Preminuo Čarls Simić
Nagrađivani američki pesnik i esejista srpskog porekla Čarls Simić, koji je i preveo na engleski jezik dela značajnih srpskih autora poezije, preminuo je 9. januara u Nju Hempširu u 85. godini.
Simić je preminuo u domu za stare u Doveru, a prema navodima njegovog dugogodišnjeg prijatelja i urednika Danijela Helperna, koje je preneo Njujork tajms, razlog su komplikacije od demencije.
Dobitnik Pulicerove nagrade 1990. godine za knjigu pesama “Svet se ne završava” (The World Doesn’t End), kao i još niz nagrada, rođen je u Beogradu 9. maja 1938. godine kao Dušan Simić. Sredinom 50-ih preselio se sa roditeljima u Čikago. Prve pesme objavio je 1959. godine u Chicago Review. U međuvremenu je objavio više od 30 knjiga poezije.
Arhipelag je objavio na srpskom niz knjiga tog velikog pesnika i esejiste, među kojima su izabrane pesme Iščekujući presudu, kao i knjige eseja Alhemija sitničarnice, Gledaj dugo i netremice, Tamo gde počinje zabava i Čudovište voli svoj lavirint.
Kada je 2017. godine bio gost Arhipelaga, Simić je rekao da vidi opšte nazadovanje u oblasti kulture i obrazovanja, posebno mladih, a izrazio je tada pesimizam i u pogledu globalne političke situacije - usled dominacije interesa krupnog kapitala i posledičnog slabljenja funkcija demokratskog sistema, zanemarivanja ideje javnog dobra, jačanja desnice, ratnog huškanja...
Gostujući u Beogradu nakon Ohrida, gde mu je uručen Zlatni venac Struških večeri poezije, Simić je oštro kritikovao politiku tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, ali je konstatovao da ne bi bilo mnogo drugačije i da je na izborima pobedila kandidatkinja Demokratske partije Hilari Klinton.
“Ništa lepo se neće desiti… Političke partije su za ratove. Nema više onih koji su protiv rata. Svi vole ratove. Svi smo znali da će biti rata i ako dođe Hilari Klinton. Stvarno je strašna situacija”, rekao je Simić, koji je ocenio i da je pozicija pesnika, kao i svakog Amerikanca, takva da su svi u “istom velikom sosu”.
Simić je ocenio i da to sve nije slučajno, jer se godinama namerno radilo na strahovitom polarizovanju društva, a u tom procesu je iz javnih politika nestala i svest o potrebi javnog dobra. “Kada demokratija funkcioniše, kada ideja javnog dobra postoji, to naravno nije dobro za biznis, za pare… Zaboravljeno je sada i šta ta ideja znači… Ni Demokratska partija ne sme da pomene više common good, justice for all…”, dodao je Simić, ukazujući na opasnosti od desničarske propagande koja zalaganje za bilo koju univerzalnu vrednost pokušava da diskredituje pominjanjem drugih, bilo da su to Afroamerikanci, ili migranti.
Opšta komercijalizacija, razvoj novih tehnologija i ubrzani tempo života odražavaju se negativno i na obrazovanje i kulturu, govorio je Simić, dobitnik niza nagrada, među kojima su i nagrade Makarturove fondacije i Američke akademije, nagrade “Edgar Alan Po” i “Valas Stivens”, Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada za poeziju Kongresne biblioteke u Vašingtonu, nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji…
Prema rečima Simića, koji je preveden na sve veće svetske jezike, danas se gubi interesovanje za prošlost, a to je posebno uočiljivo među mladima, koji su pre svega zadubljeni u svoje mobilne telefone i društvene mreže.
Simić je rekao da je svojevremeno donosio svojim studentima na desetine novih izdanja knjiga i sve bi bile razgrabljene, a poslednjih godina to više nije tako. “Kažu – sramota je čitati. Nije cool”, dodao je Simić, dodajući da je ranije bilo nezamislivo da studente ne interesuju preporuke za čitanje koje im je davao. Danas mladi, međutim, ne znaju ni savremene umetnike. “Teško je sporazumeti se sa njima sada. Slučajno sam pomenuo nedavno Džeka Nikolsona. Niko nije znao ko je on”, rekao je Simić. U tom smislu, i Srbija i Balkan, pa i Evropa, za mnoge su nepoznanica.
Simić je govorio i o pesničkoj sceni u SAD, istakao Vaska Popu i Borislava Pekića od domaćih pisaca, a izrazio je izuzetno zadovoljstvo zbog nagrade Zlatni venac Struških večeri poezije, ističući da je to međunarodno značajan festival među čijim su laureatima neki od najvećih pesnika, uključujući dobitnike Nobelove nagradeza književnost.
Osvrnuo se i na specifičan način pisanja eseja koji je ustanovio kada je shvatio da ga standardan stil ne zadovoljava. “Probao sam da isečem neke delove – da vidim kako to izgleda. Svidelo mi se”, rekao je Simić.
Simiću je na osmom Beogradskom festivalu evropske književnosti, koji organizuje Arhipelag, posvećena izložba Predraga Koraksića Coraxa, koji je za srpsko izdanje njegove knjige “Čudovište voli svoj lavirint” sa kratkim esejima, aforizmima i zapisima iz beležnice, uradio ilustraciju naslovne strane i piščev portret. Tim povodom uradio je i nekoliko crteža inspirisanih Simićevom knjigom, te nekoliko njegovih karikatura kao svom "možda jedinom pozitivnom junaku".
Najvažnije Simićeve knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010)... Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003)...
Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i antologije moderne srpske poezije.
Bio je stalni kritičar New York Review of Books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir.
*Naslovna fotografija: Arhipelag (arhiva)
(SEEcult.org)
