najbliže, oduzimali nam život, dostojanstvo, sreću, zdravlje, spokoj, ljubav… O tome je zapravo pisao Kiš, o tome je svedočio… Svedočiti je zapravo trivijalna reč, ali i ključna u 20. veku. T to je nešto što danas zapravo osećamo i u njegovoj vremenskoj dimenziji smeštenoj u potpuno konkretne istorijske okolnosti, i u onoj nadvremenskoj u kojoj vrhunska književnost transcendentira tu vrstu prolaznosti”, rekao je Pančić povodom 30 godina tokom kojih Kiš “naizgled nije među nama”.

Pančić je podsetio i da je još 80-ih Suzan Zontag kao tri velika srednjoevropska pisca “na K” navela Kiša, Đerđa Konrada i Milana Kunderu.

“Danas živimo u svetu u kojem Kiša nema već 30 godina, nedavno je umro Konrad, a Kundera je još živ, a takođe ni ove godine nije dobio Nobelovu nagradu”, dodao je Pančić, koji je kasnije učestvovao i u Krokodilovom centru za književnost u razgovoru o kontroverznim reakcijama koje je izazvala dodela Nobelove nagrade za književnost za 2019. godinu austrijskom piscu Peteru Handkeu.

Dok se Vida Ognjenović detaljno osvrnula na Kišovo stilsko majstorstvo, Mihajlo Pantić je dao osvrt na odjeke njegove književnosti nekada i sada, ukazujući - slično Pančiću, i na sunovrat vrednosti u društvu koji je takođe obeležio protekle tri decenije.

Podsećajući da je Kiš svojevremeno, na pitanje jednog novinara kako zamišlja svoje čitaoce – odgovorio da veruje da ih je malo i da svi lične na njega, Pantić je rekao da ga zanima šta bi Kiš danas odgovorio na to pitanje, s obzirom da je od svojevremeno “elitističkog pisaca” postao autor koji je široko čitan, tumačen, istraživan, prevođen, citiran…

Prisećajući se svojih studentskih dana, Pantić je rekao da je Kiš tada bio “neka vrsta ekskluzivnog autora koji je visoko cenjen, koga kolege uvažvaju, ali koji se ne može pohvaliti preteranim ođekom u široj publici”.

“Bio je ono što se u supkulturi zove ‘muzičar za muzičare’, ili ‘reditelj za reditelje’, ‘pisac za pisce’… Paradoks u tome je da je jedan takav pisac, pisac vrlo visokih zahteva i vrlo visokog poetičkog standarda, neverovatno snažne sugestivnosti i nespornog estetičkog rezultata, postao široko čitan, tumačen, istraživan, prevođen, citiran… Pamtim kada je ušlo u modu da se Kiš citira, pa su ga citirali i oni za koje nisam siguran - ne da su ga razumeli, nego ni da su pažljivo pročitali šta je pisao”, rekao je Pantić, konstatujući da taj paradoks ne gubi na snazi, već opstaje, pogotovo u kulturnom miljeu “u kojem živimo poslednjih nekoliko decenija, gde je na snazi apsolutna pauperizacija, gubitak svih mogućih kriterijuma…”

Napominjući i da mu ne pada na pamet ni da idealizuje vreme u kojem je Kiš stvarao, Pantić je konstatovao da je neki sistem vrednosti svakako ipak postojao.

Pantić je ukazao i da se na primeru Kiša pokazuje i promena uloge književnosti u društvu nekada i sada.

“Za mene je Kiš jedna indikativna figura u smislu da se na njemu i njegovom delu, statusu njegovog dela koji apsolutno raste… jasno može videti promena nekakvog standarda tipa, uloge i mesta koju književnost ima u životu jednoj zajednici. Neću da kažem da je period u kojem je Kiš stvarao bio bogomdan za pisce, daleko bilo. Bila su to tesna i grbava vremena, ali nesporna je činjenica da je književnost veliki deo snage crpla zahvaljujući snažnom kritičkom odnosu, korozivnom odnosu prema totalitarnim ideologijama, odnosno sistemu u kojem smo tada živeli. I ta veza, taj brak iz prisile između književnosti i politike, ili ako hoćete ideologije, u velikoj meri davao je značaja književnom jeziku i samom književnom činu. Izlazak knjige, za razliku od danas – kada ne samo ovde, nego i u svetu, izlazi na stotine i hiljade knjiga na koje se niko ne obazire, imao je nekada veliki javni ođek i značaj”, rekao je Pantić.

Poredeći Kišovo i današnje vreme, Pantić je kao jedan od primera naveo književne komentare koje je nekadašnji visoki srpski funkcioner Draža Marković redovno objavljivao u nastavcima u NIN-u, kao izvode iz svog dnevnika .

“Komentarisao je književnost. Nije to radio kao književni kritičar, ali je bio čovek koji čita. Često je govorio o nekom svom stavu koji je bio ideološki obojen, a nije ni mogao, niti je trebalo da bude drugaciji. Za neke pisce, uključujući Kiša, Miodraga Bulatovića i još neke autore, govorio je da su to pisci koji pišu protiv tadašnjeg sistema”, podsetio je Pantić.

Pitanje je, međutim, da li bi današnji političari, imali bilo šta da kažu u tom smislu.

“Zapitajmo se danas, 30 godina kasnije, da li čcak i aktuelni naši političari koji važe za liberalne i demokratske, i koji se zalažu za građansku orijentaciju u politici, imaju belu predstavu o tome, da li bilo ko od njih – neću da kažem da li čita, nego da li je u stanju da artikuliše bilo kakav stav o nekoj umetnosti, ne mora to nužno biti književnost…”, dodao je Pantić, konstatujući da promena društvenog konteksta zahteva i novi kontekst očitavanja Kisovog književnog dela, koje se
može tumačiti i kao anticipativno.

Povodom odnosa politike i poetike, koji je, kako je primetio, ovih dana radikalizovan, pa i banalizovan raspravama o Handkeu i njegovim političkim stavovima, Pantić je naveo da se može reći da je umetnik nezavisna figura u odnosu na umetnički čin koji proizvodi, ali da se, kada se stvari postave u aktuelni društveni, pa i politički kontekst, ipak pojavljuje prigovor koji se ne može lako otkloniti, a to je da je čovek, pogotovo pisac, moralno osetljivo biće. To znači, kako je dodao, da pisac, a naročito oni koji su prošli kroz vrstu humanističkog obrazovanja i shvatanja umetnosti, vuče vrednosti iz čuvene trijade dobrote, istine i lepote.

“Umetnik je uvek na strani tih pozitivnih kategorija. Dakle, ne može se poreći činjenica da pisac svoju društvenu važnost duguje upravo svom javnom stavu, svojom javnom figutom – da je uvek na strani istine, dobrote i lepote”, rekao je Pantić, ističući da je Kiš našao pravi balans.

“Uspostavio je lepu fluidnu ravnotežu i to je ta čuvena njegova dihotomija homo poetikusa i homo politikusa koji jedan drugom ne smetaju, već jedan drugom snabdevaju smisao u neprestanoj metamorfozi. Estetika bez etike teško može da prođe, a estetika bez etike nije ubedljiva”, istakao je Pantić.

Iako nema pouzdan odgovor na pitanje kako Kiša danas čitaju mladi, Pantić je, na osnovu razgovora sa đacima nekih gimnazija koje je obilazio, naveo da se dosta teško suočavaju sa istinom koju je predočila “Enciklopeija mrtvih”, a koja se nalazi u školskom programu za četvrti razred.

“Jer, to je jedna prilično beznadna knjiga, koja upozorava šta civilizacija radi sama sebi, šta čovek radi sam sebi, a ne radi ništa drugo nego perpetuira, odnosno proizvodi smrt. Mnogo brže nego što bi to prirodni zakoni dozvoljavali, ubrzano se kreće ka svom konačnom kraju…  Nažalost, prognostička situacija nije dobra ako govorimo iz iskustva 20. veka, prvog veka u pisanoj istoriji koji pamti i industriju, i tehnologiju smrti i uopšte masovno satiranje kao najpogubniju činjenicu koju čovečanstvo samo sebi moglo da priredi”, rekao je Pantić, konstatujući da “Enciklopedija mrtvih” stoga, ma koliko teška i turbona, ima svoj pedagoški značaj, jer je upozoravajuća.

Pantić je rekao i da prema Kišu oseća i neku vrstu odgovornosti, jer je to pisac koji nije zaboravio da je pravo istinsko pisanje duboko odgovoran čin, društveno odgovoran čin.

“Svi mi u sebi mrmljamo neke lirski intonirane rečenice i trudimo se da u jezik prevedemo ono što je neprevodivo – naša osećanja i raspoloženja, što je prilično legitimno, i na kraju krajeva to je i konstanta pisanja, ali je i prilično solipsističko. Kiš je napravio iskorak iz tog solipsizma. Uspeo je da ujedini nešto što bismo mogli da nazovemo onim što je davao iz gorkog ličnog iskustva, trauma i svega što je oblikovalo njegovu biografiju sa tom velikom opštom slikom koja je u crno obojila prošli vek. Nadam se da će ovaj biti kudikamo bolji”, dodao je Pantić.

Gojko Božović podsetio je na razloge koje je sam Kiš naveo u jednom od svojih najkraćih eseja iz sredine 80-ih: “Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj. Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje, i I hope bolje od drugih. Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije. Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!”

“U ovih nekoliko rečenica možemo videti moguću sumu njegove poetike”, naveo je Božović, ukazujući i da je Kiš postavio svojevrsni kategorični imperativ pred pisce 20. veka – govorio je da mogu da padnu na dva ispita – jedan je nacizam sa svojim logorima, a drugi je staljinizam, sa drugom vrstom logora.

Kada se sagleda iz te perspektive velikih mehanizama ideologije i politike društva u 20. veku, kojima su uništavani pojedinci i pred kojima je teško bilo ostati nezavisan pojedinac i autentičan čovek, Kiš je, kako je istakao Božović, bio od onih pisaca koji nije pisao samo o jednom odnosu, trenutku ili jednom mestu, već je u svom svedenom opusu
uspeo da iskaže gotovo sve ključne izazove veka u kojem je živeo.

“Sustinski bismo pogrešili prema Kišu i velikim razlozima njegove književnosti kada bismo pomislili da je ostao u krugu svog doba, svojih tema i kada danas čitamo iz perspektive svog vremena Kišove knjige, onda možemo videti kako one dobijaju neku vrstu novog sadržaja o kojima pisac, kada je pisao, nije možda čak ni slutio”, rekao je Božović, navodeći da je poznato da je u “Grobnici za Borisa Davidoviča” Kiš opisao staljinističke montirane procese, ali je na drugi način produbio vremensku slojevitost svog pripodevanja odvodeći ga i u srednji vek, i u turcizam, i u verske sukobe i progone, pokazujući da montirani procesi nisu samo odlika jednog vremena, pa ni odlika jedne ideologije.

“Kada danas čitamo ‘Grobnicu’ vidimo kako se otkriva zapanjujuća aktuelnost, kako ta knjiga nije više samo velika priča o procesima koji su obeležili 20. vek, nego i o velikom uzletu kontrole, nadzora, cenzure, manipulacije ljudima koji dobijaju sve novije slojeve, nova obeležja i instrumente upravo pred našim očima, u naše vreme”, konstatovao je Božović, dodajući da se pokazuje da ta Kišova referencijalnost, koja ide od mitskih i biblijskih vremena do trenutka u kojem piše svoje knjige, stice neku vrstu ne samo vremenske slojevitosti i istorijske produbljenosti, nego postaje velika zaostavština za budućnost.

“Kiš jeste živa tradicija savremene književnosti. Pisac sa čijim knjigama bolje razumemo i svoj trenutak, i bolje i sigurnije razumemo šta danas jeste velika književnost, a šta svakako nije”, naglasio je Božović, dodajući da se i decenijama posle Kišove smrti pokazuje da je njegova književnost “poslednje pribežište zdravog razuma” – kako je, inače, i naziv knjige eseja koju je Arhipelag objavio.

“Retko nam je kada bilo više potrebno pribežište zdravog razuma nego danas, pronađimo ga u vrhunskoj knjizevnosti i u Kišu”, poručio je Božović, glavni urednik Arhipelaga, koji je organizovao razgovor o Kišovom delu povodom činjenice da u vremenu posle njegove smrti nastaju nove generacije njegovih čitalaca i poštovalaca, objavljuju se nova izdanja i prevodi Kišovih knjiga, napisano je nekoliko njegovih biografija Kiša, veliki svetski pisci, poput Đerđa Konrada, Klaudija Magrisa, Enrikea Vila-Matasa, Milana Kundere, Josifa Brodskog, Petera Esterhazija, napisali su svoja sećanja na Kiša. Takođe, u prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak, a američki pisac Vilijam Volman je čitav roman “Centralna Evropa” napisao kao nesvakidašnji omaž Kišu i njegovom književnom postupku u “Grobnici za Borisa Davidoviča”.

Arhipelag je objavio celokupnu prozu Kiša, kao i njegove pesme, drame i filmske scenarije, u okviru izdavačkog poduhvata Dela Danila Kiša u 10 knjiga, koji je priredila Mirjana Miočinović. Projekat obuhvata celokupnu Kišovu prozu - od ranih romana Mansarda i Psalam 44, preko knjiga iz porodičnog ciklusa: kratkih priča iz knjige Rani jadi i romana Bašta, pepeo i Peščanik, do tri knjige iz Kišovog novelističkog ciklusa: Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i posthumno objavljene knjige Lauta i ožiljci. Deveti tom u tom izdanju predstavlja knjiga Pesme/Elektra, a završni, deseti tom čini knjiga Noć i magla koju sačinjavaju piščeve drame i filmski scenariji.

U izdanju Arhipelaga, ranije su objavljeni i Izabrani poetički spisi Danila Kiša u tri knjige.

(SEEcult.org)